Novogodišnja želja Bate Živojinovića: Samo da se opet vidim sa sinom

Velimir Bata Živojinović, koji bije odsudnu bitku za zdravlje u svom domu, pričao je o tome kako je u poslednjih osam godina sina video samo dva puta, te da ga sada često sanja...

Velimira Bate Živojinovića Lula Batinog

Li Kećijangom Aleksandra Vučića

Žao mi je. Zaista nisam mogao da se sretnem sa kineskim premijerom. Uostalom, neka kineskom narodu ostane uspomena na Valtera, onakva kakva je u njihovom sećanju. Ali sam mu, odmah kada je stigao, preko kineske ambasade u Beogradu uputio telegram dobrodošlice. Ponosan sam što nam je još jedan od svetskih lidera pokazao takvu čast Bata prilika koju moramo mudro da usmerimo

Lula me čuvala svih ovih godina. I čuva me. Danonoćno nada mnom bdi. Nad mojim zdravljem. Bez nje... Odavno me ne bi bilo. Uz nju su i pomažu joj i Lepa Ilić, medicinska sestra. Obe su svakog dana uz mene. Tu su, u svakom trenutku kad zatreba, doktor Ranko Todorović, Nataša Vukićević, a poslednjih meseci i Đorđe Radak i njegovi lekari. Bore se, borimo se zajedno

Potrebne su nam brze promene. Novi Đokovići. Ne samo u tenisu. Nego, u politici da vode. U ekonomiji, da stvaraju. U nauci da otvaraju vidike. Ja, ako me pitate, akcenat stavljam na obrazovanje. Na mlade ljude koji poznaju i govore svetske jezike. Svetske kulture.

Koji razumeju promene u kojima se svet kreće. Poslednje što me je fasciniralo, na primer, uspeh je Saše Đorđevića. On sa svojim sjajnim košarkašima dokazuje da je uspeh moguć. Potrebna nam je takva elita. Da vodi. Da upozorava. Da bude savest nacije

Naša, moja generacija, sad kada razmišljam o prošlosti, nije ispunila očekivanja. Pravili smo greške. Nisam siguran koliko smo ih iskreno i pravilno analizirali. I, koje smo pouke iz njih izvukli. Stalno govorimo: neko drugi nam je kriv... A odgovor je: nismo se svetskim promenama prilagodili na vreme. Zato je, mislim, najvažniji cilj našeg naroda da samo obrazovani, ali karakterni ljudi kojima materijalni interes ne sme da bude prioritet, mogu da pokrenu točak

Bata

Šta bih poželeo? Najveća mi je želja da se opet vidim sa sinom. Stalno ga sanjam, a uželeo sam se da ga, stvarno, zagrlim. Da opet vodimo naše duge razgovore. Da jednostavno bude pored mene. Jako smo vezani. Za poslednjih osam godina, video sam ga dva puta, na samo par dana. Pre toga su ga držali šest meseci u Novom Sadu.

Mislim, nepravedno. Pričao sam o tome tamo gde je nadležni to trebalo da čuju, da ponavljam? Ne! Srećom, sa ćerkom Jelenom se češće viđam. Unuci obožavaju da dođu u Beograd. Ali nisu samo vezani za Beograd, već i za Koraćicu, dedin zavičaj