- Osim toga što je po prirodi bio dobar, trudio se i radio na tome da zaista bude takav. Vodio je računa da nikoga ne povredi. Recimo, u taksiju nisam mogla da predložim kojim pravcem da idemo jer bi me Petar upozorio da se ne mešam taksisti u posao. Kada sam komšinicu iz susedne zgrade htela da upozorim kako nije lepo što smeće baca preko terase pokušavajući da pogodi kontejner, zaustavio me objašnjavajući da će ona to uraditi noću čak i da ja tog trenutka uspem da je sprečim. Uvek je gledao da nekome slučajno nešto ne uskrati –
- Petar joj se često obraćao na nekom svom izmišljenom jeziku koji se sastojao od nepovezanih glasova. Tada bih ga upitala: Što pričaš nešto što ništa ne znači, na šta mi je kao iz topa odgovarao: Što, brineš da Mara ne nauči pogrešno da govori? –
- Prvih godinu dana nakon Petrove smrti Mara je postala drugačija. Uveče, u ono doba kad se on vraćao s predstava, legla bi pored vrata i dugo ga čekala –
- Kada je mladi pesnik Dušan Stojanović saopštio svojim roditeljima da će Petar Kralj čitati njegovu poeziju na promociji knjige koju je objavio, nisu mu verovali. Tek kada se to zaista desilo, umetnik je imao dokaz za obećanje koje mu je Petar zaista dao prilikom slučajnog susreta na ulici –
- Ponekad mi se čini kao da se sve desilo juče, a u drugom trenutku pomislim kako je sve daleko. Petra nema tri godine. Razgovarala sam s mnogima koji su na isti način ostali bez partnera i svi su imali jedan zaključak: s njegovom smrću nestane i ogroman deo tebe. Takođe, rekli su mi da će biti sve teže kako vreme bude prolazilo i zaista jeste tako jer mi je svakim danom sve jasnije da je taj rastanak bio konačan kraj. Ipak, ponosna sam što sam bila srećna s njim jedanaest godina –
- Trudim se da ne mislim na teške trenutke, jednako kao i Petrova ćerka Milica. Često se u razgovorima sećamo lepih momenata, a bilo ih je mnogo. Nas troje zajedno smo letovali, a Petar je svoju naslednicu neizmerno voleo, pa ja umem da kažem kako je bio i njen najbolji prijatelj. Uz njega to sam postala i ja. Danas svaka ima svoj život, ali na neki poseban način jedna drugoj smo porodica. Družimo se, a svakog 4. aprila obeležimo Petrov rođendan –
Ljubav je ljubav i dešava se van svih okolnosti. Može se desiti od jednog pogleda, u želji da se oseti nečija radost i duša. Ne smatram da je pravilo da se ljudi bolje slažu ako su iz iste profesije. Slažu se oni koji se razumeju i zaista vole.
- U monografiji o Petru, Anita Panić opisala je Bistro 2 u Dubrovačkoj ulici, gde je voleo da svrati na putu ka Ateljeu 212 ili nekom drugom pozorištu. Tu se uvek okupljalo društvo iz kraja, a Milica i ja na tom mestu slavimo Petrov rođendan s prijateljima, kada je na trpezi sve ono što je on voleo –
- Impulsivna sam po prirodi, a uz njega sam postala tolerantnija prema drugima. Umeo je i Petar da bude eksplozivan, ali to je rešavao sam sa sobom. Posedovao je samokontrolu, samo da druge ne povredi. Umela sam da ga pitam kako može da razgovara s nekim ljubazno kad zna da je taj loš. Pa zašto, ja znam ko je to – uzvraćao bi mi. On je sve što sazna o drugima pakovao u neku svoju fiokicu i uprkos tome, trudio se da ne bude revanšistički raspoložen.
Kada se neko ružno ponaša, govorio je kako je to samo njegova stvar. Pored toga, imao je veoma bogat unutrašnji život. Ponekad bi bio toliko unet u svoje misli da je silno gestikulirao prateći ih pa se drugima činilo kao da je pijan. Njegov karakter pomogao mu je da savlada i teška stanja svoje bolesti –
- Trudio se da ne bude nikome na teretu, pa ni najbližima. Nismo se razdvajali, ali on nijednog trenutka ništa patetično nije izgovorio. Svojim intelektom uspevao je da savlada i najteže trenutke i ako kraj može da odredi čoveka, Petar je i tada dokazao koliko je velik kao čovek.
Nije bio raspoložen za posete, ali voleo je da vidi one najdraže, velikog prijatelja i advokata Jakšu, suprugu pokojnog Bate Stojkovića Olgu i Cecu Bojković, kumu i prijateljicu, a ja slobodno mogu da kažem u njeno ime da joj on i danas mnogo nedostaje –
- Negde pred sam kraj sezone, početkom leta 2011, Beogradsko dramsko pozorište gostovalo je sa predstavom X+Y=0, u kojoj su igrali upravo Petar i Ceca, u gradiću Omišalj na ostrvu Krk. Iako već tada nije imao dovoljno snage, nismo mogli da ga ubedimo da ide posebnim autom. Proveli smo tri dana u tamošnjem hotelu, šetali se i fotografisali ispred porodične kuće pokojnog reditelja Ljubomira Mucija Draškića. Sama predstava bila je izvedena na tvrđavi Grobnik, gde je, po legendi, u rimsko doba veoma mnogo ljudi poginulo.
Nasmejao se kad je saznao ime te tvrđave, kao da je ono slutilo kraj. Dva meseca docnije, igrao je na Gardošu Portret, u kom je prolazio kroz sve svoje likove, od Hamleta do čuvenog Tole Manojlovića, nakon čega je izgovorio da se time oprostio od glume. Kako je rekao, živeo je život među javom i međ snom. Verovao je da u životu postoje nekakvi krugovi po kojima se sve dešava i da ništa nije slučajno. Zapažao je znakove i pratio ih. Milici i meni izgovorio je mnogo intimnih rečenica koje ćemo pamtiti, a među njima, bila je i ova: Rastajemo se, ali srešćemo se opet i živećemo srećno.
Piše: Jasmina Antonijević Milošević
