icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Intervju

Danica Maksimović: Trajanje je dokaz pobede

Podeli:

Pored toga što je zvezda, naša čuvena glumica Danica Maksimović često je bila i ratnica koja se borila i pobeđivala na raznim životnim poljima, od posla i karijere, preko ljubavi i podizanja sina Miloša Lolića, pa do lečenja od bolesti zavisnosti.
Danica Maksimović, foto: Luka Šarac
Danica Maksimović, foto: Luka Šarac
 U intervjuu za Story govori o tim svojim iskustvima.
 
 
Ni seks ne valja na brzinu – rekla je Danica Maksimović dok smo se dogovarali za intervju. I zaista, nepojmljivo životno i stvaralačko iskustvo koje obuhvata više od sedamdeset uloga u filmovima, serijama i pozorištu tokom čijeg je igranja krišom od roditelja studirala glumu, podizala sina koji će postati cenjeni pozorišni reditelj i negovala nenarušenu emotivna vezu dugu trideset sedam godina s jednim jedinim čovekom, teško može da stane u usputno ćaskanje uz kafu. Kad se uzme u obzir i to da majka priroda uopšte nije štedela na ovoj glumici kad joj je davala lepotu, talenat, energiju i borbeni duh koji su je vodili kroz život, čovek koji sedne da razgovara sa Danicom jednostavno počne da živi njen život kao svoj. Jednako je ubedljiva u privatnom razgovoru kao i na sceni.
 
Nedavno se vratila sa turneje po Australiji, gde su je dočekali kao najintimnije parče idilične jugoslovenske i srpske prošlosti. Dijaspora joj nije dopuštala da spava u hotelu, već su dobrostojeći pojedinci čitavu ekipu ugostili u svojim kućama gde su ih dvorili svim srcem, kao najrođenije. Iz nekog razloga, onom ko vidi Danicu pred sobom uživo, ta reakcija naših sunarodnika iz Australije uopšte nije čudna. Ne postoji kozmetički tretman koji ženu može da učini toliko lepom kao što je obostrana ljubav sa sopstvenim životom. A nju život nije samo mazio i pazio. Ta svoja iskustva ona nosi kao ordenje koje savršeno pristaje uz njeno kraljevsko držanje koje je stekla još dok je, kao studentkinja prava, išla na folklor. A tu je i ono bravurozno glumačko koketiranje sa sopstvenim odrazom u sagovornikovom oku. Neprocenjivo.
 
Story: Šta godine donose, a šta odnose?
 
- Donose mir. Nije ni čudo što se kaže mladost – ludost. Dosta sam se trošila na razne stvari što nije trebalo da radim, ali toga nisam bila svesna. Bila je to moja manjkavost jer nisam umela da fokusiram pažnju na ono što mi je neophodno nego sam se rasipala, pomagala, trčala, jurcala. I dalje to radim, ali moja lokomotiva sada ide sporijim tempom. Umem da sredim svoj život, imam svoju baštu, ženku šarplaninca i cveće. Uzmem makaze i rukavice pa malo orezujem ruže i okopavam. To me relaksira i ni na šta drugo ne mislim. Uz sezonske radove ide leškarenje i čitanje divnih knjiga uz cvrkut ptica. Blizu mi je i Zvezdarska šuma, pa ne čujem tramvaj i gužvu.
 
Story: Da li je možda i to, pored genetike, zaslužno što ste još lepi i nasmejani?
 
- Genetika je na prvom mestu. Mama mi je imala takvu prirodu i bila je žilava za sve što ju je stizalo. I tata je imao svojih svetlih trenutaka, ne mogu da grešim dušu. Nažalost, ni jedno ni drugo nisu više među nama. Tata je nastradao tako što su ga pretukli na smrt, a mama je preminula u roku od tri dana. Izgubila sam oba roditelja, što je teško, kao da vam je neko posekao koren. S druge strane, naša profesija traži da budeš čvrst, postojan i da imaš utisak kao da možeš da poletiš. Kako nas je učio moj profesor Minja Dedić, u privatnom životu moraš da budeš jako na svojim nogama.


 
Story: Vaš privatni život podrazumevao je mnoge borbe?
 
- U devetnaestoj godini otišla sam od kuće iz Aranđelovca, Balkanskom ulicom do Skadarske gde mi je živela tetka i gde sam prvo svratila. Studirala sam prava i redovno odnosila ocu indeks na uvid jer on nije smeo da zna kako želim da budem glumica. To su iskušenja kroz koja proveravamo sebe. Znala sam da ću, ako ne probam i ne odem na Akademiju, celog života ostati uskraćena za nešto za šta imam dara. Bila sam uporna, primljena sam iz trećeg puta i nije mi žao. Ali, ni te godine provedene na Pravnom fakultetu nisu bile uzaludne. Dok sam čekala da me prime na FDU, mnogo sam drugih stvari saznavala i iščitavala, išla sam na folklor u Krsmanoviću...
 
Story: Odatle potiče to vaše držanje koje svi odmah zapaze?
 
- Upravo tako, ali još od malih nogu bila sam kao od gume. Sve je počelo kad sam upala u krečanu i dobila zapaljenje hilusa. Tad su i mamu i mene vodili u bolnicu jer je ona pala u nesvest. Posle toga išla sam u Stanišnice na Goču, kod Trstenika, da se oporavim i postala čudo od deteta: obe noge mogla sam da stavim za vrat, da napravim špagu, most, eto i dan-danas ta špaga ne predstavlja mi nikakav problem. Sve to davalo mi je za pravo da poželim sve da probam. Školovala sam i glas, recitovala, takmičila se. Bila sam u čisto ženskom razredu u gimnaziji i bile smo najbolje u školi, mada su nas zvali harem. I sve to: lepo pisanje, čitanje, iščitavanje, gledanje sebe kroz literaturu, teralo me je da razmišljam šta bih htela u životu. Iako sam živela u skromnim uslovima, morala sam da istrajem. Odatle taj moj fajterski duh.
 
Story: Imate bezbroj uloga, znate li koliko?
 
- Kad umrem, neko će valjda podvući crtu i izbrojati šta sam sve igrala.
 
Story: Vašem životnom saputniku, biznismenu Todetu Loliću, sigurno nije bilo lako da izdrži da toliko budete neko drugi?
 
- Radila sam mnogo u pozorištu, na filmu i u serijama, što je veoma naporno. Na primer, snimanje Čarlstona za Ognjenku trajalo je skoro godinu dana, a serija Jelena i duže. Svakog dana dolazila su kola po mene i odvozila me na set gde sam ostajala i po dvanaest sati. A snimila sam više od šezdeset filmova, što mi je uzelo dosta vremena od života. Sećam se da su me kola ispred pozorišta vozila na aerodrom, odakle sam odlazila u Zagreb i potom na snimanje u Rogašku Slatinu filma Mršavi i debeli. Tamo budem dva dana, pa se vratim za Beograd da igram predstavu. Jovan Aćin i Dragan Kresoja bukvalno su me prvim avionom iz Pule vratili u Beograd da snimamo Bal na vodi. Tode i Miloš ostali su na plaži. Ali, bilo je izvodljivo. Ja sam odlučivala da li ću da igrati u nekom ostvarenju, predstavi ili seriji i Tode se u to nikad nije mešao. Samo jednom, kad sam snimala film Hajduk u kom je bilo nekih škakljivih scena, ponudila sam mu da pročita scenario i rekla kako neće biti sve tako, i to je to. Više nikad. Kad nekog znate i ako mu verujete, onda prihvatate i njegovu profesiju.
 
Story: Ipak, nije lako...
 
- Mnogo je teže ženama glumicama nego muškarcima. Jer, hoćeš da imaš porodicu, da skuvaš, uključiš mašinu, dočekaš goste, podižeš dete... Dobro je što nam profesije nisu iste, neko mora da drži balans. Ali, materinstvo mnogo znači za glumicu. Postala sam mnogo stabilnija, punija života i iskustva. Pažnja mi je odjednom bila fokusirana, tu sam da izdržim šta god je potrebno i taj čip godinama mi stoji u malom mozgu. Pamtim kako sam od upravnika raznih pozorišta gde smo gostovali, tražila da otključaju one stare telefone sa brojčanikom kako bih pozvala sina i pitala ga da li je uradio domaći. Snalazila sam se, ali u svakom trenutku većim delom sebe bila sam uz svoje dete i porodicu.
Svojim radom moj saputnik i ja uspeli smo da steknemo svoj mir pa možemo mirno da dočekamo godine koje dolaze. Putujemo, idemo na sinovljeve premijere po Evropi i život nam protiče u harmoniji.


 
Story: Važite za velikog borca u ličnom životu i poslu. Koliko je to teško za ženu?
 
- Smatrala sam da me svaka uloga preporučuje za sledeću. Više od osamnaest godina bila sam samostalni umetnik i teško je čekati da zazvoni telefon. Nisam htela da moljakam za uloge, ali kad bih je dobila, toliko sam radila na njoj da je to svima bilo vidljivo. Bukvalno sam izmišljala poslove, pravila sam svoj kabare kad mi je bilo najteže. Nisam čekala da me pozovu jer glumac koji ne radi gubi samopouzdanje.
 
Story: Iako su bile teške godine?
 
- Pod sankcijama... Sećam se, igrala sam u Kragujevcu za kantu benzina kako bih mogla da se vratim kući. Smešno, tužno i tragično. Retko ko se do danas usudio da radi nešto slično u tom erotsko-političkom kabareu.
Pripreme su trajale četiri i po meseca jer nisam htela da izađem pred publiku dok sve ne sazri. Čim čačnete prstom u politiku, to je držanje glave u torbi. Ali, nisam htela da godine uludo prolaze, da ne tražim svoje puteve i ne otkrivam druge svetove.
 
Story: I u glumi, kao i u ličnom kontaktu, vrlo se vešto poigravate s ljudskom seksualnošću, a opet, više od trideset pet godina ste s jednim čovekom. Kako mirite te suprotnosti?
 
- Uvek sam branila likove sa društvene margine. Te žene nisu slučajno tu gde jesu. Tu su jer ih je život naterao. To je jedan od najstarijih zanata, zar ne? Ali, biti uličarka, prostitutka, kurva i kako sve nazivamo te nesrećnice, znači biti ljudsko biće drugog reda, na šta ne pristaje niko ako ga teška muka ne natera. Svaka od njih ima svoju životnu priču. Srđan Dragojević svojevremeno me je zvao da u Ranama igram Ninanu. Bjela drži utoku dok ja radim i kažem mu: Kure, kol'ko ga imaš ovde, ja se ovde čoveče naradi' za sto marke, a oni su deca, maloletnici. Kad sam pitala Srđana odakle mu ideja da to igram, rekao mi je: Dano, treba mi mera. To je veoma klizav teren, na ivici noža i stvarno mora s merom da se odigra. Da bih prihvatila ulogu, obećao mi je, što nije ispunio, da će me izvući iz nekog miljea u kojem igram majku ne znam koliko dece, muž je tuče i ona je prinuđena da zaradi kako bi prehranila porodicu. Uvek tražim neko pokriće za muku.
 


Story: Kako je Tode gledao na takve uloge?
 
- Moj Tode je vrlo mudar muškarac i nikad nije pokazivao tu vrstu slabosti kao što je ljubomora. Bio je svestan da pored sebe ima ženu pristojnog izgleda, vidi on da me ljudi gledaju, slikaju se sa mnom, da dobijam cveće i pisma... To su sasvim normalne stvari u mom životu. U Pozorištu na Terazijama toga smo dobijale više nego u bilo kom drugom teatru. Na primer, tamo sam dobila orhideje u granama, što je u to vreme moralo da dođe preko okeana.
 
Story: Mislite da je njemu bilo važnije šta vi hoćete nego šta žele vaši tajni obožavaoci?
 
- Naravno. Iako sam u jednom periodu života bila lujka koja je volela kafanu, pevala, vodila muziku sa sobom, čašćavala prijatelje, društvo i kolege, uvek sam se kući vraćala čista srca i obraza. Svi su znali kako sam živela tih četiri ili pet godina i kad sam rešila da stanem, stala sam.
Prestala sam da konzumiram alkohol jer sam shvatila da ću propasti. Nije to za mene, ja sam sportski tip.
 
Story: Da li se sećate trenutka u kom ste prelomili i rekli: E, sad je dosta?
 
- Pokušavala sam to u više navrata, ali čovek to ne može sam. Kad upadnete u zamku, to naprosto nije moguće. Živim i radim u sredini u kojoj se alkohol konzumira non-stop, moram da prođem kroz bife pozorišta ili razne kafiće, kafane. Bilo je veoma teško. Inače, kad odem na letovanje, sve je bilo super: plivam, trčim, jedem plodove mora, sveže voće, povrće. Nisam bila u problemu, ali čim se vratim... Takvo je vreme bilo: nisi deo društva ako ne piješ. Tako sam i uletela u sve to, plus genetski faktor, a kad to imate u porodici kao što sam ja imala, onda je to teži slučaj. Ali, bila sam odlučna jer uvek najbliži i oni koji vas najviše vole, najviše pate zbog toga što imate problem. A dok ne postanete svesni da ga imate, nikad ga nećete rešiti.
 
Story: Šta je vas osvestilo?
 
- Mislim da je to bio Miloš koji je tada imao deset ili jedanaest godina, mada ja nikad nisam pravila ništa loše. Kuvala sam, spremala, snimala, igrala predstave, sve sam stizala. Zapravo, posle predstava ostajala sam u kafani i vraćala se ujutro, kad dete spava. Onda sam se tuširala vrućom i hladnom vodom i radila neke vežbe da izbacim taj toksin. Ali, shvatila sam da je đavo došao po svoje.
 
Story: Da li vam je posao pomagao ili odmagao?
 
- Tad sam radila kabare i bila puna pozitivne energije, nekog nadahnuća. Te žaoke pronicljivosti koje su morale da se dogode na sceni, bile su tri puta jače i oštrije nego da sam bila u tom ranijem stanju. međutim, nikada nisam bila takva na sceni, čak me je Tanja Bošković pitala: Ma hajde, pa ja tebe nikad nisam videla u tom stanju, kakav alkohol, šta ti pričaš? Ali, to je ono kad se suočiš sam sa svojim problemom. Prvo sam pokušavala sama, ali onda sam shvatila da postoji stručno lice koje je za to plaćeno. Sve je išlo uz rad, a na kraju, kad pobediš sve, osetiš se moćno i zašto to kriti? Zbog čega da čovek ne pokaže svoje zadovoljstvo. Mnogi su mi zamerali što pričam, ali kad sam čula koliko deca u nižim razredima piju, jer su roditelji okrenuti svojim mukama, osetila sam potrebu da govorim o tome.
 
Story: Vi ste se ipak pokazali kao odličan roditelj jer je vaš sin Miloš vrlo uspešan reditelj koji mnogo radi u inostranstvu?
 
- Da, obožavam kad me na njegovoj premijeri nekome predstave kao majku Miloša Lolića.


Razgovarao: Igor Karanov
 

Inicijalizacija u toku...