icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Boris Milivojević: Razmišljam o tome da postanem otac

Podeli:

Poznati glumac objašnjava zašto je izabrao profesiju kojom se bavi već tri decenije, priznaje da vreme najradije provodi sa svojom partnerkom u jednom prigradskom naselju i ističe da mu popularnost nije toliko bitna
Boris Milivojević; Foto: Petar Đorđević, Slobodan Pikula, Saša Pavlić za Kurir
Boris Milivojević; Foto: Petar Đorđević, Slobodan Pikula, Saša Pavlić za Kurir

U svojoj bogatoj glumačkoj karijeri, Boris Milivojević (42) odigrao je na stotine uloga u pozorištu, na filmu i televiziji. Ipak, njegovo današnje zanimanje rezulat je slučajnosti, a neki bi rekli i sudbine. Bez obzira na činjenicu da je više od tri decenije prisutan u javnosti, popularnost među širokim narodnim masama dogodila mu se posle nedavnog učešća u muzičkom takmičenju Tvoje lice zvuči poznato, kao i voditeljskim angažmanom u kvizu Zlatni krug koji se prikazuje na TV B92. On kaže da je kod popularnosti i zaljubljenosti situacija slična - lepa je samo dok se čeka. Međutim, on je ljubav odavno pronašao jer već godinama deli isti krov sa multimedijalnom umetnicom Janom Stojaković. Bez obzira na to što su dugo zajedno, svoju vezu nisu ozakonili, a kada je reč o roditeljstvu, Boris za naš magazin ističe da je to za sada samo u domenu razmišljanja.    

Story: Kako ste reagovali kada ste saznali za prirodnu katastrofu koja je zadesila našu zemlju?

- Naravno da sam se zabrinuo za stanovništvo koje se našlo u tim okolnostima. Na svu sreću, niko od meni bliskih osoba nije bio ugrožen, ali to nije važno. Ljudi su ljudi i svima kojima se to desilo mora da se pomogne. Dovoljno je da se stavimo u njihovu kožu i shvatimo kako bi nama bilo da nas je zadesila takva sudbina.

Story: Mislite li da je važno angažovanje poznatih ličnosti u animaciji ljudi da pruže pomoć onima kojima je to potrebno?

- To nije neophodno, dovoljno je što vesti, novine i televizija obaveštavaju o tome šta se dešava. Naši ljudi imaju dovoljno svesti o neophodnosti takve pomoći i to sigurno radi devedeset posto populacije. Nema potrebe da se dodatno apeluje.

Story: Stiče se utisak da ste bežali od popularnosti, ali ona vas je na kraju ipak sustigla. Da li vam prija?

- Popularnost prija kada je čovek mlad i ukoliko mu to nešto znači, a kasnije je to znatno manje prisutno. Kažu da je ljubav lepa samo kad se čeka, tako je verovatno i sa popularnošću. Onog trenutka kada vam se ona dogodi, shvatite da to nije ništa specijalno.

Story: Već tridesetak godina prisutni ste u kinematografiji i pozorištu, a tokom ovog perioda odigrali ste na desetine uloga. Imate li osećaj da je prošlo toliko vremena?

- Prisutan sam 32 godine i za to vreme odigrao sam na desetine, možda i stotine uloga. Ipak, kada se setim početka, nemam osećaj da je prošlo toliko vremena. Kada se bavite istim poslom tri decenije to je dugo, ali gluma je zanimljiv zanat i suštinski ne može da dosadi.

Story: Zbog čega ste odlučili da se kao slobodan umetnik angažujete u voditeljskoj profesiji? Jeste li bili vođeni isključivo materijalnim razlozima ili nečim drugim?

- Odlučio sam da se oprobam kao voditelj ne samo iz finansijskih razloga, mada dobro znamo u kakvom svetu živimo i koju ulogu novac igra u našim životima. Ne umem da štedim pare, a kada ih imam, nastojim što pre da ih potrošim. Bilo mi je zanimljivo što nastupam u svoje ime, a to sam do sada vešto izbegavao. Međutim, mislim da je došlo vreme da se suočim sa sobom. Ovaj kviz, tačnije gejm šou, predstavlja zabavnu igru asocijacija i to je ono što je presudilo da postanem voditelj.

Story: Da li bi vam palo na pamet da se pojavite i kao takmičar u nekom takvom TV sadržaju?

- Dok sam gledao Slagalicu, razmišljao sam da se pojavim sa timom ljudi koje dobro poznajem i verujem da bismo mogli nešto i da osvojimo. Osim dobre zabave kakvu nudi igra asocijacija, moglo bi da se spoji lepo i korisno.

Story: Muška publika nije imuna na izgled vaše koleginice Sofije Rajović, kakav je utisak ona ostavila na vas?

- Sofija je moja koleginica i s njom super sarađujem. Na početku zajedničkog rada mi smo od naših roditelja saznali da smo čak i neki rod. Na nju više gledam kao na sestru.


Story: Umete li da se sporečkate?

- Gledamo da ne dolazi do nesporazuma jer, kao što rekoh, bitna stvar u kvizu jeste dobro raspoloženje. Svaka svađa je gubljenje vremena, osim ako nije konstruktivna.

Story: Ostvarili ste glavnu ulogu u filmu Spomenik Majklu Džeksonu. Zašto su vas, inače, zaobilazile noseće uloge i da li vam je to uopšte važno?

- Nisam imao mnogo glavnih uloga, ali to mi i nije toliko važno. Bitnije mi je da one koje igram budu dobre i da budem zadovoljan svojom glumom. Posebno me radije sam proces stvaranja.

Story: Manje je poznato da je muzika vaša druga ljubav. Svojevremeno ste imali nekoliko bendova, a sarađivali ste i sa braćom Đuričko. Imate li i dalje takve ambicije?

- Trenutno u svom stanu na kompjuteru radim neku muziku i nadam se da ću do kraja godine nešto objaviti, pa makar jednu fotografiju i audio zapis na You Tubeu. I dalje sa braćom Đuričko imam bend Sport i reinkarnacija, ali zbog poslova, a i njih dvojica imaju decu i porodicu, ne ostaje nam mnogo vremena za zabavu. Pošto ne živimo od muzike, nije lako imati taj hobi. Inače, kad sam bio klinac, želeo sam da postanem pevač, ali pogrešio sam sprat i otišao na grupu za glumu. U osnovnoj školi svirao sam klavir i išao na hor, a u srednjoj upisao sam kontrabas kako bih bolje naučio da sviram bas gitaru jer sam oduvek želeo da se bavim rokenrolom. Od muzike nikada nisam odustao i trudim se da joj posvetim svaki slobodan trenutak.

Story: Zašto ste nagradu koju ste u šou-program TLZP osvojili oponašajući Tinu Tarner, poklonili Domu za nezbrinutu decu u Zvečanskoj ulici?

- Zbog toga što sam dosta proveo u toj ulici, a samim tim upoznao sam i neku dece iz doma pa mi je bilo normalno da njima dam taj novac.

Story: Zbog čega ste se na tri godine preselili na selo? Šta vas je tamo najviše oduševilo?

- Nisam se preselio na tri godine i dalje bih živeo tamo. Svaki put kad mogu odem u to selo koje inače pripada Beogradu i nalazi se  pored Sremčice. Ono što me privlači jeste priroda, zelenilo i čist vazduh. Kako izađem iz grada kod Rakovice, odjednom se vidi nebo. Za čoveka je izuzetno važno da živi u nekoj zdravoj sredini.

Story: Da li ste ljubav prema selu poneli iz detinjstva kada sete odlazili kod dede u Topolju?

- Da, u Topolju je divno, tamo sam se predivno osećao u prirodi. I mojoj devojci se dopada da odemo na selo, ali grad zove zbog poslova. Ne verujem da iko voli da živi u kockicama, ali mislim da smo silom prilika na to prinuđeni.

Story: Da li su današnji emotivni odnosi opterećeniji materijalnom situacijom i društvenim dešavanjima više nego što je to bio slučaj sa našim roditeljima?

- Naravno, sve je veća razlika između bogatih i siromašnih, ta srednja klasa koja je nekada bila najveća, sada gotovo da i ne postoji. Sistem je takav i on pravi te podele, što nije dobro. Činimo sve da nazadujemo umesto da nam bude bolje. Po mnogim pitanjima sve je gore.

Story: Razmišljate li o tome da postanete otac?

- Razmišljam o tome kako bi bilo da postanem tata, ali za sada to je samo u domenu razmišljanja.

Story: Delujete kao neko ko je uvek nasmejan. Kako biste opisali sebe?

- Nisam uvek takav, to je samo privid. Baš kada sam nedavno upoznao jednog čoveka, upitao me je kako je moguće da nisam nasmejan, pošto tako delujem. Jednostavno, ne mogu non-stop da pravim atmosferu i dubim na glavi. Samo sam čovek kao i svi drugi.

Story: Jeste li samokritični, koja je vaša najveća mana?

- Ne znam da li sam samokritičan, možda i jesam, ali nisam dovoljno. Najveća mana mi je lenjost i stalno odlažem ono što moram da uradim pa sebi govorim: Sad ću, sad ću, sad ću…

Story: Zbog kojih se životnih situacija, postupaka ili propuštenih šansi kajete?

- Imao sam mogućnost da odem u Ameriku pošto tamo imam neku familiju, kao i većina Srba. Ipak nisam otišao jer je tada postojala Jugoslavija, bilo je dobro i delovalo je da će biti sve bolje. Nažalost, ubrzo je postalo samo gore. Međutim, u suštini nisam se pokajao što sam ostao.

Story: Kako pamtite svoje detinjstvo i mladost? Je li je tačno da ste se družili sa devojčicama pa su vas drugari zvali ženski petko?

- Kada sam počeo da sam izlazim iz kuće u park, u mom ulazu bile su samo devojčice mojih godina, a u susednom su živeli samo dečaci. Zbog toga je ispalo da sam ženski petko jer sam se družio s njima. Posle jedne situacije morao sam da postanem i muški petko. Ne smeta mi, a ni tada mi nije smetalo što su me zvali ženski petko. Mislim da je to više smetalo njima ili drugima.

Story: Jeste li ikada imali imate neke poroke?

- Što se poroka tiče, svako ima neki, a moj su slatkiši. Teško mi je da u toku dana ne pojedem nekoliko čokoladica. Prestao sam da pijem, a i kada konzumiram alkohol, trudim da to ne bude više od dve tri čašice ljutine.

Story: Često se za umetnike kaže kako su više od drugih skloni eksperimentisanju sa opijatima. Šta mislite zbog čega je to tako?

- Tako je bilo nekada, sada to drugačije. Ovo je moderno doba i to više nije ista priča.


Razgovarala: Moni Marković