Radmila Manojlović: Sebi sam uvek na drugom mestu

0
Radmila-Rada Manojlović otkriva da joj je najteži nastup u životu bio kada je devet dana posle smrti svoje majke Mirjane morala da nastupa i duboko veruje kako bi joj majka i danas bila živa samo da je njena porodica u tom trenutku bila u boljoj materijalnoj p
Foto: Luka Šarac, Mesto snimanja: Marina Goga, Dunavski kej bb, Beograd, Stajling: Marija Pejović, Šminka: Marta Nikolić, Frizura: Srna&Sofija za Studio Prostor
Foto: Luka Šarac, Mesto snimanja: Marina Goga, Dunavski kej bb, Beograd, Stajling: Marija Pejović, Šminka: Marta Nikolić, Frizura: Srna&Sofija za Studio Prostor

Jednu od trenutno najtraženijih mladih pevačica folk muzike, Radmilu - Radu Manojlović, uprkos velikoj popularnosti i dalje krase brojne vrline poput pristupačnosti, skromnosti i neiskvarenosti.
Zgodna dvadesettrogodišnjakinja odrasla je u malom selu Četerež, u radničkoj porodici koja se oduvek borila da spoji kraj s krajem. Nesrećni splet okolnosti kada joj je sa osamnaest godina majka Mirjana umrla na rukama, ostavio je duboku ranu na srcu ove mlade devojke. I tada je, baš kao što je sa četrnaest godina počela da peva po kafanama kako bi našla spas od nemaštine upravo u muzici, stalnim obavezama pokušavala da pronađe utehu zbog velikog gubitka voljenog roditelja. Šansa da postane poznata i slavna, pružena joj je kada se prijavila za takmičenje Zvezde Granda 2007. godine, a ovih dana trebalo bi da se pojavi u prodaji njen album prvenac.
Story: Skoro dve godine čekali ste na vaš prvi album. Koliko ste srećni zbog toga?
- Pošto se na moj album iz tehničkih razloga najviše čekalo iz cele postave Zvezda Granda, ne krijem da sam presrećna. Brojim dane do momenta kada će publika čuti moje nove pesme i vrlo sam nestrpljiva. Ima osam kompozicija, a najviše numera potpisuje Dragan Brajević Braja. Mislim da se ovoliko čekanje u potpunosti isplatilo.
Story: Pesme Bolje ona nego ja i Nikada više, već su postale hitovi. Koja vam je numera omiljena?
- Zahvalna sam Bogu što su te dve pesme postale jako slušane, a meni je pored balade Pedeset puta, prirasla za srce i pesma Deset ispod nule.
Story: Koliko vam je u poslu važna podrška vaših najbližih, oca Radeta, sestre Marije i maćehe Suzane?
- Oduvek mi je podrška porodice bila na prvom mestu, a pogotovu ona koju dobijam od tate. Od samog početka mog bavljenja muzikom, on je bio uz mene, pratio me po nastupima, noćima nije spavao čekajući me da završim, savetovao me je i podržavao svaku moju odluku. Bez njega nikada ne bih uspela, a ko zna, možda danas ne bih ni pevala.
Story: Kako vam uspeva da u isto vreme budete uspešna pevačica, požrtvovana ćerka i dobar student?
- Što se tiče studija na Ekonomskom fakultetu, trenutno sam sve te obaveze stavila u drugi plan jer ne mogu sve da postignem. Kada je u pitanju odnos karijere i porodice, nikada nisam balansirala. Najbliži su mi oduvek bili na prvom mestu.
Story: Da li ste verovali da ćete za ovako kratko vreme postati jedna od naših najpopularnijih pevačica? 
- Kao devojčica bila sam ubeđena u to, ali kako je vreme prolazilo, gubila sam nadu da ću ikada postati poznata. Odlazila sam na razne audicije i takmičenja, ali nikada nisam ništa napravila ubeđena da neću uspeti. Onda sam učestvovala u Zvezdama Granda i shvatila da se moja upornost isplatila.
Story: Mislite li za za sebe da ste zvezda ili još uvek niste svesni svog uspeha?
- Mislim da me ljudi baš zato i vole što znaju da sebe ne smatram zvezdom. Ja sam kao i svaka druga dvadesettrogodišnjakinja koja samo radi posao koji voli i koji je ispunjava. Zahvalna sam Bogu što sam uspela da pevanjem obezbedim sebi lepši život i bilo bi nezahvalno da još nešto očekujem i tražim. Ponekad se plašim da će moja slava biti kratkog daha, ali iskreno se nadam da se to ipak neće dogoditi.
Story: Budući da ste odrastali skromno u Četerežu, malom selu nedaleko od Požarevca, da li ste nekada patili zbog toga?
- Moj otac je po struci automehaničar, ali bavi se i poljoprivredom, a  majka mi je bila domaćica. Mada nismo imali mnogo novca, moja sestra i ja detinstvo pamtimo kao jedan srećan period. Drago mi je što sam rođena na selu, a roditelji su me tako vaspitali da se zadovoljavam malim stvarima i nikada od života ne tražim previše. 
Story: Živeli ste u kući koja nije imala kupatilo. Je li vam bilo teško što niste imali lagodan život kao neki vaši vršnjaci?
- Nije mi bilo teško samo iz razloga što tada nisam znala za bolje. Nismo imali kupatilo i gostinske sobe, ali zato je na stolu uvek bio spremljen ručak i to nas je činilo srećnim. Od svoje pokojne majke i oca nikada nisam ni tražila više jer sam bila svesna da nemaju i ne mogu da nam priušte pojedine stvari koje su druga deca imala. Sećam se da sam želela mnogo toga, ali to jednostavno nikada nisam naglas tražila.
Story: Još kao devojčica sa četrnaest godina, počeli ste da nastupate i donosite novac u kuću kako biste pomogli svojim roditeljima.
- Moj otac je uvek zarađivao dovoljno da plati račune i obezbedi hranu, a ja sam bila ta koja je preuzela brigu o školovanju moje sestre i mene. Kupovala sam knjige, plaćala autobuske karte i sve ostale dažbine koje su potrebne jednom školarcu. Plaćala sam i svoj i sestrin fakultet, kao i stan u kome smo živele.
Story: Jeste li se bavili i nekim fizičkim poslovima na njivi i brigom oko stoke?
- Poslovi oko domaćinstva bili su podeljeni. Dogovor je bio da ako je naš dom čist kad se roditelji vrate s njive, sestra i ja ne moramo s njima da obrađujemo zemlju. Svojski smo se trudile da se uvek sve sija, od poda do plafona, pa smo uglavnom zato i bile pošteđene poslova u dvorištu i oko stoke.
Story: Da li vas danas plaši pomisao kako možda jednog dana ponovo nećete imati dovoljno novca za vas i vaše najbliže?
- Ne plaši me, čovek se plaši nepoznatih stvari, a ja sam naučena na nemaštinu, tako da tu nema mesta za strah. Sve i da jednog dana ostanem bez igde ičega, imam porodicu kojoj mogu da se vratim. Pare su nužno zlo i sredstvo za preživljavanje. Oduvek sam živela skromno pa mi je sada normalno da se ne razbacujem i čuvam svaki dinar koji zaradim.
Story: Kako ste kao devojka od sedamnaest i po godina primili vest da vaša majka Mirjana boluje od raka grlića materice?
- Sada sam svesna da sam sve to olako shvatila. Bolovala je godinu dana, a ja sam sve vreme odbijala da u to poverujem. Čak i kada je odlazila na hemoterapiju u Beograd, nisam želela da prihvatim da je njena bolest ozbiljna i duboko sam verovala da će se izlečiti.
Story: Posle deset meseci, vašoj majci je rečeno da je izlečena. Kako ste reagovali kada se bolest povratila?
- Ona je tri meseca provela na Odeljenju za onkologiju u Beogradu i vratila se izlečena. Svi smo bili presrećni. Međutim, kako je došla kući, bolest se vratila u mnogo gorem obliku... Tada sam shvatila ozbiljnost situacije u kojoj smo se našli, ali zbog svoje majke trudila sam se da budem vedra u svakom momentu.
Story: Da ste tada bili u boljoj materijalnoj situaciji, mislite li da biste uspeli da joj olakšate muke i produžite život?
- Sigurna sam da bi moja majka i danas bila živa samo da smo mi bili finansijski bolje obezbeđeni. Kada je otkriveno da boluje od raka, u bolnici su joj rekli da nema slobodnih mesta i stavili su je na listu čekanja, gde je bila čak tri meseca. Tada sam svakodnevno pevala kako bi zaradila novac za razne skenere i hemoterapije.
Story: Jeste li se nekome obratili za pomoć?
- Pozajmljivali smo na sve strane kako bismo prikupili novac za njeno lečenje, a jako je tužno to što je u selu bilo mnogo imućnih ljudi koji nisu hteli da nam pomognu… I njima se danas ne javljam. Na kraju smo nekako sakupili pare i tek onda su je primili u bolnicu. Sve u svemu, zbog nedostatka novca izgubljeno je mnogo vremena, što je mamu verovatno koštalo života.  
Story: Da li vam se tada javio prezir prema novcu?
- Upravo zbog toga slobodno mogu da kažem da mrzim pare najviše na svetu. Iako znam da ja tu ništa nisam mogla da uradim, teško mi je što živimo u takvom društvu gde je novac potreban da bi pružio nekom šansu da se izleči.
Story: Vaša majka je preminula posle godinu i po dana borbe sa opakom bolešću. Kako ste se borili sa nemerljivom količinom bola?
- Bilo mi je preteško… Dok je bila na izdisaju, želela sam da budem uz nju, da mi vidi lice, da je bodrim, da joj kažem kako će sve biti u redu i koliko je volim... Bila sam pored nje do poslednjeg trenutka kada je ispustila dušu i to mi je bio najteži dan u životu. Nikada neću zaboraviti scenu kada smo vozili mamu u bolnicu u kojoj je potom i umrla, a ona mi govori: Ne plači Rado, imaćeš i ti jednog dana svoju porodicu o kojoj ćeš brinuti. Zbog moje sestre i mene, otišla je na onaj svet s osmehom i ja sam joj zahvalna na tome.
Story: Kako ste smogli snage da samo devet dana nakon majčine smrti nastupate? Da li vam je okruženje zamerilo zbog toga?
- U našem selu postoji običaj da četrdeset dana od smrti, komšije svakodnevno dolaze na daću. To iziskuje mnogo novca, zbog čega sam morala da nastupam. Pevala sam sa knedlom u grlu, ali to je moj posao, baš kao nekom drugom da ide u kancelariju.
Story: Koliko vam danas nedostaje podrška majke?
- Svakog dana sve više i više. Danas, posle pet godina, sve mi je teže. Volela bih da je pored mene, da mi svojim savetima bar malo olakša život ili me makar samo zagrli. 
Story: Da li vam je sada krivo što ste olako shvatili bolest svoje majke?
- Nije, nehajno sam to doživljavala isključivo zbog nje, a ne zbog sebe. Mama nikada u mojim očima nije mogla da vidi da sam se predala i posustala. Uvek sam svojom pozitivnom energijom pokušavala da joj olakšam bolest.
Story: Kako ste reagovali kada je vaš otac posle godinu dana žalosti doveo u kuću drugu ženu?
- Suzana je igrom sudbine postala deo naše porodice. Nas dve smo se odmah složile kao da smo dugogodišnje drugarice. Po godinama, može da mi bude majka, ali doživljavam je kao svoju vršnjakinju. Srećna sam što je moj otac pronašao osobu s kojom će provesti starost jer ja i sestra više ne živimo s njim.  Story: Da li ste se možda tada osetili zapostavljeno, s obzirom na to da ste vrlo vezani za oca?
-  Ni u jednom trenutku! Moj otac je normalna osoba i nikada i ni zbog koga me ne bi zapostavio. 
Story: Jeste li imali osećaj da je vaš otac na neki način brzo preboleo vašu majku?
- Nikada o tome nisam razmišljala. Moj otac voli tu ženu i ja sam srećna zbog njega. Nikada nisam ni pomislila da se umešam u neku njegovu odluku, podržala sam ga jer smatram da je Suzana dobra osoba i prava žena za njega. Ipak, u mom srcu nikada niko neće moći da zameni moju majku.
Story: Nedavno ste svom ocu kupili automobil, a započeli ste i gradnju kuće u vašem rodnom mestu… Imate li materijalnih mogućnosti da ugađate sebi?
- Nikada, pa ni sada, nisam sebi bila na prvom mestu. Uvek postoji nešto preče od mene, ali zbog toga mi nikada nije bilo žao i tako sam htela. Najbitnije mi je da izgradim kuću za svoju porodicu, gde će neko moći da mi dođe u goste.
Story: Pošto živite u Beogradu, daleko od svoje porodice, osećate li se ponekad usamljeno?
- Stalno se osećam usamljeno, pogotovo što živim sama, a nisam navikla na to. Nedostaju mi i prijatelji, ljudi s kojim bih mogla da se ispričam kada mi je teško.
Story: Vaša veza sa kolegom Milanom Stankovićem bila je pod budnim okom javnosti. Mislite li da su mediji pokvarili taj odnos?
- Nas dvoje smo na početku krili našu vezu zbog medija. Nikoga ne krivim, ali znam da su pojedine novine doprinele da se ta idilična romansa pokvari.
Story: Da li vas je bolelo to što mnogi ljudi nisu verovali da ste vi uopšte bili zajedno i da je Milan s vama bio samo zato da bi sakrio svoje seksualno opredeljenje?

- Svi ti naslovi izuzetno su me boleli i vređali kao ženu. Tih dana stalno sam se pitala da li je stvarno moguće da neko misli kako sam ja s nekim samo zbog marketinškog trika. Ne umem da lažem ljude i nema razloga da to radim. Mi smo oboje više puta pričali da smo zajedno i stvarno ne razumem ljude koji su uporno pokušavali da nametnu tu ružnu priču. Meni je bilo lepo dok je trajalo i to je to.
Story: Pre nego što ste otpočeli romansu sa Milanom, vas dvoje ste bili prijatelji. Kako ste shvatili da tu ipak postoji nešto više?
- Mi smo provodili dugo vremena u razgovorima i jednostavno su se tada probudila neka osećanja i neopisiva hemija koja je bila presudna. Fizička privlačnost nije bila bitna.   
Story: Verujete li da su moguća muško-ženska prijateljstva?
- Verujem jer smo Milan i ja ostali prijatelji.
Story: Da li se prijateljski odnos između vas promenio otkako ste raskinuli?
- Ne, mi smo nastavili naše druženje i srećna sam zbog toga.
Story: Dok ste bili sa Milanom u vezi, jesu li su vam smetale njegove brojne obožavateljke, kao i razlika u godinama, budući da je on mlađi od vas dve godine?
-  Nisu mi smetale jer inače nisam ljubomorna osoba. Nisam posesivna i sigurna sam u sebe, tako da mi to nikada nije predstavljalo problem. Nama godine nikada nisu bile važne jer smo na istoj talasnoj dužini. 
Story: Da li biste muškarcu oprostili prevaru?
- Kada bih već saznala da me je prevario, oprostila bih mu, ali izgubila bih poverenje i nikada više ne bismo mogli da se vratimo na isto.  
Story: A da li biste voljenoj osobi prešli i preko batina?
- Samo ako bih bila u situaciji da i ja njemu vratim istom merom (smeh).
Story: Pre veze sa Milanom, bili ste u ljubavi sa Darkom, vašim kolegom sa fakulteta. Pisalo se da ste raskinuli jer vas je tukao.
- Darka više ne bih ni pominjala jer je on davno ispričana priča. Nismo ni u kakvom kontaktu. Mogu samo da kažem da me taj dečko nikada nije udario ili na bilo koji drugi način fizički povredio.  
Story: Koliko vam je važno da muškarac s kojim se zabavljate, bude materijalno obezbeđen?
- Nije mi to nimalo važno, najbitnija je ljubav. Da sam drugačije vaspitavana, možda bih na ovo pitanje drugačije odgovorila.
Story: Pošto je vaša karijera u zaletu, šta biste uradili da slučajno ostanete u drugom stanju?
- Kod mene rizik sada ne postoji, pošto sam sama, ali mislim da dete ne može tek tako da se desi. Porodicu ću planirati onda kada za to dođe vreme, još sam mlada (smeh).

Aleksandra Dimitrijević

makonda-tracker