icon-arrowicon-closeicon-commentsicon-galleryicon-nexticon-previcon-searchicon-totopsoc-commentsoc-fbsoc-gplussoc-inssoc-mailsoc-rsssoc-twittersoc-vibersoc-wupsoc-yt

Miloš Biković: Često razgovaram sam sa sobom

Podeli:

Glumac koji strpljivo gradi put ka svetskoj slavi, talentovani Miloš Biković, otkriva da je nakon završetka snimanja filma Sunčanica Nikite Mihalkova plakao od siline emocija, ističe kako je mlad za ženidbu i priča o monaškom životu svog rođenog brata Mihaila
Miloš Biković, Foto: Vladimir Šporčić
Miloš Biković, Foto: Vladimir Šporčić

Za razliku od nekih svojih kolega koji se trude da prokrče sebi put na zapadnom tržištu, talentovani glumac Miloš Biković (25) upustio se u izazove istočnog glumačkog područja gde je sve uspešniji. Tek što je sa slavnim ruskim rediteljem Nikitom Mihalkovim završio snimanje filma Sunčanica, otputovao je u Habarovsk i tamo dobio prestižnu nagradu na festivalu Zlatni vitez. O izazovima sa kojima se suočava u svojoj kratkoj, ali iskustveno bogatoj profesionalnoj karijeri, Miloš govori u iskrenom intervjuu za Story, a tom prilikom osvrnuo se i na svoju emotivnu vezu te izneo stavove o homoseksualizmu i monaškom životu svog brata Mihaila.

Story: Sada već pokojni reditelj Aleksej Balabanov rekao je za Nikitu Mihalkova kako je njegov talenat neosporan, ali da je krenuo pogrešnim putem. Kojim ste putem vi krenuli nakon saradnje sa Mihalkovim?

- Osećam se kao da sam izašao iz neke centrifuge. Bilo je to veoma snažno iskustvo za mene, nabijeno emocijama i događajima pa sada doživljavam posttraumatski sindrom. Ne znam gde ću... Voleo bih da više radim u pozorištu i što bolje ispečem zanat. Igraću u jednom komadu u Beogradskom dramskom pozorištu, čiji sam član u međuvremenu postao, a druga predstava u kojoj publika može da me vidi jeste Dama s kamelijama u Narodnom pozorištu.

Story: S kakvim osećajem ste prihvatili poziv za odlazak u Habarovsk gde ste primili nagradu Zlatni vitez?

- Nisu mi rekli unapred da ću dobiti nagradu. Volim da putujem u Rusiju jer je ona za mene nesaglediva zemlja. Ni Moskvu nisam uspeo da sagledam, a kamoli njihovo celokupno filmsko tržište. U Ukrajinu sam s druge strane zašao mnogo pre snimanja pa mi je ona poznatija.

Story: Koliko ste slobodnog vremena imali u Ukrajini dok ste snimali Sunčanicu?

- Taman dovoljno da izgubim telefon. Snimali smo u januaru i februaru, tako da to baš i nije najbolje vreme za uživanje u Odesi. Snimao sam deset dana i u Moskvi gde je bilo minus trideset stepeni. Temperatura i nije toliko strašna, koliko vetar koji neprestano duva. Ne znam kako čovek da se zaštiti od toga. Bolele su me čak i kosti glave od hladnoće.

Story: Jeste li, kao neko čiji san je bio da zaigra u filmu Nikite Mihalkova, uopšte imali pravo da se žalite na uslove snimanja?

- Uslovi snimanja, osim tih meteoroloških, bili su savršeni. U osam je dolazio vozač po mene, u pola devet već sam bio u kostimu... Sat kasnije bio sam našminkan, a u deset već u kadru. Nikita nam je na kraju rekao: To nećete uvek imati na snimanjima. Tada sam pomislio: E burazeru, kad bi znao da u Srbiji mogu da te pokupe u sedam ujutru, pa čekaš do šest uveče, a onda ti neretko saopšte kako si slobodan...

Story: Jeste li, dok ste gradili lik oficira u Sunčanici, prevazišli sopstvena očekivanja?

- Ne znam. Prolazio sam kroz velike borbe sa svojim strahovima jer je Mihalkov za mene najveći autoritet pa sam zbog toga bio još više motivisan. Istovremeno, mnogo sam se uplašio da nešto ne pokvarim. Trudio sam se da primeti kako mi je stalo, a on je kroz to verovatno primećivao samo da sam se sledio od straha. Svestan sam da me je za tu ulogu i odabrao kako bih bio to što jesam, ali ne možeš ti to da objasniš mladom idiotu, petlu poput mene. Kada smo završili snimanje filma, Nikita je zagrlio mene i Letonca koji igra glavnu ulogu i počeo da plače. Kraj tog snimanja mi je jedan od najdragocenijih u životu i karijeri, naročito otkako nam je rekao: Ovako prazno osećao sam se samo posle Sibirskog berberina i Varljivog sunca.


Story: Kako ste izdržali da i vi u tom trenutku ne pustite suzu?

- Ma plakao sam kao kiša. Rusi se inače mnogo više druže sa emocijama, a mi smo u stvari prilično zatvoreni na tom polju. Ovde kad pokažeš emocije kažu ti da si p.... Oni su mnogo otvoreniji i zainteresovaniji za druge. Ali ne u smislu da ih zanima da gledaju Velikog brata ili Farmu kako bi saznali da li će Stanija da spava sa nekim, već se interesuju uvažavajući ličnost drugog. Kada u Habarovsku pogledate spomenik ljudima koji su stradali u Drugom svetskom ratu, vidite uklesanih 48.000 imena koje je neko upisao i u čiju čast gori večni oganj. Gde je u Srbiji večni oganj za svakog drugog Srbina koji je poginuo u Prvom svetskom ratu? Mi ne znamo ni ko je Momčilo Gavrić koji nema školu ni ulicu čak ni u svom rodnom mestu.

Story: Na Zlatnom vitezu dobili ste specijalnu nagradu za čuvanje i širenje duhovne slovenske kulture i tradicije, a nagrađen je i film Šešir profesora Koste Vujića. Šta je to što je to ostvarenje prodalo istočnom tržištu?

- Emocije i potreba da se napravi dobar i zanimljiv film bez zla, agresivnih i scena eksplicitnog seksa.

Story: Bojite li se da će vas nakon izlaska Nikitinog filma udariti sunčanica slave?

- Nadam se da neće. Ovo se za mene desilo kao toliko čudo da posle takvog iskustva shvatam samo koliko sam mali u odnosu na Boga i Božju volju.

Story: Da li se u vašem mentalnom sklopu nakon tog profesionalnog iskustva nešto bitnije promenilo?

- Osećam da jeste, ali ne mogu to tačno da definišem. Vidim nešto što drugi ljudi ne vide. Često mi kažu kako razgovaram sam sa sobom, a ja u stvari vidim osobu s kojom pričam.

Story: Jeste li u stanju povećanog emocionalnog naboja u pauzama snimanja Sunčanice  napisali neku novu pesmu?

- U Rusiji sam napisao dve pesme. Dok sam radio pod stresom, emocije su mi se na taj način prelivale na drugu stranu.

Story: Kako je vaša devojka podnela višemesečnu razdvojenost dok ste snimali film u Ukrajini i Rusiji?

- Teško, kao i svaka devojka. Ne znam da li je to biološki pristup, ali kad posmatram muško-ženske odnose, čini mi se kako je muškarac samostalniji pa mu je potrebna žena da ga stabilizuje i smiri.

Story: Da li je vaša devojka uspela u tome?

- Tvrd je orah voćka čudnovata.

Story: Da li zajednički život kao forma može da doprinese sputavanju vašeg slobodnog duha?

- To jeste smirivanje i nadopunjavanje jednog odnosa u pozitivnom smislu.

Story: Jeste li otpočeli zajednički život?

- Nismo, ali možda se to desi od sledeće godine. Mada je još neizvesno gde, kada, kako i u kojoj konstalaciji odnosa.

Story: Svrstavanju vas u najpoželjnije neprstenovane momke na domaćoj javnoj sceni. Koliko ste daleko od stavljanja tog komada metala na svoju ruku?

- Ne znam, još o tome ne razmišljam kao o realnoj mogućnosti koja može da se realizuje u neko dogledno vreme. Jednostavno, ne mislim kako sam spreman za brak.

Story: Da li vam je proradio očinski instinkt?

- Pre pedeset, šezdeset godina naši dedovi su u mojim godinama uveliko imali decu tako da to pitanje ne smatram besmislenim.

Story: A da li razmišljate o sebi kao o biološkom biću koje kroz potomstvo treba da zaokruži određeni prirodni ciklus?

- Da, ali ne smatram da je još vreme za to. Tek mi je dvadeset peta. Mada ne bih voleo ni da se to desi previše kasno, odnosno posle trideset i pete.

Doduše, moj ćale imao je četrdeset i pet kada je mene dobio.

Story: Kako je vaš rođeni brat Mihailo, inače monah, doživeo vaše iskustvo rada sa jednim od najboljih svetskih reditelja?

- Obaveštavao sam ga o svemu i on je osoba koja najbolje oseća to što mi se desilo. Obožava Nikitu Mihalkova i njegove filmove, a na određeni način mi je i prorokovao ulogu u njegovom ostvarenju. Veoma se raduje zbog mog uspeha.

Story: Imate li sada drugačiju percepciju po pitanju njegovog opredeljenja za monaški životu u odnosu na period kada se to desilo?

- Sigurno se promenila percepcija jer kada se to dogodilo, imao sam pet godina. Promenio sam pre svega mišljenje o tome šta je monah. Ima monaha koji žive u manastirima blizu gradova i komuniciraju sa narodom što je takođe podvig. Oni su tu da budu određena vrsta veze između nebeskog i zemaljskog sveta i da privuku ljude Bogu, ukažu im na to kako da im život bude kvalitetniji te da se manje bave perifernim stvarima. Što se ljudi manje bave prašinom i muljem u sebi, život će im biti kvalitetniji pa će više vremena i energije trošiti na prave stvari. Čovek može da usmeri svoj život tako da vrši monaška dela čak i kada se ne zamonaši. Zato ne bih osuđivao monahe koji jedu u restoranu. Moj brat, recimo, često putuje automobilom i obavlja razne stvari tehničke prirode. Njemu potreban je menadžer, što se ranije zvalo upravnik manastira i imanja, a pošto on to nema, onda mora sam da  obavlja mnoge naizgled svetovne stvari.

Story: Kako vi komunicirate sa njim? Šaljite li mu pisma?

- Iz vašeg pitanja zaključujem da ljudi misle kako se u manastiru živi kao u srednjem veku. Monasi su životniji nego mi jer se ne bave perifernim stvarima. Normalno je da monah komunicira sa svetom, ima mobilni telefon, internet... Svaki manastir ima svoj sajt i normalno je da im je moderna tehnologija potrebna zbog bolje komunikacije. Pa neće u kamenu da klešu raspored bogosluženja već ga kače na sajt.

Story: Mnogi od njih imaju i naloge na Twitteru...

- Ne vidim u tome ništa loše. Crkva je inače dužna da izdaje saopštenja. Ruska crkva, recimo, to čini na svakih mesec dana saopštavajući pri tom svoje stavove po pitanju nekih novih dešavanja u Crkvi i društvu generalno. Twitter je za tako nešto idealan.

Story: Šta može da bude duhovna spona sa Crkvom u vreme kada je prisutan sveopšti trend pada poverenja u tu instituciju, naročito među vašom i mlađim generacijama?

- Svi mediji nas usmeravaju na šoping centre i eventualno seksi šopove, a to nisu elementi za zadovoljavanje naših nasušnih životnih potreba. U kulturi u kojoj mi živimo, propagira se patološki model ponašanja koji nameću oni koji od toga zarađuju. To je duh liberalnog kapitalizma koji teži da narod pretvori u masu koja konzumira proizvode i potom kaki to što konzumira. Za poslenike takvog poretka najbolje bi bilo da svi postanemo protočne cevi. Svake godine proizvode se novi modeli telefona, što je bespotrebno jer jedan određeni model može da traje pet do deset godina.

Story: Vi u skladu sa tim skromnim geslom imate stari model telefona...

- Da. Oni koju svake godine kupuju nov, čine to jer im se stalno ispira mozak reklamama. Ljudi se više ne bave dušom i smislom života. Kada ogolimo sve, šta je ono što ostane ispod? Ne moraš da odeš na Maldive da bi bio srećan. Ne moraš da kupuješ na desetine pari farmerki. Ne moraš da imaš novi telefon. Treba nam iskonski kontakt sa čovekom koji se u savremenom svetu izgubio.

Story: Kako onda tumačite skupoceni vozni park vladika, uslikan nedavno za vreme trajanja Sabora SPC?

- Tu poruku ne mogu da rastumačim, niti sam pozvan da osuđujem vladike zbog toga. Slušao sam ljude koji dolaze u crkvu da se pričeste i ispovede i usput govore: Kako da se ispovedim tom svešteniku kada on puši, pije i vozi skuplja kola od mene, a propagira asketizam i siromaštvo? A ti isti ljudi ne znaju da je Crkva nastala tako što je Hristos dao svojim učenicima obećanje i poslao Duha svetog na njih uz pomoć kojeg su uspostavili Crkvu, isceljivali i vaskrsavali mrtve, činili čudesa... Danas, kada grešnik ode da se ispovedi kod tog sveštenika, čak i da je sveštenik pijan, Duh sveti spušta se na njega ne zbog sveštenika, već zbog samog grešnika koji se iskreno kaje. Njemu je Gospod kroz svoje apostole obećao oproštenje grehova i spasenje. Onaj ko to uspe da shvati, dobija neizmernu nagradu koja ne može da se opiše rečima.

Story: Kakav je vaš stav o homoseksualizmu?

- Nemam ništa protiv homoseksualaca već protiv propagande homoseksualizma pošto se na taj način čovek unižava stavljajući u prvi plan seksualizam bilo koje vrste. Ako je seksualizam prva, osnovna i jedina podela i vrednost u čoveku onda se on na taj način degradira. Homoseksualac je isto tako sposoban da voli i da bude dobar čovek kao heteroseksualac. Meni jedino smeta zloupotreba njihovih prava u političke svrhe. Ne nasedam na priču kako bi se trebalo boriti za njihova prava jer je mnogo alarmantnije da se borimo za prava ljudi koji skapavaju od gladi. Seksualnost je privatna stvar i tako treba i da ostane. Ponavljam da je svako svođenje ličnosti na njegovu seksualnost čista degradacija. Bog je podjednako dobar i prema homoseksualcima i prema heteroseksualcima i treba se okrenuti njemu i voleti.

Story: Imate li prijatelje homoseksualce?

- Imam poznanike homoseksualce, ali nisu u krugu od, recimo, četiri moja najbliža prijatelja.

Nikola Rumenić

 

 

 

Inicijalizacija u toku...