Debitovao je u filmu Otac na službenom putu, proslavio se kao Bogoljub Šaulić u kultnoj predstavi Audicija i kao konobar iz Bosanskog Grahova u ostvarenju Hajde da se volimo, a njegova uloga poručnika Safeta Pašića u Karauli i danas se prepričava. Tokom više od dvadeset i pet godina karijere, glumac Emir Hadžihafizbegović (51) publiku je osvajao upečatljivim rolama zbog čega važi za jednog od najtraženijih, ali i najomiljenijih u regionu. Ovaj rođeni Tuzlak i nesuđeni sportski novinar sa suprugom Aidom (48) dve i po decenije deli dobro i zlo, a sina Edina (22) koji studira međunarodne odnose i ćerku Amru (18) gimnazijalku, čuva poput tvrđave. U intervjuu za Story iskreno je govorio o svom poreklu, porodici, veri, prijateljstvima, hedonizmu, strahovima, uspesima, ali i ponekom grehu zbog koga se kaje.
Story: Uoči premijere predstave U Zvorniku ja sam ostavio svoje srce, slomili ste tri rebra. Kako se oporavljate nakon povrede?
- Dobro sam, hvala Bogu, kako je moglo biti. Totalno bizarno, ali šta ću, desilo se. Kupatilo, klizanje, klovnovski pad i kvrc, odoše tri rebra. To je car svih bolova jer kada kineš misliš da umireš. Ali, idemo dalje!
Story: U Sava centru 16. novembra očekuje vas nova premijera, film Smrt čoveka na Balkanu. Kako je došlo do vaše saradnje sa rediteljem Miroslavom Momčilovićem?
- Putem ljudske hemije jer je Mićko jedan od najboljih ljudi koje sam upoznao u svom životu. Kada mi je pre skoro dve godine posalo scenario, pristao sam na prvu da igram lik Ace. Postoje stvari koje čovek radi za pare i one koje radi za merak, svoju dušu, jaranstvo... Taj posao zove se Smrt čoveka na Balkanu.
Story: Kakav je osećaj kada čujete da neko prepričava replike iz nekog vašeg filma?
- Slagao bih kad bih rekao da ne godi jer to znači da si lik podelio sa svojom publikom, da ostaje neki trag u tvojoj glumi, da si se približio Zoranu Radmiloviću, Bati Stojkoviću, Bori Todoroviću, Gagi Nikoliću, Slobodanu Aligrudiću... Drage su mi i replike ispisane iz moje glave u našoj kultnoj predstavi Audicija, kao i one iz filmova sa Lepom Brenom.
Story: Očekuju li ljudi da ih zbog vaših uloga stalno zasmejavate?
- Da, ovde je uvrežena krilatica: Hajde glumac, reci nešto smešno! Ali gluma je posao koji se najmanje ceni na ovim našim razvaljenim geografijama, a verovatno krivice ima i u glumcima jer su dozvolili da se sprdaju s njihovom profesijom.
Story: Laska li vam što ste omiljeni u čitavom regionu i da li je popularnost mač sa dve oštrice?
- Ja sam svoj ego davno poderao i bacio u kantu za smeće. Nemam nikakav odnos prema popularnosti, zvezde su na nebu, a ljudi hodaju po zemlji. Radim svoj posao najbolje što znam kao što se pekar trudi da napravi najbolju kiflu ili automehaničar da popravi kola. Zato je priča o maču sa dve oštrice meni nepoznata.
Story: Važite za veoma tačnog i preciznog glumca. Jeste li i u privatnom životu perfekcionista?
- Da, mene bije glas vrhunskog profesionalca i hedoniste van kadra i scene. Ali, dobro sam to razdvojio. Studiranje lika, esnafski karantin i mukotrpni rad na ulozi predstavljaju ambijent mojih priprema. Kada se posao završi, onda idu Kvaka, Safet, Halid, Toma, Silvana, Tozovac, Hanka, Brena, Lepa Lukić... Volim mesta sa kariranim stolnjacima i već serviranim kuvanim jajima koja su besplatna. Malo ih je, ali ja ih uvek nađem.
Story: Da li je najveći strah jednog glumca da će biti zaboravljen?
- Strah je kategorija koja je imanentna ovim našim prostorima i ja sam ga prolazio u raznim kontekstima. Lični sam dobro savladao, ali ga je bilo na pretek za najmilije. Nažalost, neki su se strahovi u periodu od 1992. do 1996. godine oko mene i obistinili, a vezani su za zlo koje se nadvilo nad Bosnom. Strahovi glumačke provinijencije su mi nepoznati.
Story: Pomislite li nekada kako bi bilo bolje da ste ipak postali sportski novinar, a ne glumac?
- Da, moja želja je bila da se bavim sportskim novinarstvom, a i danas mi je sport velika pasija i mogu da ga konzumiram danima. Kada sam 1982. zakasnio da predam dokumente za studije žurnalistike, otišao sam na Akademiju scenskih umetnosti u Sarajevu gde se prijavilo 250 kandidata, a Emir Kusturica je primao klasu. Od nas osmoro ja sam imao najviše bodova. Lepo kažu: Čovek snuje, a Bog određuje ili Ako želiš nasmejati Boga, onda mu iznesi svoje planove.
Story: Bili ste ministar kulture u kantonu Sarajevo od 2006. do 2010. godine. Mislite li da je politika đavolja rabota?
- Ne mislim. Po svemu onome što nam ona određuje kao sudbinu, trebala bi da bude etička kategorija. Zašto bi nešto što se bavi sudbinom naše dece moralo biti nemoralno? Nažalost, na našim prostorima politika već dvadeset godina ima te prerogative. Ovde se ne vodi politika, već korporacijska, personalna i bespoštedna borba zakržljalih psihologija i zakasnelih puberteta za nadomestak neiživljenih godina u mladosti. Ali, bogami, i do naroda je. Ne može nezreo narod imati zrele političare.
Story: Kako gledate na svoj život? Šta smatrate najvećim uspehom a šta promašajem?
- Život je mudra priprema za smrt i borba za jednu dobru sahranu, mi Bošnjaci kažemo dženazu. Moja životna filozofija je uništiti ego, a kada to učiniš, svet je tvoj. Najvećim uspehom smatram gradnju tvrđave koja se zove porodica. Zajedno sa suprugom odgojio sam dvoje sjajne dece. Vrhunska je sreća kada ti počnu vraćati ono što si u njih ulagao. A neuspehom smatram što sam davne 1990. godine jednog jutra iz svoje kafe-poslastičarnice vrlo bahato isterao nekog starog dedu koji je prodavao žvake, cigare i plastične upaljače. Kasnije sam saznao da je bio izbeglica iz Podrinja. Šta mi je bilo to jutro, ne znam, ali to je najružnija stvar koju sam uradio u životu i molim Boga da mi oprosti taj greh.
Story: Koliko ste se u životu vodili srcem, a koliko razumom? Da li vam je vera na tom putu bila važna?
- Iskren čovek govori istinu uvek, a pametan samo u pravi čas. Uvek sam birao iskrenost, ali mi zbog toga nije žao. Vera je bitan segment naše porodice, i ove moje danas, i Hadžihafizbegovića daleko u prošlost. Mi smo užički muslimani koji su 1862. godine krenuli prema Bosni. Molimo se nenametljivo i na način da izuzetno poštujemo i pravoslavlje i katoličanstvo i judaizam. Ja zapravo stojim na četiri stuba: vera, porodica, Bosna i gluma. Svaki stub je važan i podupire jedan drugi.
Story: Za proslavu svog 50. rođendana i dvadeset i pet godina rada, okupili ste najveće zvezde iz bivše Jugoslavije. Ipak, ko su vaši pravi prijatelji na koje možete uvek da se oslonite?
- Pozvao sam ljude koji su me uz moju rahmetli majku Nizamu i babu Mustafu odredili kao čoveka i umetnika. Bora Todorović, Željko Obradović, Saša Danilović, Dino Rađa, Halid Bešlić, Kokan Mladenović, Rade Šerbedžija, Zvonko Bogdan, Slobodan Živojinović i Lepa Brena, Dado Topić, Milan Bandić, Zdravko Mamić, Bane Trifunović, Branislav Lečić, Ivica Osim, Goran Milić, Božo Sušec, moja braća iz Audicije, Tereza Kesovija, Dragan Ašanin, Dragan Vuletić Kreza, moja braća iz Beograda Gogi, Peđa, Neša i Vale, drugovi iz detinjstva sa stadiona Tušanj, Petar Grašo, Denis i Obule, Vac Nastasovski iz Skoplja, Amerikanac Tim Cleensy, Jasna Novakov, Bogić Bogičević, Gogo Marjanović, Tarik i Lejla Filipović. Oni nisu nikakav celebrity, sve su to moji ozbiljni prijatelji koji mi puno znače. Bilo je lepo i emotivno, a tu noć trista ljudi dočekalo je jutro kao jedna porodica. Doduše, Željko Obradović okupio je ujutro dvadeset najizdržljivijih i nastavio feštu do pet po podne. On zna više sevdalinki nego pola Sarajlija!
Story: Imajući u vidu vaša odsustva od kuće zbog posla, da li je Aida stub porodice ili je to ipak vaša uloga?
- Majka i ujedno supruga u jednoj porodici imaju vrlo bitnu ulogu. Ponekada se Aida malo zanese pa decu još tretira kao male i ne da im da odrastu, ali to je normalno. Moj otac bi i danas sa osamdeset i tri godine da me zagrli, poljubi i stavi u krilo. To su prirodne reakcije roditelja.
Story: Kako ste odgajali sina Edina i ćerku Amru?
- Nisam od onih koji glorifikuju svoju decu i ne volim puno da ih hvalim. Ono što mi je bitno jeste to da su duboko shvatili ambijent u kome žive i ne kukaju, mada je danas umeće živeti na ovim prostorima a ne biti frustriran. Pokušavam da ih naučim da je optimizam zdravlje duše i da se stalno mora tragati za smislom. Učim ih da ne budu lovci na greške, da razumeju ljudske postupke i da ne mrze, jer je mržnja prvi znak čovekove slabosti. Gore pomenuti rođendan organizovao sam i zbog njih, da vide i osete ko je sve uticao na formiranje duhovne vertikale njihovog oca i, naravno, oni znaju da postoje i Srbi, Hrvati, Muslimani, Amerikanci, Jevreji i Romi, ali da pre svih navedenih odrednica postoji čovek. I da postoje samo ljudi i neljudi. Sve ostale podele su lažne, a mislim da su te noći snažno primili tu poruku.
Story: Šta je najveća pouka koju ste želeli da ponesu iz svoje kuće?
- Prvo, ako iskreno i nepatvoreno isijavaš ljubavlju i voliš ljude, nikada nećeš biti luzer, već ćeš biti prvi do Boga. A drugo, mudrost nije u tome da znamo šta hoćemo, već u spoznaji šta nam je sve nepotrebno. Skontali su to, hvala Bogu!
Jelena Kulović
