Aleksandar Srećković Kubura: Aleksa je manji tremaroš od mene

2
Glumac Aleksandar Srećković Kubura govori o načinu na koji vaspitava sina Aleksu, priča kako je došlo do toga da postanu kolege, otkriva šta njegovu suprugu Mariju izdvaja od ostalih žena i zašto je romantičan
foto: Vladimir Šporčić, Story press, Zvezdara teatar
foto: Vladimir Šporčić, Story press, Zvezdara teatar

Osim u svojoj zemlji, glumac Aleksandar Srećković Kubura (37) izgradio je zavidnu karijeru i na hrvatskom tržištu, a briljantne uloge koje gradi na televiziji, filmu i pozorištu svrstavaju ga u red umetnika koji su u stanju da dobro odgovore na sve zahteve svog posla. Večiti beogradski frajer obradovaće svoje fanove novom rolom u ostvarenju Zajedno gde se potpisuje i kao producent, a čija je premijera zakazana za 27. septembar u bioskopu Kolosej. Baš u ovom filmu doživeo je potpuno novo iskustvo kada je zaigrao zajedno sa svojim sinom Aleksom (15) koga je dobio u skladnom braku sa nekadašnjom fitnes instruktorkom Marijom Savić-Srećković (36). Njih dvoje godinama važe za jedan od veoma skladnih parova koji odoleva svim izazovima zajedničkog života pod budnom okom javnosti.

Story: Postoje li u Srbiji zvezde i možete li sebe tako nazvati?

- Postoji jedan ili možda dva poprilično uspela pokušaja, ali u svetu estrade. Ipak, Srbija nema standard niti vrednosni sistem da bi imala prave zvezde. Bar ne među glumcima. Ja zvezda nisam, no ako odem u Holivud, postaću. (Smeh)

Story: Na koji način rešavate probleme?

- Kako kada. Zavisi od raspoloženja i trenutne snage. Najčešće odmah, ali ponekad sačekam i poslednji trenutak. Uglavnom se trudim da problem ne eskalira i da ga rešim onda kada mi to oduzima najmanje energije jer mi je ona potrebna za mnogo drugih, pametnijih stvari.

Story: Jeste li tolerantna osoba ili planete na prvu loptu?

- Imam dugačak fitilj, ali kad on izgori reakcija je vrlo eksplozivna.

Story: Šta vašu suprugu Mariju odvaja od svih drugih žena?

- Ja. Šalim se. Moja je. Samo je ja znam, i samo me ona zna. Bližimo se granici kada ćemo živeti zajedno duže nego što smo živeli jedno bez drugog. Od drugih je ne izdvaja ni to što je lepa, ni što je najzgodnija, ni što je dobra, puna razumevanja, vredna, nežna, već je izdvaja to što je moja žena.

Story: Na koji način vaš brak opstaje godinama?

- Lako. Ljubav, pogledati u oči onog drugog, ljubav, razumevanje, ljubav, spremnost na kompromis, ljubav, tolerancija. I da, da li sam rekao ljubav?

Story: Možete li za svoj brak da kažete da je dobar i uspešan?

- Da.

Story: Smeta li vam to što vas ponekad spoje sa nekim ženama koje i ne poznajete?

- Meni se to ne dešava. Nezanimljiv sam za takve priče.

Story: Kako provodite slobodno vreme i umete li ponekad da se opustite s društvom u kafani?

- Najviše volim da trenutke odmora provodim s Marijom i Aleksom, ali smo sve troje toliko rastrzani obavezama da to često nije moguće. Onda sam sa društvom, ali ne u kafani, već u cigar klubu. Palimo naše kubane i uz dobro vino kontempliramo o životu. To možda zvuči ozbiljno, ali nije. Samo je zabavno i opuštajuće, a i svaka prilika da se zapali dobra kubanska cigara uz dobro društvo je antistres terapija. Zato planiram da napravim svoj cigar-room.

Story: Umete li da Mariji pomognete oko nekih kućnih poslova?

- Apsolutno. Jedino ne kuvam i ne peglam. Sve ostale kućne poslove, i muške i ženske, radim perfektno.

Story: Smatrate li sebe romantičnim muškarcem?

- Da. Mada to često zaboravim da pokažem, ali da, volim romantiku. Smatram da ona unosi malo nežnih boja u ovaj često crno-sivi svet. Treba ponekad staviti te famozne ružičaste naočare.

Story: Koliko se vaš dan razlikuje u odnosu na one koji rade neki običan posao od 9 do 17 časova?

- Meni moj posao izgleda kao sasvim običan. Da radim bilo šta drugo,  to bi mi bilo neobično. Da znam kako će mi svaki sledeći radni dan izgledati, e to bi bilo baš neobično. Ovako u mom običnom poslu, ne znam kakvo će biti snimanje, ili predstava, ili proba. Nekad su zabavni, nekad ne, nekad su više, nekad manje uspešni, ali nikada nisu isti. Da nije tako, ja bih poludeo.

Story: Odlazite li na roditeljske sastanke, pijacu, da plaćate račune... Kako se prema vama ophode obični ljudi?

- Na roditeljske sastanke odlazi uglavnom Marija, a ja uskačem smo kad je neophodno. Pijaca, a pogotovo računi su moja svakodnevica. Volim da odem među prodavce i preprodavce, malo da se cenkam, malo da popričam i prokomentarišem. Vole ljudi da razgovaraju, samo kad neko hoće da sluša. A vole ljudi i da ih sluša neko koga su gledali na televiziji.

Story: Šta je Aleksa nasledio od vas, a šta od Marije?

- Na mamu svakako lepotu, energičnost i spontanost, a od mene preciznost, odgovornost i očigledno neku vrstu egzibicionizma čim mu se tako dopalo na snimanju. Dakle, najbolje od svakog.

Story: Pošto je trenutno u tinejdžerskom periodu, kako se nosite s njegovim pubertetom?

- Ne lako, moram priznati. Sada je u periodu kada mu preciznost i odgovornost nisu ni približno na prvom mestu, što mene ume da izludi. Mislim da je knjiški primer puberteta. Hormoni su preuzeli vlast u svakom pogledu, buntovništvo i borba protiv autoriteta su mu glavna odlika. Ali nismo ni Marija i ja mačiji kašalj. Držimo se. Borba traje, ali ipak se na kraju svakog dana izgrlimo i poljubimo.

Story: Da li ste spremni da slušate o novim ljubavima i njegovim devojkama? Savetujete li ga u vezi s tim?

- Kad želi da mi kaže, rado ga saslušam. Kad vidim da je spreman da čuje, dam mu savet. Sve je pitanje trenutka. Najveća umetnost u vaspitavanju tinejdžera i jeste prepoznati ili čak stvoriti taj trenutak u kome je spreman da čuje. Sve ostalo je bacanje reči u vetar. Ona čuvena: Govorio tebi, ili zidu isto je

Story: Koliko se Marija i vi konsultujete oko njegovog vaspitanja?

- Mnogo. I to bukvalno od njegovog rođenja. Neusklađeni načini vaspitanja, nedostatak zajedničke, nazovimo je, taktike u vaspitavanju kod deteta može da stvori veliku zabunu, da ga tera da se opredeli. To pogotovo važi za manju decu. Mi pokušavamo da se u vaspitavanju nadopunjujemo. Kad se ja iznerviram, Marija je mirna. Uvek je neko u kontroli.

Story: Na svom novom filmu Zajedno snimali ste sa sinom koji se oprobao kao glumac. Kako s ove distance gledate na vašu saradnju i da li ste mogli da se distancirate od relacije otac - sin?

- Sebe godinama treniram da u svom poslu budem što bolji profesionalac. Radeći sa sinom, pogotovo u početku, trebalo mi je dosta snage da to i ostanem. Trema i  odgovornost su me vukli da uskočim i kao roditelj, ali nisam. Mladen Matićević je kao reditelj bio zadužen za komunikaciju. Aleksa je, pak, imao daleko manje treme od mene i to me je zadivilo, a na kraju i smirilo. On je uvek bio spreman, strpljiv i neverovatno precizan, kada se snimalo. Godi mi da mislim da je to nasledio od mene, ali ko zna.

Story: Otkud vaš sin na filmu?

- Reditelj je organizovao audiciju za Aleksinu ulogu, ali nije bio zadovoljan kandidatima, pa je odlučio da na svoju ruku pozove Aleksu i proba sa njim. Nisam prisustvovao toj probi, čak nisam ni pomišljao da bi on mogao da odgovori zahtevima te uloge, međutim Mladen je bio oduševljen, a ja sam vremenom shvatio da nije pogrešio. Čak mi je u jednom trenutku reditelj rekao kako ga Aleksa, dok se priprema za snimanje, veoma podseća na mene.

Story: Šta publika može da očekuje od filma Zajedno?

- Pre svega emociju sa kojim svi mogu lako da se identifikuju. Zatim napetost, neizvesnost, uzbuđenje, ali i humor. Zapravo sve što čini dobar, upečatljiv film, a svakako ne ono zbog čega srpski film godinama gubi publiku: depresiju, mrak, beznađe. Posle našeg filma biće ispunjeniji i radosniji.

Story: Koliko se on razlikuje od svega što ste do sada radili i zbog čega gledaoci ne bi smeli da ga propuste?

- Moj lik prolazi kroz takav emotivni salto mortale, kakav zasigurno nije dugo viđen na našem filmu. Preokret koji on i radnja filma dožive je krajnje neobičan, a opet svima razumljiv pa negde i opravdan i prihvatljiv. Neobičan rasplet jednog naizgled uobičajenog problema. Emotivno, potresno, a zabavno. Ko želi to da propusti?

Story: Šta sve rad u pozorištu sa sobom nosi?

- Kao i svaki posao koji se obavlja sa ljudima. Ima lepih i ružnih strana, baš kao što ima i lepih i ružnih ljudi u pozorištu, mislim na njihov karakter, naravno, a ima ih svakakvih. Na sreću, lepih je daleko više. Dokle god bude tako, pozorište će opstati, a i ja u njemu, nadam se.

Story: Koje nove uloge spremate na daskama koje život znače?

- Krajem novembra biće otvorena renovirana scena Raša Plaović u Narodnom pozorištu, i to predstavom Dostojevskog Zli dusi. Režira je Tanja Mandić-Rigonat i vrlo se radujem tome. Ja sam zaljubljenik u klasičnu literaturu, pogotovo rusku.

Aleksa Srećković: NEĆU IĆI OČEVIM STOPAMA

Dok objašnjava koliko mu je bilo teško da na setu stoji ispred kamere rame uz rame sa poznatim ocem, Aleksa Srećković (15) priča i o tome da li je došlo vreme da sa roditeljima deli svoje tajne i zajedno sa njima rešava probleme.

Story: Kako je bilo sarađivati na setu sa ocem?

- Snimanje sa ocem sigurno je doprinelo mom samopouzdanju i opuštenosti u nekim situacijama. Sve to je jedno veliko iskustvo za mene, ali ne verujem da će me dovoljno zavesti da se time bavim. Doduše, kada bi naišla još neka uloga, sa zadovoljstvom bih je prihvatio.

Story: Jesu li vaši roditelji od onih kojima sve možete da kažete, ili nekada umete nešto i da prećutite?

- Njima pričam sve, baš sve. Takav odnos imali smo od mog  rođenja.

Story: Koliko vam oni pomažu oko školskih obaveza i umeju li da budu strogi?

- Poslednji put kada su mi roditelji pomagali bilo je u drugom osnovne oko sastava iz srpskog, a od tada sve radim sam. Strogi su, kako-kad. Nekad su super, nekad su daveži, ali verujem da sve rade za moje dobro, koliko god mi bilo teško to da shvatim.

Moni Marković

makonda-tracker