EKSKLUZIVNI INTERVJU: Katarina Rebrača: Možda nekad i nemaš sutra

Bivša manekenka i vlasnica humanitarnog fonda, Katarina Rebrača, samo za Story priča o iskustvu sedmoipomesečnog boravka iza rešetaka Centralnog zatvora i opisuje svoje misli, osećanja i zaključke
9
1 / 13 Foto: Petar Đorđević

Nakon skoro sedam i po meseci provedenih u Centralnom zatvoru, Katarina Rebrača (38), vlasnica istoimenog humanitarnog  fonda za prevenciju i rano otkrivanje raka dojke i bivša manekenka, 15. novembra puštena je iz pritvora da se brani sa slobode. Ona je 7. aprila ove godine uhapšena, a trenutno joj se sudi zbog sumnje da je prisvojila 26 miliona dinara iz svog humanitarnog  fonda namenjenih za edukaciju žena o važnosti ranog otkrivanja raka dojke. Samo četiri dana nakon izlaska iz pritvora, Katarina u ekskluzivnoj ispovesti za Story otkriva kako je podnela zatvorske uslove i priča o bolu uzrokovanom zbog razdvojenosti od ćerke Antonije (7) koju još nije videla.

Story: Kako se sada, kada ste na slobodi, osećate?

- Dobro sam, u stvari fenomenalno, ako se uzme u obzir kroz šta sam prošla u poslednjih osam meseci. Mislim da je ovo novi početak mog života.

Story: Kada i kako ste se suočili sa činjenicom da nećete moći da vidite i čujete svoju ćerku Antoniju?

- Postala sam toga svesna kada mi je određen pritvor. Niko nije spreman da se odvoji od svog deteta, a pogotovo ne na prisilan način. Nisam stigla da objasnim ćerki zašto me neće biti određeno vreme u njenom životu, nisam se čak ni pozdravila s njom... Jednostavno sam bez objašnjenja nestala iz njenog života.

Story: A kako je vaš otac Nikola Rebrača, kod koga je Antonija boravila u Americi, objasnio svojoj unuci vaše odsustvo?

- Rekli su joj da snimam film. Za nju je to bilo prihvatljivo objašnjenje jer me je gledala na televiziji i po novinama. Znala je da mnogo radim i da mi je posao usko povezan sa medijima. Na Internetu je gledala i isečke iz filmova u kojima sam glumila, pa je poverovala u tu priču koju su joj moj tata Nikola i njegova supruga saopštili. Međutim, prvog oktobra, na moj rođendan, htela je da sedne u avion i dođe kod mene na snimanje filma u Južnu Afriku. Želela je po svaku cenu da me pronađe tog dana, ali ja za nju i dalje radim i jednostavno je morala da prihvati tu činjenicu.

Story: Ona je i dalje sa dedom u Americi?

- Količina moje zahvalnosti ocu zbog toga je bezgranična, baš kao i  njegova ljubav i požrtvovanost. Moje dete je nasmejano i zdravo zahvaljujući njihovoj ljubavi koja mu je pružena za ovih osam meseci i to ni sa čim ne može da se meri.

Story: Kako ste podneli to što ste od Antonije bili razdvojeni na njen sedmi rođendan?

- Bilo mi je preteško. Ona je, otkako se rodila, centar mog sveta - obožavano biće na koje sam stopostotno usmerena, a doživela sam da ne mogu da je vidim ne samo na dan njenog rođenja, već više od pola godine. To je neobjašnjivo težak osećaj.

Story: Jeste li se po izlasku iz zatvora videli s njom preko skypea?

- Ne, samo smo se čule telefonom. Videćemo se ove nedelje jer moram pažljivo i polako da se uključujem u njen sada već organizovan život, da je ne bih dodatno izložila stresu. Ma kad se setim samo, pisalo se i kako sam želela da se ubijem, što nikada u zatvoru nisam ni pomislila, pre svega jer bi to bio najsebičniji čin prema mom detetu! Osam meseci provela sam nadajući se da ću izaći i u želji da, nakon što dokažem svoju nevinost, ponovo budem sa svojim detetom. Želela sam da se što pre završi ova agonija i da nastavim normalan život sa ćerkom.

Story: Kako ste podneli zatvorske uslove?

- Dobro. Shvativši kako ne mogu ništa da promenim i da od mene baš ništa ne zavisi, pomirila sam se sa situacijom. Morala sam da prihvatim realnost i probam da to podnesem najbolje što mogu. Za to vreme, o meni su pisane razne neistine: od toga da sam tražila šminku, posebnu hranu, specijalne uslove... Jela sam istu hranu kao svi, radila ono što i ostali, a tretman prema meni bio je isti kao prema svim drugim ženama.

Story: Budući da ste poznati, kako su se zatvorenice odnosile prema vama?

- Koliko god da su teški uslovi, ako na takvim mestima poštuješ pravila i ponašaš se normalno, onda se na identičan način ponašaju i drugi prema tebi. Trudila sam se da za sebe napravim najbolju moguću atmosferu u sobi od 12 kvadrata koju sam delila sa pet žena kojima sam postala najbolji prijatelj pošto smo prolazile zajedno kroz najbolje i najgore trenutke u tom prostoru. Najbolji su oni kada vam dođe u posetu neko koga volite, a najgori ako saznate nešto loše o svojoj situaciji.

Story: Kakve su bile ostale zatvorenice iz vaše sobe?

- Bilo nas je šest, od kojih smo nas četiri samohrane majke. To nije nikakav izgovor, ali smatram da bi, kada se nekome određuje kazna, trebalo brinuti i o načinu njenog izdržavanja i meri jer iza te osobe ostaju deca o kojoj neko treba da brine. Mene niko nije pitao ko brine o mom detetu osam meseci.

Story: Je li tačno da su vas ostale zatvorenice fizički maltretirale, zbog čega ste prebačeni u samicu?

- To je apsolutna neistina. Osam meseci provela sam u istoj sobi, manje-više sa istim ženama jer su neke puštene pre mene pa su ih zamenile druge. Zahvalna sam za vreme provedeno baš s njima jer su mi bile ogromna podrška.

Story: Koliko često vam se u ćeliji menjalo raspoloženje?

- Samo sam mislila na pozitivne stvari. Ali, kad god bih na televiziji videla da mi je produžen pritvor, rušio mi se svet. Možda zato što sam se potajno nadala da ću izaći ranije i čuti ćerkin glas, pa makar je i ne videla odmah. Čitala sam u novinama šta, navodno, jedem i radim u zatvoru i nervirala se jer to nije istina, a nisam mogla da se obratim javnosti.

Story: Čak ste i vežbali u ćeliji?

- Da, nas tri smo redovno vežbale, dok su ostale tri za to vreme ležale na krevetima. Radile smo parterne vežbe, između kreveta, stolova i klupe, a potom smo na krevetima radile trbušnjake i vežbe za noge. Prilagodile smo se i ta zatvorska priča slična je Survivoru. Jer, kada odete na pusto ostrvo odmah pomislite da ćete umreti već prvog dana, ali ubrzo se prilagodite. Sebe smatram učesnikom Survivora, ali CZ Survivora. Predlažem da se napravi takva emisija jer je fascinantno kako ljudi u zatvoru ni od čega mogu da naprave nešto.

Story: Šta nikada nećete zaboraviti?

- Bila sam u ćeliji broj jedan, takozvanom kecu, a moje cimerke i ja najbolje smo se slagale u celom zatvoru i delile smo sve što smo imale. Sećam se proslave mog rođendana. U šest ujutro rođendanska pesma, u izvedbi mojih cimerki, orila se u hodniku. Komandirke su dopustile da mi otpevaju pesmu i nisu nas opominjale. Potom smo priredili malu žurku, one su mi napravile i tortu, a žurka je podrazumevala muziku na radiju. Ne volim narodnjake, ali pošto su ih pojedine cimerke volele, ispunjavali smo svačije želje i ni od čega napravile sebi odličan ugođaj.

Story: Da li vam je teško padala zatvorska disciplina?

- Pritvor je nešto između vojske i Survivora. Postoji jedna režimska disciplina prema kojoj u početku osećaš otpor, a kasnije je prihvatiš kao neminovnost – kada se budiš, spavaš, jedeš... Ustajala sam u pola šest jer smo toplu vodu imale samo do šest. Onda najčešće nastaje trka oko toga koja će prva da se istušira.

Story:Kako je izgledala vaša ćelija?

- Čitav život odvijao nam se u 12 kvadrata. Imale smo šest kreveta, šest kaseta, ćošak sa čučavcem gde smo vršile nuždu i tuš pod kojim smo se kupale, prale sudove, ali i u istoj prostoriji jele... Radna obaveza bila nam je da delimo hranu od ćelije do ćelije, sakupljamo otpatke i tako sam se osetila korisnom, za razliku od onih koji su provodili vreme samo u ćelijama i dobijali hranu kroz šalter. Inače, u ćeliji se od pribora koristi samo kašika. Fascinantno je šta se sve može uraditi s tim escajgom: naučila sam da ogulim voće i ispasiram keks, a čak su mi cimerke njome napravile i oblikovale tortu.

Story: Kako su se prema vama ophodili zatvorski radnici?

- Izuzetno korektno i veoma sam im zahvalna zbog toga. Stvarno se trude da shodno zatvorskim pravilima maksimalno pomognu svima s druge strane rešetaka. Veoma je teško biti i na njihovom mestu. Izuzetno su požrtvovani, nisu ni grubi ili arogantni, a čak su s nama emotivno proživljavali svaki produžetak pritvora i pomagali nam u kriznim situacijama.

Story: Kako ste se osećali kada su vam stavili lisice?

- Prvi put mi je to bilo nešto najstrašnije, ali vremenom, kada shvatiš u kakvoj si situaciji, jednostavno naučiš da poštuješ pravila. To je protokol koji niko od nas kasnije nije doživljavao lično.

Story: Postoje li neke zatvorske navike kojih sada ne možete tako lako da se odreknete?

- Čim ustanem, nameštam krevet i tuširam se. Za radnu smenu od sedam, uvek sam bila spremna: obučena i zategnutog kreveta. U osam su dolazili advokati, stizali su pozivi za razgovore sa sudijom...

Story: Da li ste sa svojim posetiocima razgovarali preko šaltera?

- Ne. Postoje otvorene i zatvorene posete. Kod zatvorenih se komunicira telefonom i pogledima, a deli vas pleksiglas ili staklo. Otvorene posete se dobijaju veoma teško i podrazumevaju razgovor u jednoj prostoriji u kojoj se nalaze samo sto i tri, četiri stolice.

Story: Postoje li sobe za ljubav?

- Ne, ili meni bar niko nije rekao da takva prostorija postoji. (Smeh)

Story: Kakva je bila zatvorska hrana?

- Isprva nisam mogla da se naviknem na zatvorsku hranu, pa su mi bližnji donosili ručak jer je to dozvoljeno. Međutim, od leta sam i ja počela da jedem što i svi ostali. Za doručak smo uglavnom imali suvomesnate proizvode koje ne konzumiram, ali radovala sam se jogurtu i kiselom mleku. Za ručak sam volela da dobijem kiflu koja mi je bila slatka kao kolač jer desert nismo dobijali. Izgubila sam sedam kilograma, ali nedavno sam povratila dva do tri.

Story: Kako ste tokom leta, u neklimatizovanom prostoru, trpeli velike vrućine?

- Ležala sam na krevetu u donjem vešu, hladila se poklopcem od plastičnih kutija u kojima mi je donošen ručak i tuširala se više puta dnevno hladnom vodom. Srećom, ženske sobe imaju tuš za razliku od muških i oni se kupaju dva puta nedeljno u zajedničkoj kupaonici.

Story: Da li su neprijatni mirisi iz drugih ćelija dopirali do vaše?

- Svašta vidiš, čuješ i osetiš, ali naprosto se fokusiraš na svoje misli i čitaš dosta literature koja ti pomaže da prevaziđeš te trenutke i posvetiš se sebi. Pozitivno razmišljanje je jedino što je moglo da me izvuče. Ranije sam uvek brinula unapred i nisam u velikoj meri razmišljala pozitivno, pa tek sada shvatam da se pozitivno razmišljanje uvek vrati na pozitivan način. Nesigurnost uvek implicira negativne stvari u našim životima.

Story: Kako ste održavali ličnu higijenu?

- Kada smo odlazile na razgovore s advokatima, svaku od nas bi pitali: Kako je moguće da tako izgledate u zatvoru? Jer, uvek smo imale negovanu i čistu kosu i lice. Bilo mi je smešno kada sam pročitala da sam tražila šminku kako bih bila lepa u zatvoru. Prvo, nisam imala za koga da budem lepa, a drugo - šminkanje tamo apsolutno nije dozvoljeno.

Story: Kažete da ste čitali novine i gledali televiziju. Kako je to moguće?

- Za novine postoji pretplata i komandirke ih donose u popodnevnim časovima, a televizija se takođe može gledati ako vam bližnji donesu TV uređaj. Na taj način saznavala sam šta se dešava u svetu kojem sam u tom trenutku pripadala samo na određeni način. Život u pritvoru je kao virtuelni svet u kom znaš da si deo nekog života napolju, ali ga ne živiš.

Story: Jeste li pre boravka u pritvoru gledali seriju Prison Break, u kojoj je opstanak u zatvoru izuzetno surov?

- Da, nažalost. Kada moje bivše sustanarke iz CZ-a budu ovo čitale, sigurno će se smejati jer se dešavalo da nas šest u ćeliji gledamo neki film čija se radnja dešava u zatvoru, ali sve je, naravno, uvek lepše na televiziji.

Story: Kada ste morali da krenete na počinak?

- Svetla u sobama gasili su nam u 22 sata. Mimo odvajanja od porodice, jedna od najčudnijih stvari u zatvoru jeste nemogućnost kontrole tuđih postupaka koji ti utiču na život. Tek kada sam stigla kući, shvatila sam koliko znači sloboda: da upališ i ugasiš svetlo u svojoj sobi, okupaš se toplom vodom kad želiš... Posle ovakvog iskustva počinješ da ceniš male stvari i postane ti jasno koji su ljudi bitni u tvom životu. Shvatiš da su sve sitnice oko kojih si se nervirao beznačajne, a da one najosnovnije, koje ti naizgled ne znače ništa, u stvari znače život. Kada dođeš u stanje da ti je sve oduzeto i imaš samo pomalo od najosnovnijeg, shvatiš koliko ti malo treba da budeš srećan.

Story: Jeste li zaista imali ozbiljnih zdravstvenih problema?

- Već deset godina imam problem sa štitnom žlezdom i nisam ga koristila kao izgovor za bilo šta. Istina je da sam posle zadržavanja u policijskoj stanici Dvadeset deveti novembar dovedena u pritvor sa bronhitisom koji je trajao dve nedelje. On mi se vratio dva puta jer je ustanova u kojom sam bila veoma stara, puna vlage, prljavštine...

Story: Da li ste se plašili zaraznih bolesti?

- Naravno da jesam. Hvala Bogu, bila sam u sobi sa ženama koje nisu narkomanke ili dame sumnjivog morala, kao što se pisalo. Moje sustanarke i ja smejale smo se takvim člancima u novinama dok su mi one prebacivale: Eto, zbog tebe smo ispale žene sumnjivog morala. Svakakve neistine su pisane.

Story: Jeste li možda razmišljali da zatvorsko iskustvo pretočite u knjigu?

- Trenutno ne. Ali, ako budem ikada pisala knjigu, zvaće se Malo parče neba. U sobama nije bilo nikakvih prozora, tako da sam dnevno svetlo dobijala samo kroz hodnike, a prilikom izlaska u šetnju jednom dnevno unutar zidina vidiš samo malo parče neba. Vreme mi je postalo relativno jer nisam primećivala promenu na vegetaciji i znala koje je godišnje doba. Imala sam osećaj kao da stojim u istom mestu.

Story: Da li su vam oduzimani lični predmeti?

- Da, svi. Znala sam koliko je sati jer smo imale televizor i radio, a morale smo da raspolažemo tačnim vremenom i zbog činjenice da smo bile stanarke radne sobe. Aca Lukas je u jednom intervjuu koji smo čitale u ćeliji izjavio da ono što te ne ubije, to te ojača kao i da se nekim životnim situacijama za koje ti se čini da si nespreman, instinktivno vrlo lako prilagođavamo.

Story: Lukas je rekao i da se odlično odmorio za vreme boravka u zatvoru.

- Ne bih volela da se vratim na tu vrstu odmora. (Smeh) Shvatila sam da je život isuviše kratak i kako sam mnogo vremena trošila na nebitne stvari, a nisam ga posvećivala ljudima koji su nam bitni u životu. Posle ovog, definisala sam prioritete i shvatila na koji način želim da nastavim svoj život. Do sada sam mnogo toga uzimala zdravo za gotovo i neke stvari odlagala za sutra. Sada sam shvatila da možda nekada i nemaš sutra jer se može desiti da svoje dete ujutro ispratiš u vrtić i potom ga ne vidiš sedam meseci.

Story: Ko vam je osim ćerke na listi prioriteta?

- Na jednu ruku mogu da nabrojim one koji su mi pokazali bezrezervnu ljubav i podršku u ovako teškom periodu.

Story: Jeste li očekivali podršku od bivšeg supruga Igora Đurića?

- Bila sam u situaciji da očekujem od svakoga sve i ni od koga ništa. Pokazali su se ljudi koji su deo mog života na jedan ili drugi način i oni koji stvarno znaju ko sam i kakva sam osoba. Oni koji se ni u jednom trenutku nisu plašili da stoje iza mene i jasno i glasno govore da ću dokazati svoju nevinost, kao i da sam ona osoba o kojoj se poslednjih deset godina samo lepo pisalo u novinama. Uostalom, vreme je najbolji sudija.

Story: Kolika vam je podrška bio partner Momir Gajić koji je dobio status vašeg nevenčanog supruga da bi vas posećivao?

- Nije bitna forma odnosa i to da li je on moj nevenčani suprug, dečko ili najbolji prijatelj, važno je da mi je bio velika podrška, a i to što je mali broj ljudi i meni i njemu pokazao bezrezervno prijateljstvo koje nema granice.

Story: Mnogo se spekulisalo o vašem navodnom sukobu sa mamom Sandrinom Bogunović. Jeste li čitali te članke i šta je od toga istina?

- Prvo sam pročitala da je majka za mene rekla ovo, pa ono, a potom je izašlo u novinama i da tražim šminku kako bih se ulepšavala, pa sam shvatila da pojedini mediji samo banalizuju situaciju u kojoj sam se našla pričama o tome šta jedem, pijem i kako se oblačim. U tim situacijama razmišljala sam samo o tome kako da ostanem jaka i nisam mislila o medijskim napisima.

Story: Krivite li barem delimično mamu za situaciju u kojoj ste se našli?

- U ovom slučaju niko nikoga ne može da krivi. Jer, kada se nešto tako dogodi, solidarnost je samo jača, bez obzira na to da li je reč o prijateljskom ili o odnosu majka – ćerka. Moja najbolja prijateljica i najbliža saradnica Slađana Mironija provela je osam meseci u zatvoru bez razloga, odnosno, prošla je kroz još težu situaciju jer je sve ovo još gore podnela nego ja. U međuvremenu je postala i baka, a nije imala prilike da vidi bebu. Jer, paralelno s onim što smo preživele, odvijao se drugi život, čiji smo deo bile samo na određeni način.

Story: Jeste li po izlasku iz zatvora osetili prezir znanih i neznanih ljudi?

- Ja znam šta je istina koju će ostali vremenom saznati. Mnogo je ružnih stvari o meni rečeno i napisano pa će proces dokazivanja istine u mom slučaju biti mnogo duži. Od situacije u kojoj sam se našla, napravljena je holivudska priča, naročito od toga na koji način sam živela i šta sam radila. Mislim da sam uvek transparentno živela i nikada kod mene nije bilo skrivenih odnosa. Vrlo sam konkretna i u privatnom i poslovnom životu, a ljudi koji su radili sa mnom više puta su bili partneri u mojim akcijama. Najteže mi je palo što su neki od njih poverovali u ono što je rečeno za mene. To je jedan broj ljudi od kojih nisam očekivala ponašanje s rezervom. U životu se ništa ne može uraditi silom i za sve je potrebno vreme. Vratila bih se, međutim, na one koji su mi bili podrška i njima ću biti zahvalna do kraja života jer su bili uz mene u najtežoj životnoj situaciji i pokazali mi šta znači prava ljubav, kako ona prijateljska, tako i partnerska.

Story: Bojite li se reakcije nepoznatih ljudi koju su uzeli zdravo za gotovo ono što su o vama pročitali u novinama?

- Ljudi svakodnevno putem medija dolaze do različitih informacija, ali uvek postoje dve strane medalje. Treba suditi tek nakon što se čuje druga strana priče, u ovom slučaju moja. Ponekad sam i sama sudila previše brzo čitajući o nekome u novinama. Najlakše je reći: Nek’ mu se to desilo, tako je zaslužio/la. Trebalo bi biti pravičan i suditi tek nakon što čujete drugu stranu priče. U to sam se uverila slušajući različite sudbine pritvorenika.

Story: Imate li poruku za žene obolele od raka dojke koje su vam verovale i koje se, nakon svega, osećaju izneverenim?

- One žene kojima sam pomogla, obišla ih u bolnicama i drugim ustanovama, na predavanjima, obezbeđivala im besplatne preglede, one kojima je na vreme dijagnostikovan tumor, sigurno neće olako poverovati u ono što se o meni priča. One će sigurno s rezervom primiti sve što se o meni priča dok ne čuju moju stranu. Na mišljenje onih drugih ne mogu da utičem, niti to želim. Mislim da je Srbija pravična zemlja u kojoj postoji vreme i mesto za dokazivanje nevinosti i meni je to pravno dozvoljeno. Vremenom će se čuti i videti i moja strana priče.

Story: Da li je tačno da ste u zatvoru gledali seriju 1001 noć?

- Da, ona je za nas šest u sobi bila neka vrsta izlaska iz realnosti, makar na sat vremena. Nikada nisam pratila slične serije, ali popularnost ove turske sapunice mi je fascinantna. Čak sam počela i da učim turski jezik. Kroz tu seriju živela sam neki drugi život, pa je pratim i sada na slobodi. Moj život je miks ove turske i nekih španskih sapunica. Trudiću se da svoj život vratim u normalu, ali smatram da je moj život u poslednjih osam meseci više bio cirkus nego serija.

Story: Koliko je bilo prolivenih suza u vašem zatvorskom krevetu?

- Bilo je mnogo suza. Nisam razmišljala da li ću i u kom trenutku pokazati svoje emocije pred osobama koje prolaze slično što i ja jer su njihovo razumevanje i podrška adekvatni. Teško je to što nemaš odmah pravo da se braniš, ali i što svakodnevno gledaš tuđu bol, ne smo svoju koju proživljavaš. Zahvalna sam što sam imala tih pet, šest žena i takve prijatelje na jednom mestu.

Story: Razmišljate li o vrsti delatnosti kojom biste mogli da se bavite u budućnosti ukoliko se vaša priča završi pozitivnim ishodom?

- Ne, uopšte o tome ne razmišljam. Mislim samo na to kako da preživim sat po sat, dan za danom i kako da se posvetim najbitnijim ljudima u svom životu. Svaki dan sam se zahvaljivala univerzumu što postoje ljudi za koje blagosiljam. Imala sam i listu želja koje sam sebi izgovarala pred spavanje, a prva među njima bila je da što pre izađem i čujem glas svog deteta.

Story: Šta vas je najviše plašilo u tami ćelije kada padne noć?

- Bube, kojih sam se odmalena plašila. Sada sam taj strah prevazišla. Vremenom mi je sve postalo relativno, pa mi ni bube ni prašina nisu smetali. Fokusirala sam se na lepe stvari i trenutke.

Story: Verujete li u pozitivan ishod ove vaše priče?

- Postoji fraza koja se uvek pominje u prostoru u kom sam bila, a to je da nada uvek poslednja umire. Svaki čovek mora da veruje kako postoji pravda i ako pozitivno razmišljaš, postoji velika verovatnoća i da ti se dogode takve stvari.

Story: A da li se iz ove perspektive slažete sa onom narodnom: I zatvor je za ljude?

- Sve je za ljude. Ne stidim se ovoga što mi se desilo i nikada se neću stideti. Preživela sam to što sam preživela i postoji budućnost koja će sve pokazati. Znate, isprva u zatvoru razmišljate samo o tome šta će o vama misliti drugi kada izađete napolje, a potom shvatite da je najbitnije da preživite i izborite se sa situacijom u kojoj se nalazite. Zbog toga što sam verovala da svemu i lepom i ružnom kad–tad dođe kraj, ne plašim se šta će mi se desiti napolju.

Story: Jeste li vernik i jesu li vam pomogle molitve?

- Jesam, odmalena, a i oni koji nisu u zatvoru to postanu. Verujem da postoji neka Božja sila koja će mi pomoći da se izborim s ovom situacijom, a tek sam na početku borbe.

Nikola Rumenić

makonda-tracker