Aca Lukas: Ne tražim opravdanje za svoje grehe

Pevač Aca Lukas tvrdi da ga supruga Sonja jedina razume, otkriva u kakvom je odnosu s njenim prvim mužem, ali i priča o tome kako tri godine nije viđao svoju decu dok se borio sa zavisnošću od droge i kockanja
3
1 / 9 Foto: Grand Revija

Kao što je za dve decenije izgradio zavidnu karijeru, jedan od najpopularnijih folk pevača na našim prostorima, Aleksandar Vuksanović poznatiji kao Aca Lukas (41), podjednako je u životu ispisivao stranice vredne dobrog holivudskog trilera. Život ovog kontroverznog pevača koji je 3. i 4. novembra održao koncerte u Beogradskoj areni obeležili su veliki hitovi, ali i teška borba sa narkoticima i kockanjem, o kojoj je uvek govorio bez ustezanja. Iza sebe ima dva braka i troje dece, Miljanu (20), Lazara (15) i Andreju (10), s kojima otvoreno priča o svojoj prošlosti. U iskrenom intervjuu za Story Aca otkriva da će osnovati fond za borbu protiv narkomanije, priznaje da se i dalje ponekad kocka, ali i u kakvom je odnosu sa Željkom Šašićem, prvim mužem svoje sadašnje supruge Sonje Vuksanović, s kojom se venčao pre pola godine.

Story: Čini se da u poslednje vreme vodite miran, porodični život. U kojoj meri je za to zaslužna vaša supruga Sonja?

- Nisam se promenio ni za pedalj i uvek ću ostati ovakav. Možda ne radim više nešto što sam nekada radio, ali u glavi sam ostao isti. Mogu da budem dobar i loš, da ne izbijam tri meseca iz kuće i isto toliko ne ulazim u nju, ali uvek ću biti to što jesam.

Story: Da li je teško živeti sa vama?

- Meni da. U stvari, veoma se dobro slažem sa sobom jer smo već četrdeset i dve godine u harmoničnom braku i ne mislimo da se napuštamo. (Smeh)

Story: Kada ste shvatili da je Sonja prava žena za vas i da je vaše dugogodišnje prijateljstvo preraslo u nešto više?

- U momentu kada sam poželeo da je poljubim. Kada smo počeli da se zabavljamo shvatio sam da je ona jedina žena koja ne pokušava da mi stavi omču oko vrata. Sonja razume moje ponašanje i prohteve, od kada sam s njom ne osećam više pritisak i pitanja: Gde si, šta si, s kim si... A upravo su to bili razlozi zbog kojih sam mislio da se nikada više neću oženiti.

Story: Da li ste morali dugo da joj se udvarate?

- Kao i svaka žena, bila je tvrd orah, ali brzo smo se našli.

Story: Kako negujete vaš odnos i da li joj priređujete romantična iznenađenja?

- Volimo da putujemo, uživam da joj kupujem poklone, idemo na večere i često nam dolaze prijatelji. U suštini, ne volim spektakularne stvari, a ono što održava dobar odnos u našoj kući jeste večiti smeh. Obožavam da se zezam jer sam vedrog duha i to nas oboje spaja.

Story: Da li je ona u stvari vaša treća sreća i definitivan izbor?

- Sonja je moja prva sreća u trećem pokušaju!

Story: Jeste li zbog ljubavi prema njoj pristali i da se venčate u crkvi?

- Da, jer sam u principu ateista.

Story: Kako ste stekli poverenje njene ćerke Sofije i kakav odnos imate s njom?

- Sofija je divno dete i nas dvoje smo pre svega drugari, a najbitnije od svega toga jeste to da joj se ne dodvoravam. Nikada nisam mislio kako treba da zamenim njenog oca jer je on, hvala Bogu, živ, zdrav, prav i ponovo uspešan, drago mi je zbog toga isključivo zbog njegovog deteta. Dešava se da kada zakasni ujutro u školu samo dođe do mog kreveta, a ja već ustajem jer znam da treba da je vozim i nikada mi nije teško.

Story: Srećete li se nekada s njenim ocem Željkom Šašićem?

- Sreli smo se nekoliko puta, ali stvarno mislim da je glupo da komuniciramo. Da se razumemo, ja protiv njega nemam ništa i ponavljam, zbog Sofije mi je drago što nastavlja svoju karijeru jer je i zaslužuje. Niko tu ništa nije loše uradio i to  je život. Ne možemo baš da budemo kumovi, ali možemo se poštovati. On je otac deteta koje živi sa mnom i koje mnogo volim, to je sve.

Story: Da li je tačno da je Sonja u drugom stanju i planirate li proširenje porodice?

- Nije još u drugom stanju, što ne znači da neće biti. Kada budem hteo, ja ću to i da napravim! (Smeh)

Story: U kakvim ste odnosima sa majkama svoje dece?

- Solidno kilavim, ali dobrim...

Story: Vaša ćerka Miljana i sin Lazar žive u Beogradu, a drugi sin Andreja u Nemačkoj. Koliko vremena uspevate da provedete s njima?

- U odličnim sam odnosima sa mojom decom, stalno se čujemo telefonom, a jedino manje viđam najmlađeg sina Andreja jer nema svoj pasoš pa ne može sam da dolazi kod mene. Miljana je upisala Fakultet za kulturu i medije na Megatrend univerzitetu, a Lazar je prva godina srednje škole. Stalno se viđamo u gradu jer me neprestano zovu da ih negde vozim, pa ja u šali kažem kako na kolima treba da napišem Autoprevoznik Aca Lukas.

Story: Jeste li autoritet za njih ili imate drugarski odnos?

- Iako smo drugari, imam apsolutni autoritet, mada nikada nisam tražio da bude baš onako kako ja kažem. Lazar me je, na primer, zavrnuo jer je želeo da upiše Sportsku gimnaziju i ja sam mu to obezbedio, a onda je na kraju rekao da ide u Petnaestu gimnaziju, gde su mu otišli svi drugari. Uz kontrolu i priču pokušavam da im skrenem pažnju na neke stvari. Ali, njima ne treba bolji primer od mog života u kome je bilo svačega, a zbog mojih gluposti nisu me videli tri godine.

Story: Kako se nosite sa činjenicom da je vaša ćerka Miljana već odrasla devojka?

- Miljana ima dečka, a ja sam tu fazu u njenom životu preživeo kao Nikola Kojo u drugom delu filma Mi nismo anđeli. (Smeh) Kada je prvog momka dovela kod mene u stan, sećam se da sam bio iznenađen pošto me je mali ponudio da zapalim Marlboro, a ja sam se pitao odakle mu pare za cigare. Uvek im kažem da ne gluvare po gradu i da me zovu da ih noću vratim kući.

Story: Da li biste voleli da stariji sin Lazar ostvari vaš san i postane profesionalni sportista?

- Laki dobro igra fudbal i sada je u klubu Rad. Ponosan sam na njega, ali ništa ne forsiram i najbitnije mi je da je on srećan. Najviše me nervira što važi za malog zavodnika i već sada ga jure devojčice, što nije bio moj slučaj. (Smeh) Sećam se da sam se šokirao kada mi je rekao: Evo me sa devojkom jer ima samo petnaest godina, ali valjda je došlo takvo vreme.

Story: Kakve afinitete pokazuje najmlađi sin Andreja koji živi sa majkom u Nemačkoj?

- Andreja ima deset godina i jedan je od najvećih teniskih talenata u Nemačkoj. Uzela ga je Bundes reprezentacija, nalazi se među tri najbolja igrača u pokrajini Baden Vitenberg i među deset najboljih tenisera do dvanaest godina u Nemačkoj, tako da će, izgleda, biti teniser.

Story: Da li vam je ponekada žao što sva vaša deca ne žive zajedno s vama?

- To bi bila tragedija i pakao, taman da imamo kuću od milion kvadrata! (Smeh) Ovako nam je lepše.

Story: Kako su onu prihvatili Sonju?

- Veoma dobro, iako se ne viđaju previše jer su deca već odrasla i imaju svoje obaveze. Ali, zato Sonja uvek Miljani donosi neke krpice iz Italije.

Story: Na dan svog prvog koncerta u Areni 3. novembra napunili ste 42. godine. Jeste li zadovoljni svojim životom?

- Prezadovoljan sam i ništa ne bih menjao. Živeo sam najbolje što sam mogao, iako je bilo i ružnih momenata, ali život je sastavljen od dobra i zla.

Story: Imali ste i uspone i padove, ali kada ste se osećali kao da ste pali na dno?

- Nikada, ali osećao sam da su me drugi gledali tako i to mi je davalo snagu da se vratim tamo gde mi je mesto. Imao sam mnogo ružnih situacija kada sam se mnogo kockao i zapao u velike dugove, pa sam malo otišao da se vadim van zemlje, pošto sam u Srbiji došao u stadijum da bih na kraju zadužio sto miliona. Nisam bio u bekstvu jer sam se čuo sa svima, ali nije mi bilo nimalo prijatno. Mnogo sam se kockao i to je bilo strašno jer je kocka bolest.

Story: Kako ste se odvikli od kockanja?

- I kada mi se dese loše stvari u životu, ne stajem na pola puta, već idem do kraja i glavom kroz zid. Nije dovoljno da samo razbijem glavu, već moram da imam i frakturu lobanje. Došao sam do samog kraja i tada sam počeo sam da se lečim. I danas volim da se kockam, ali imam granicu. Jednostavno znam da se neću vratiti u ono stanje. Zgrozim se čim se setim svega i za mene je to najbolji lek.

Story: U kojoj meri ćete u autobiografskoj knjizi otkriti kroz šta ste sve prošli da biste se oslobodili zavisnosti od kokaina?

- Tome će biti posvećeno jedno celo poglavlje. Planiram da napravim akciju protiv narkomanije ne da bih oprao sebe, već da bih konačno zapušio usta zlim ljudima koji ne žele da shvate da je to što sam pričao o svom problemu sa drogom pozitivna stvar. Moja biografija je takva kakva jeste i ne može da se menja, ali ja nisam zloban čovek. Već posle koncerta krenuću u žestoku borbu protiv narkomanije, a otvoriću i fond u te svrhe. Želim da objasnim ljudima da ja najbolje znam kakva je droga pošast i na koji način se treba boriti protiv toga.

Story: Kada ste shvatili da je krajnje vreme da se izvučete iz tog sveta?

- Kad sam video da sam gotov i da nema dalje. Ne samo u fizičkom smislu, već i kada vidiš da te više niko ne gleda normalno i da ti ni rođena majka ne veruje, a ti se osećaš euforično. To je najgori stadijum koji čovek može da doživi - psihičko dno.

Story: Da li je ta zavisnost usledila kao posledica velike slave i novca?

- Ne, jer ja za loše stvari ne tražim opravdanje, a priče kao što su Jao, nisam mogao da izdržim teret slave  klasična su narkomanska opravdanja. Sve je krenulo kao mladalačka budalaština, a preraslo je u opasnu igru za koju sam isključivo sam kriv.

Story: Da li je tačno da ste kokain prvi put probali kada ste imali 21 godinu?

- Jeste. Kad bih krenuo da komentarišem kako sam se sve osećao kada sam počeo da konzumiram kokain, bio bih propagator, što mi nije ideja. To je samoubistvo iz zasede na duži vremenski period i treba ga se kloniti.

Story: Kako ste se oslobodili zavisnosti?

- Kada sam 2001. godine došao u teško stanje, uplatio sam lečenje na jednoj klinici u Švajcarskoj u kojoj je bio i Dijego Maradona. Dao sam 50.000 franaka za neki turbo program koji mi je dosta pomogao. Nije bio u pitanju nikakav detoks tretman, već akutna psihijatrija. Sve je u glavi.

Story: Da li možete sa sigurnošću da kažete da je to vreme definitivno iza vas?

- Naravno.

Story: Mnogi od vaših prijatelja i poznanika koji su bili s one strane zakona više nisu živi ili su iza rešetaka.

- Žao mi je svakog mrtvog čoveka, pogotovo ako je bio moj prijatelj. Jesam poznavao mnoge ljude koji su se bavili raznim stvarima, ali ko se mača lati, od mača i strada. Sa mnogima od njih sam još dobar, ali ne vidim ništa loše u tome.

Story: Kako sada gledate na vreme akcije Sablja, posle ubistva premijera Zorana Đinđića 2003. godine, kada ste završili u zatvoru zbog nelegalnog nošenja oružja?

- Nisam se plašio za goli život, već sam se zbog bezvlašća više osećao kao da svako može da mi uradi šta hoće. Ta četiri meseca u zatvoru ekstra sam se proveo, naspavao sam se, veoma sam im zahvalan i nikada im to neću zaboraviti. (Smeh)

Story: Postoji li nešto zbog čega se kajete?

- Za sada ne i daj Bože da do kraja života bude tako. Nisam imao sve što sam želeo, ali ne postoji nijedna stvar koju sam hteo, a da nisam probao. Ako nisam uspeo, bar znam da sam probao. Za nekog sam najbolji, a za druge i treba da budem opasan. Ali, uvek sam otvoren i bez dlake na jeziku.

 

makonda-tracker