Pre dve godine Aleksandar Saša Kovačević slikao se za rubriku Moj dom magazina Story i sa našim čitaocima podelio deo svoje intime. Porodica perspektivnog pop pevača Aleksandra neophodni odmor od naporne svakodnevice pronašla je pre skoro dve decenije u naselju Retenzija, smeštenom na granici novobeogradske i zemunske opštine. Milena i Dragan, roditelji mladog pevačkog asa, tamo su se doselili nakon kratkotrajnog boravka u Višnjičkoj banji, a prethodno su živeli na Novom Beogradu, gde su i rođeni njihovi sinovi – dvadesetpetogodišnji Radomir i dvadesetdvogodišnji Aleksandar.
- Stariji sin je dobio ime po mom pokojnom ocu, a kada se rodio preživeli smo veliki stres. Supruga je u šestom mesecu trudnoće odjednom dobila visoku temperaturu i ubrzo potom je na svet donela Radeta. On je dva i po meseca ležao na Dečijoj klinici u Tiršovoj ulici. Lekari su nam rekli da ne gajimo velike nade, jer je rođen prerano, ali na kraju se sve dobro završilo. Kasnije smo, kada je Milena nosila Sašu, stalno strahovali da se nešto ne desi, ali sve je proteklo bez ikakvih komplikacija zahvaljujući neprekidnom nadzoru doktora. Ubrzo nakon rođenja mlađeg sina, odselili smo se iz stana mog očuha Ljubomira Krstića na Novom Beogradu i preselili u Višnjičku banju, gde smo imali jednoiposobni dom - kaže otac talentovanih momaka i otkriva da iz tog kraja njegova porodica nosi lepe uspomene.
- Kada je izgrađena, Višnjička banja je po urbanističkom planu bila zamišljena kao elitno beogradsko naselje. Međutim, divlja gradnja, deponije i nekvalitetno uređene prilazne saobraćajnice doprinele su tome da ona ubrzo odstupi od koncepta ekskluzivnog gradskog predgrađa. Međutim, naša deca su se tamo osećala bezbrižno. Živeli smo u mirnom kraju nadomak Dunava, gde su Rade i Saša imali neophodan prostor za dečije vragolije. Najviše su uživali u sankanju sa svojim vršnjacima i to im je mnogo nedostajalo kada smo se nakon tri godine ponovo vratili na granicu između novobeogradske i zemunske opštine. Nakon što smo došli u ovaj dom, koji je smešten u visokom prizemlju, mislili smo da tu nećemo dugo izdržati, jer u srpskoj prestonici početak devedesetih godina nije bio bezbedan. Događalo se da nam nepoznati ljudi uskoče na terasu i pokupe sve što se na njoj u tom trenutku nalazilo. Ipak, ništa nismo učinili zbog krizne finansijske situacije u kojoj smo se tada nalazili, kao i većina građana Srbije. U međuvremenu, deca su porasla i navikla se na okolinu, pa nam sve donedavno nije padalo na pamet da se selimo iz našeg trosobnog stana, koji ima devedeset osam kvadrata.
Međutim, s obzirom na izbor profesije mlađeg sina, Dragan Kovačević je počeo da razmišlja o kupovini novog životnog prostora za svoje naslednike.
- Oni žive noću, a spavaju danju, što mi ponekad veoma smeta. Često se ujutro sretnemo u kupatilu, kada ja krećem na posao u projektni biro Elektrodistribucije Beograd, a Saša i Rade, koji je takođe muzički nadaren, dolaze sa nastupa ili iz provoda.
Milena Kovačević, koja je ekonomista po struci, nezaposlena je već nekoliko godina i njena glavna preokupacija je održavanje porodičnog doma u velelepnoj višespratnici u Retenziji.
- Prostranu dnevnu sobu uredila sam po sopstvenom ukusu, ali uz saglasnost muških članova porodice. Nameštaj je zelene boje i savršeno se uklapa u ambijent centralne prostorije u stanu, kojom dominira cveće različitih vrsta. Tu je i klavir koji smo Saši kupili krajem devedesetih godina i za koji on često sedne kako bi nas raznežio notama klasične muzike. Dragan i ja smo najčešće u svojoj sobi, a između nje i dnevnog boravka nalazi se trpezarija povezana sa kuhinjom, u kojoj ja provodim najviše vremena.
Pomoć u kuhinji majci uglavnom pruža stariji sin Rade, kada je raspoložen za to, dok se mlađi još uvek drži podalje od šporeta, pod izgovorom da nema vremena za kućne poslove.
- Uglavnom ja raspremam spavaću, a ujedno i našu radnu sobu u kojoj posebno mesto zauzima zajednička garderoba, ali i parfemi - žali se Rade i optužuje brata za haos koji su donedavno pravili posteri poznatih inostranih lepotica na zidu iznad Sašinog kreveta.
- Pre tri meseca raskinuo sam sa devojkom i trenutno sam slobodan, pa to svi u kući koriste - kroz smeh dodaje ovaj dvadesetpetogodišnjak, koji osim komponovanja, pevanja i odlaska na fakultet u svoje dnevne aktivnosti ubraja i posete teretani, a u nju, istina nešto ređe, svraća i njegov mlađi brat Saša.
- Planiram da napravim teretanu od terase na koju se izlazi direktno iz naše sobe, ali za to trenutno nemam dovoljno finansijskih sredstava. Otkako sam izdao prvi album Ruka za spas, soba mi je postala bogatija za nekoliko desetina igračaka koje na nastupima dobijam od devojaka. To je jedino čime sam nedavno oplemenio svoj kutak, ako izuzmem nagrade sa mnogobrojnih festivala i drugih muzičkih manifestacija. Inače, ne smeta mi to što sobu delim sa bratom, jer jedan od nas obično nije kod kuće. Kada se desi da smo obojica istovremeno tu, onaj koji u tom trenutku nema obaveza, povlači se u drugu prostoriju. Rade obično nešto komponuje, dok ja učim u dnevnoj sobi ili obratno - kaže Saša.
Klavijaturu rolando, koja se nalazi u središnjem delu momačke sobe, Saši i njegovom bratu poklonili su otac i stric, koji živi u Kanadi. Ona ujedno predstavlja osnovno oruđe za rad talentovanog dvadesetdvogodišnjaka, studenta obrade zvuka, koji po beogradskim klubovima i splavovima peva i svira još od svoje šesnaeste godine, a dobio ju je nakon što je 2004. upisao fakultet. Na njoj Saša uvežbava najnovije domaće i strane pop kompozicije, koje u njegovoj interpretaciji dobijaju pomalo setan ton i zbog toga tokom višečasovnih živih nastupa izazivaju buru emocija kod pripadnica lepšeg pola. Na njegove note nisu ravnodušni ni roditelji, koji ponekad zbog sinovljevog vežbanja muče muku da utonu u san, kao i ostali stanari u zgradi.
- Sa komšijama nikada nisam imao problema zbog glasne muzike koja odzvanja iz našeg doma. Čak i kada sam vežbao po sedam sati dnevno, niko mi nije kucao na vrata i zahtevao da budem tiši. Ovih dana ću Peđu, suseda sa prvog sprata, obradovati sa još dva zvučnika velike snage koje ću okrenuti nagore. Tako ću mu delimično vratiti zbog video-igrica, čiji me zvuk svakodnevno budi - šali se Saša.
Mladom pevaču City Recordsa san nakon napornog tezgarenja ne remeti samo komšija, već i njegov brat Rade.
- Rade zaista lepo peva, ali mi njegov glas nikako ne prija u ranim popodnevnim časovima, kada me probudi iz čvrstog sna dok peva u kupatilu, koje se nalazi pored naše sobe. Naime, on ima običaj da svoje pevačko umeće demonstrira dok se brčka u kadi i tako mi svaki dan počinje uz numeru koju on u datom trenutku odabere.
Nakon što ga probude komšija ili brat, Sašu čeka operacija koja bi se mogla nazvati: Proboj kroz kordon devojaka koje čuvaju stražu ispred njegove zgrade. Kovačević u ovu misiju kreće naoružan dobrom voljom i novom olovkom, kojom deli autograme, a za uzvrat najčešće dobija poljupce. On se ne žali na novonastalu situaciju i kaže da mu pažnja fanova prija, ali samo ako je svedena na normalne granice. Iako njegovo srce već četiri godine pripada atraktivnoj manekenki Ivoni Laković, čije fotografije takođe krase njegovu momačku sobu, Sašine obožavateljke ne prezaju ni od toga da zakucaju na vrata porodice Kovačević. Tako mu je nedavno pozvonila grupa srednjoškolki u želji da ga intervjuišu za školski časopis.
- Bilo mi je simpatično da odgovaram na pitanja koja su mi postavljale i zaista uživam u svakoj vrsti verbalne komunikacije sa svojim obožavateljkama, bilo da su one još u osnovnoj ili srednjoj školi, na fakultetu kao i ja, ili da su starije od mene. Bitno mi je samo da osobe sa kojima razgovaram ne pokušavaju da ugroze moju privatnost. Inače, Rade i ja više kod kuće ne pravimo velike rođendanske žurke, jer su roditelji pre nekoliko godina zatekli dom u totalnom haosu kada su se vratili s puta. Oni često idu na izlete i za to vreme brat i ja organizujemo zabave, ali sada samo sa svojim devojkama, dva na dva - otkriva na kraju kroz smeh talentovani muzičar.
Nikola Rumenić
Tekst je objavljen u magazinu Story, u broju 77, 13. marta 2007. Godine.
