Kada nam je u decembru 2005. godine pričala o svom modnom stilu, autorka emisije Ključ koja ja trenutno u ulozi voditeljke Jutarnjeg programa na RTS-u, Nataša Miljković, otkrila nam je da ne žudi za firmiranim stvarima, mada voli da ima cipele i tašne sa potpisom. Atraktivna plavuša priznala je i da najradije kupuje farmerke, kao i da u odevanju neguje jednostavnost kao stil, zbog čega se njen imidž može predstaviti kao uzdržan. Omiljenim odevnim predmetom smatra jedan beli džemper koji joj je poklonila mama, dok o oblačenju venčanice ni ne razmišlja, jer smatra da ne bi umela da je nosi.
Koji je vaš najdraži odevni predmet?
- Svaki nov predmet mi je najdraži, ali je problem što mi brzo dosadi. Kao klinka radovala sam se nekoj igrački pola dana, a posle je bacala na otpad. Tako je i danas sa odećom, parfemima, možda i sa ljudima, ne znam. Verujem da se samo pravi kvaliteti održe. Što se odeće tiče, recimo da mi je bitan jedan Stefanelov džemper, koji sam dobila od mame iz Italije. Pažljivo ga čuvam, da ga jednog dana poklonim svom detetu.
Da li kupujete firmirane stvari?
- Ne žudim za etiketiranim stvarima, mada volim da imam tašne i cipele sa pločicom. Prema ostalim firmiranim komadima garderobe gajim lagani prezir. Mislim da su precenjeni i da obeležavaju ljude. Ne volim da nosim nalepnice po sebi. Ali, za potrebe emisije umem da prihvatim savete stilista i obučem nešto markirano.
Jeste li zavisnik od modnih detalja?
- Ne, što se toga tiče ja sam potpuni čistunac. Volim jednostavnost. Negde sam čula da žene koje nose puno nakita, zapravo žele da se sakriju iza njega. Mada, moram priznati, volim da vidim žene koje se sa stilom sakrivaju. Ne igram se tih skrivalica, jer uvek imam strah da ću omanuti, pa zato i ne rizikujem.
Koji komadi odeće dominiraju u vašem ormaru?
- Farmerice, jer uvek tražim one prave. Ne nosim ih toliko često, ali volim da ih vidim u ormanu. To je kao neka moja kolekcija koja se ne dira. Ima tu i puno majica, običnih, belih bez rukava, poput potkošulja. Njih nosim na treninge, po kući, i leti i zimi. Da vam pravo kažem, ormar mi uopšte nije pun! Ima mesta za nešto novo.
Koji odevni predmet ste najskuplje platili?
- Ne znam, zaista, možda one koje nikad nisam nosila. Ma kako bili jeftini, ti su me najskuplje koštali, a ima ih, dosta...
Da li verujete da odelo čini čoveka?
- Nekada sam verovala da ne. Danas više nisam sigurna. Meni je potpuno svejedno šta čovek ima na sebi, ako je inteligentan. Ako je mediokritet, onda bi barem morao da ume da se obuče. Postali smo ono što ljudi misle o nama, a oni nam ocene daju po onome što im je najlakše da registruju, što je po pravilu pakovanje. Vidim to i po sebi u emisijama. Posle onih u kojima se potrudim da lepo izgledam, pa još i uspem, uvek se javi nekoliko tetaka da me zabrinuto iskritikuju, naravno za moje dobro. Kada sam malo zarozana, onda nema problema.
Ko je po vama dobro obučena javna ličnost?
- Snežanu Dakić volim uvek da vidim. Jednom sam joj se izvinila što je, kad se sretnemo, poput nekog frajera, odmerim od glave do pete. Rekla sam joj da je ona hodajuća, svakodnevna modna revija. Stvarno se žena oblači za peticu. Što se muškaraca tiče, divila sam se mom bivšem uredniku Srđanu Đuriću, koji je uvek bio obučen sa stilom i što je za Balkance netipično, uvek maksimalno pedantan. Recimo da se i Slobodan Orlić, jako lepo oblači.
Koliko vremena vam je ujutru potrebno da se odlučite za određenu odevnu kombinaciju?
- Sve zavisi od raspoloženja. Ali, recimo da te odluke donosim jako brzo. Minut, dva i to je to.
Imate li modni fetiš?
- Nemam fetiše. Zapravo, možda i nisam najbolji sagovornik za ovu temu, jer mrzim ropstvo, pa makar to bilo i modi. Ali, ako baš moram nešto da kažem, volim sebi da kupim lep šal.
Da li ste jedna od onih žena koje su u stalnoj borbi sa kilogramima?
- Bila sam, ali sad toliko jedem, da nema potrebe da držim dijete. Stres i jurnjava, manjak dosade, višak adrenalina, to je moja dijeta.
Da li vam je teško da nađete muškarca jačeg od sebe?
- Teško mi je da nađem muškarca luđeg od mene! Nema to veze sa jačinom, baš naprotiv. Svi su nešto jaki, a otuđeni. Prave se veliki, a u stvari su minijature. Recimo, da se nadam da sam ga našla. Samo da se ne pokaže savršeno normalan...
Da li planirate brak?
- Pa mora i to da mi se desi. Nisam baš upisala u tefter, kad i gde, ali recimo da sam našla pesmu koju želim da mi tada sviraju. Ne znam tačno kako se zove, italijanska je i govori o... Neću da kažem, mnogo mi je lično. Čućete na venčanju! Jednom. Venčanicu neću nositi, jer mislim da ne bih umela da je nosim. Mogla bih možda, da obučem onaj mamin džemper, jer je bele boje.
Koliku vam je naklonost jačeg pola donela popularnost?
- Pa, bilo bi valjda nešto od te naklonosti udvarača i da nisam popularna? Nadam se da ima nešto i u meni, a ne samo u tim slikama koje objavljujete u ovom broju. Pa nisam ja poster, pitajte ljude kojima sam draga. Bude tu lepih stvari, ali hajde da ih ne navodim, nisu to samo moje stvari, već i tih muškaraca. A ja pazim svoje udvarače.
A neprijatnih?
- E toga ne bi bilo da nisam popularna, to je sigurno. Imam neke pacijente koji me proganjanju, prete, prate, ali policija to uvek reši. Ni o njima ne bih. Žao mi ih je.
Da li vas je nekad startovala žena?
- O, da. Jedna, ali vredna! Mađarica, u nekom budimpeštanskom klubu. Moram reći da sam tek pred kraj shvatila da me muva. Bilo mi je simpatično, ali sam morala da je odbijem.
Da li ste zadovoljni svojim profesionalnim uspehom?
- Nisam, ja uvek nešto sumnjam, i kad me hvale i kad me kude. Koliko sumnjam u sebe, još više sumnjam u druge. Ono u šta verujem je samo čista matematika. Kad vidim rejtinge, recimo da sam jako zadovoljna.
Jeste li ispunili životni san?
- Ne! Kakav bi život bio da svoje snove ispunim do tridesete godine? Još malo ću da sanjam, maštam, a onda krećem u realizaciju. Ako me neka sreća strefi sanjajući, biće to čista premija. Sanjarima, uostalom, nije ni važno šta im se na javi događa, možda im baš zato u stvarnom životu sve ide glatko. Ja sam sanjar.
Da li se ponekad oblačite seksi?
- Mašta je seksi. Drska i smela, a za odeću ćemo lako. Recimo da odeća prati moje fantazije.
Ako biste se našli u situaciji da se borite za svog muškarca, koje biste oružje koristili?
- Svašta mi se događalo i svašta sam radila. Jedan momak mi se strašno dopadao, i mislila sam da sam stvorena za njega, iako me je ignorisao. Znajući gde radi i živi, danima sam čekala da ga, na putu ka kući, kao slučajno sretnem na semaforu. Međutim, nikako nisam mogla da mu potrefim smenu. Kada sam konačno ubola kontakt, pozvao me je na piće, pa zatim na još jedno... I tako je tip mislio da je on mene lovio, ne znajući, da je napokon upao u mrežu. Naravno, sve se kasnije ispostavilo kao katastrofa, nit ja za njega, nit on za mene. Ovaj deo o sačekuši, mu nikad nisam priznala. Nadam se da neće pročitati ovo.
Da li baš sve u životu, na kraju, dobijete?
- Pa ono što ne dobijem, sebi lako objasnim kao nepotrebno. Nije važno da dobijem sve, važnije je da ne izgubim to što imam, a tu sam već malo trapava.
Šta to niste dobili?
- Pre tri godine odbili su me na konkursu za postdiplomske studije u hladnom Trentu. To mi je bio prvi pravi osećaj da nešto nisam uspela, prvi veliki poraz. Međutim, samo tri meseca kasnije primili su me na La Sapienzu u Rimu. To mi je tako promenilo život nabolje. Na kraju sve ima svoj razlog. Znam da zvučim kao neka baba, ali tako je.
Da li ste, kao mala devojčica, bili tatina princeza?
- Ne, nikada! Moja slika iz detinjstva i nije neki romantičarski prikaz tog bezbrižnog doba kad dete po livadi juri leptiriće. Nekako sam i kao dete bila velika. I sada sam dete, veće nego što sam bila. Kao mala sam verovala da ljudi ne umiru, već da mogu da biraju hoće li prvo da budu matori, pa mladi. Tako sam prvo želela da budem baba, i da odradim taj težak posao na početku, a da posle budem mlada. Na neki način sam ostvarila svoj plan.
Koliko ste prepotentna osoba?
- Mnogo mi je važno da ne vređam ljude, a prepotencija baš to radi. Zato sam više ljubazna, mada mi se s godinama javlja jedna doza cinizma koja nije baš ugodna ljudima u mojoj blizini. Ali, nekako to radim sa smeškom.
Čini se da ste zbog karijere žrtvovali porodični život?
- Nisam ništa žrtvovala! Imam jednočlano domaćinstvo. A od nečeg mora da se počne, zar ne?
Ipak, zar vam ne proradi majčinski instinkt?
- O, da! Sve moje prijateljice su se pomamile. Njihova deca su mi dovoljna za vežbu i ona su neko ko me razneži kad me ovi veliki gmazovi namuče. Ne znam da li je to majčinski instinkt ili terapija. Ali, ja obožavam decu.
Ko je onda Nataša Miljković, možda višestruka ličnost?
- Hajde da se kladimo da ni vi, ni ja nemamo tačan odgovor na to pitanje!
Kome najviše verujete?
- Ona se zove Nataša Marković. Nema takve dve na ovoj planeti. U sred Firence preturala je po kontejneru, golim rukama, kako bi mi izvadila lekove koje sam greškom bacila. Posle toga sam shvatila da niko za mene nije tako nešto učinio. To je za nju bila prava sitnica. Samo prljanje ruku, naspram svih nesebičnosti na koje je spremna. Ja bih sad za nju dala ruku. Lafica jedna.
Da li prihvatate nečije savete?
- Čak i kad ih ne prihvatam, od svakog saveta uvek nešto ostane, neki upotrebljiv deo. On se sačuva u podsvesti i kad-tad se iskoristi.
Ko vam daje savete na poslu, možda Aleksandar Tijanić?
- Zašto to mene uvek pitaju?! Moram stalno da smišljam neki zanimljiv odgovor, kako ne bih dosadila. Hajde ovako: Ko vam je taj Tijanić?
Za koje lične probleme najčešće tražite pomoć?
- Kad mi se pokvari auto, tu sam potpuno bespomoćna. Ništa više!
Da li vam je život zanimljiv?
- Jako. Nikad ne znate čiji je glas sa one strane telefona, čiji je lik koji vas zaustavlja na ulici. Meni je to veliki problem, naime, jer baš slabo pamtim lica. Ostatak života je uobičajeno dosadan.
Emil Volak
Tekst je objavljen u 13. broju magazina Story, 20. decembra 2005. godine.
