Emocionalna zavisnost je oblik nezrele emocionalne vezanosti koji se ispoljava u preteranom oslanjanju na drugu osobu ili grupu (otac, majka, drugarica, partner, porodica, bilo koja socijalna grupa). Te druge osobe ili grupe doživljavaju se kao jedini izvor sigurnosti, ljubavi, blagostanja i sreće. Ako dođe do prekida ovakvih veza zbog odlaska ili odbacivanja, tada emocionalno zavisna osoba oseća intenzivan strah, patnju, nesigurnost i beznadežnost. Kognitivni psiholozi tvrde da je strah od raskidanja odnosa ili suprotstavljanja pojedincima i grupama od kojih smo zavisni u stvari ono što i održava tu zavisnost: plašimo se da nećemo preživeti ako se odnosi pokvare i da će to biti strašno i užasno. Strahujemo od donošenja pogrešne odluke pa redovno izbegavamo odgovornost i prebacujemo je na drugu osobu. Iz tog razloga ide se lakšim putem i bez suprotstavljanja. Emocionalno zavisne osobe imaju veoma ispoljenu nesigurnost i manjak samopouzdanja, pa im je lakše da budu oslonjeni na nekog drugog.
ZAVISNO PONAŠANJE U DETINJSTVU
Kao deca, takve osobe u mnogim situacijama bile su oslonjene na roditelje, bake, deke, stariju braću ili sestre. To su poslušna deca koja prihvataju savete bez pogovora i čiji su roditelji beskompromisno nametali svoje mišljenje o bilo čemu da je reč, tako da deca nisu imala priliku da sama donose odluke niti da preuzimaju odgovornost za određene postupke. Nije im pružena šansa da o nečemu odlučuju ili obezbeđena neka zdrava doza frustracije i napetosti u donošenju odluka. Druga moguća slika emocionalno zavisne osobe u detinjstvu jeste suprotstavljanje roditeljima i pravljenje drame oko svake odluke ili izbora. U dileme i probleme moraju svi da budu uključeni: porodica, drugarice, familija… bilo da je reč o kupovini cipela, izboru škole, udaji ili ženidbi. Tada dolazi i do zamene osoba od kojih se zavisi i umesto primarne porodice, to postaju izabrani partneri.
ZAVISNOST U PARTNERSKIM ODNOSIMA
U ljubavnim odnosima partneri su gotovo stalno upućeni jedno na drugo, često se čuju telefonom, prepričavaju događaje i doživljaje bez odlaganja. Emocionalno zavistan partner često traži zaklinjanje na večitu vernost i ljubav, garancije da će veza trajati do kraja života bez obzira na ostale okolnosti. Često se dešava da na početku takav odnos drugom partneru prija i on počinje da se oseća bitno i vredno, stiče samopouzdanje i osećaj da je nezamenljiv. Takve veze nekada i opstanu, ali ono što je štetno i opterećujuće jeste taj stalni strah od napuštanja i uverenje da se to ne može preživeti. Stalna uveravanja o ljubavi ponekada mogu da budu veliki teret za oba partnera. Emocionalna zavisnost ne podrazumeva nužno i emotivne ucene, ali one su veoma česte i predstavljaju zloupotrebu i manipulaciju. Mnoštvo primera pokazuje da kada stvarno dođe do napuštanja i ostavljanja, neke osobe uspeju da restruktuiraju svoju životnu filozofiju i ciljeve nastavljajući da srećno žive svoj život, dok druge ostaju fiksirane za svoju tugu zbog gubitka ili odlaska partnera. Prevazilaženje problema uči se kroz posebne programe, terapije i savetovanja. To nije lak put, ali je svakako moguć. Emocionalno zavisne osobe misle kako uvek moraju da imaju nekoga na koga će se osloniti i s kim će se konsultovati oko svega i svačega. Žive u ubeđenju da apsolutno sve što im se dešava u životu ili o čemu razmišljaju moraju da podele sa drugim. Tako se zavisnost prebacuje sa roditelja na partnere, najbolje drugarice, čak i na decu. Ako se odnos zavisnosti fiksira na relaciji odraslo dete – roditelj, takva osoba ne može da ostvari funkcionalnu vezu sa partnerom ili normalan život u sekundarnoj porodici: roditelji i dalje odlučuju o bitnim stvarima, mešaju se u život mladih, pa se često dešava da se takva deca na kraju vraćaju roditeljima. Takvi odnosi ukazuju na smanjenu emocionalnu zrelost i dece i roditelja.
ZAVISNO PONAŠANJE KOD ODRASLIH
Sklonost ka emocionalno zavisnom ponašanju ispoljava se kroz parališući strah od ostavljanja, teškoće u samostalnom donošenju odluka i stalnom traženju garancija od partnera na ljubav i vernost, kao i očekivanje katastrofalnih posledica ako tako ne bude. Naravno, uprkos svim strahovanjima, kraj sveta ipak se ne događa jer se prežive i mnogo teže stvari koje nismo unapred predvideli. Dakle, emocionalna zavisnost predstavlja izbor svakoga od nas: mi odlučujemo da li ćemo sebe unapred plašiti ili ćemo se upustiti u rizik zvani život.
Piše: Milica Zarin, psiholog
Priredila: Ksenija Konić
