Deca sa posebnim potrebama, uz individualne nastavne planove, strukturiranu sredinu, odgovarajući stručni kadar i adekvatnu opremu, mogu izuzetno uspešno da se obrazuju. Da bi oni na adekvatan način sticali znanja i veštine, potreban je poseban pristup u radu i specifična struktura. Zato je neophodno napraviti plan i program koji će svakom detetu omogućiti dostizanje najvećeg mogućeg stepena samostalnosti. Učenici u specijalnim školama rade po prilagođenim i redovnim nastavnim planovima i programima. Za sve đake prave se individualni obrazovni programi s aktivnostima i metodama koje su prilagođene svakom detetu. Ovi planovi ne uključuju samo akademske veštine, već i one socijalne pa je zbog toga istaknut značaj saradnje između nastavnika i roditelja.
Broj dece u grupama iznosi od 4 do 10, u zavisnosti od stepena podrške koja im je potrebna. Učionice su male, ali opremljene su adekvatnim didaktičkim sredstvima. Nastavnici za svakog učenika svakodnevno pripremaju posebno prilagođeni materijal. Učenicima je pored redovnih aktivnosti omogućen odlazak u širu društvenu zajednici (bioskopi, restorani, muzeji, kafići, igraonice, nastava u prirodi). Na ovaj način radi se na generalizaciji znanja i socijalizaciji. Škole imaju svoj stručni tim sastavljen od defektologa, psihologa, specijalnog pedagoga, logopeda i nastavnika korektivno-preventivnih vežbi i igara. Učenici su uključeni u individualne tretmane, a svi problem analiziraju se timski i tada se pronalazi najbolje rešenje za određeni problem. Izuzetno važnu ulogu imaju i medicinske sestre s obzirom na to da veliki broj učenika, posebno u nižim razredima, nije samostalan u aktivnostima samopomoći. Škola funkcioniše kao jedna velika porodica u kojoj se svakom detetu posvećuje posebna pažnja.
OBRAZOVANJE DECE S AUTIZMOM
Kada su u pitanju deca s autističnim spektrom, obrazovanje ne bi smelo da se zasniva na unapred postavljenom i krutom programu, već bi trebalo da se uzmu u obzir individualne potrebe svakog pojedinačnog deteta vodeći se krajnjim ciljem, a to je postizanje što većeg stepena samostalnosti u svim životnim situacijama.
Za uspešan obrazovno-vaspitni rad dece s autizmom, neophodna je primena posebnih oblika, metoda i principa rada. Ukoliko se polazi od programa koji se zasniva na strukturiranom učenju i saznavanju socijalnih veština, postiže se visok nivo osposobljenosti za samostalno funkcionisanje u mnogim segmentima života i rada u odnosu na osobe s autizmom kojima nije omogućeno da se školuju po ovom modelu.
Oni podrazumevaju uvođenje pojedinačnih dnevnih rasporeda, individualnih sistema rada, vizuelne strukture i učenja socijalnih veština. To su posebni pristupi u učenju koji polaze od detetovih mogućnosti, snaga i afiniteta omogućavajući mu da na njemu razumljiv način usvaja nova znanja i veštine, kao i socijalna pravila.
Uzimajući u obzir njihove specifičnosti, za većinu učenika potrebno je da se pravi individualni obrazovni program koji se prema potrebi modifikuje.
PROSTOR I OPREMA
Osobe s autizmom najbolje uče u malim grupama i kada je rad 1:1. Tada se postižu dobri rezultati i upravo zbog toga u svetu postoji praksa da grupe čine tri učenika. Veliki broj takve dece nema razvijen govor i oni koriste druge kanale komunikacije, najviše tablet računar koji ima poseban softver za osobe s autizmom. Nažalost, naše škole još nemaju ovakve računare i softvere na srpskom jeziku, ali stručnjaci rade na rešavanju tog problema. Takođe, važno je da su učionice posebno prilagođene senzornim specifičnostima ovih učenika. Gotovo sve ustanove u kojima borave osobe s autizmom danas imaju posebno uređene senzorne sobe, a sve više je stručnjaka u našoj zemlji koji se usavršavaju i edukuju za sprovođenje terapije senzorne integracije. Senzorna disfunkcija ne javlja se samo kod osoba s autizmom, već je mnogo šire prisutna, ali se tome tek u poslednjih nekoliko godina posvećuje više pažnje.
Piše: Sandra Skendžić,
diplomirani defektolog
