Trebalo je da upišem studije na Vebsteru u Beču, ali kad sam ozbiljno porazgovarao s mamom i tatom, odlučili smo da je najbolje da ovde studiram i da sa strane radim neki posao. Počeo sam već da raduckam malo u „Grandu“, pomažem šta treba. Želim jednog dana da dođem na čelo firme. Ko će ako neću ja, piše Kurir.
Da li bi voleo da jednog dana budeš uspešan kao Saša Popović?
- Naravno. Svako bi voleo da bude kao Saša Popović (smeh). Ali ja ću se truditi da izgradim svoju ličnost. Mada, zašto da ne? Nikad se ne zna gde će te put odvesti.
Jesi li razmišljao da propevaš kao tvoj stariji brat Stefan?
- Nikako! Ne znam toliko dobro da pevam. Više volim da slušam muziku i uživam u njoj. On je još od malih nogu pokazao da je je muzikalan na mamu. Naši roditelji su odavno prepoznali njegov talenat i želju da se bavi muzikom, pa ga maksimalno podržavaju u toj odluci. On ide od pevača do pevača i ispituje ih šta ga zanima, a oni ga iskreno savetuju.
Kakvi su Brena i Boba kao roditelji?
- Pošto sam odrastao, više nema zapitkivanja i smaranja s njihove strane „kad ćeš kući, kad ćeš da jedeš“ i ostalo. Imam naviku da se javim kad negde idem, s kim idem i to je to. Zaista imamo jedan normalan odnos. Mama je bila više s nama, ona nam je bila posvećenija. Što se tiče strogoće, to sve zavisi. Uglavnom je mama ta koja uvek popušta, dok je ćale imao običaj da diže ručnu i brani neke stvari.
Tvoji roditelji su često bili odsutni od kuće, da li ti je nedostajala njihova ljubav kad si bio mlađi?
- Uvek su mi nedostajali. Ceo život sam bio okružen ljudima koje su moji roditelji postavili da budu tu, da nas čuvaju i paze. Da njih nema, taj sistem uopšte ne bi funkcionisao. Mama je stalno pevala, tata stalno putovao i uvek je neko drugi bio s nama. Kuća nikada nije prazna.
Nastavak intervjua pročitajte na sledećoj strani...
