Elizabet Gilbert znate kao autorku poznatog romana "Jedi, moli, voli", po kojem je snimljen i film sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi. U svojoj ispovesti Elizabet je otkrila da je bila zavisnica o zavođenju, koja nije prezala ni pred čim da ostvari svoj cilj. Ovo je njena priča.
Počelo je s dečkom kojeg sam upoznala u letnjem kampu i završilo se s muškarcem zbog kojeg sam ostavila prvog muža. Između njih, neprestano sam uskakala u intimne zaplete, više njih, a ponekad su prolazili tek dani od gotovih do novih romansi. Neki bi me nazvali ozbiljnim monogamistom, samo što ja nikad zapravo nisam bila monogamna. Veze su se preklapale, a ta preklapanja uvek su bila popraćena iscrpljujućim dramama: teškim argumentima, posramljivanjem, konfrontacijama, slomljenim srcima. Ipak, i dalje sam nastavljala to da radim. Nisam mogla da ne radim to.
Ne mogu reći da sam uvek tragala za boljim čovekom. Često sam menjala boljeg za goreg, karakter mi nije puno značio. Ja zapravo nisam tražila ljubav, bez obzira na to što sam možda tad tvrdila. Nije se čak radilo ni o seksu. Seks je bio samo droga bega za mene, portal do puno većeg vrhunca koji sam želela, a to je zavođenje. Zavođenje je umetnost uveravanja nekoga da te poželi, da te želi, orkestriranje tuđim požudama da zadovolji tvoje gladne potrebe.
Ljubavni trougao koji je šokirao Tursku: Šeherezada je odabrala ljubavnicu sultanu Sulejmanu (FOTO)
Zavođenje nikad nije bilo usputni sport za mene, više je bilo kao krađa, hitno i puno adrenalina. Planirala bih svoju krađu mesecima, proučavala metu, tražila "nezaštićene ulaze". Potom bih probila njegov najdublji sef, ukrala svu njegovu emocionalnu valutu i potrošila je na sebe.
Ako je muškarac već bio u ozbiljnoj vezi, znala sam da ne moram biti lepša ili bolja od njegove postojeće devojke; samo je trebalo da budem drugačija. Trik je bio da prostudiram drugu ženu i da postanem njena suprotnost, pozicionirajući sebe kao sjajnu alternativu njegovom svakodnevnom životu.
Vrlo brzo, počela bih da uviđam da se njegov pogled menja, od indiferentnosti do prijateljstva, do otvorene želje. To je bilo ono što sam tražila: osećaj poput telekineze privlačenja nečije potpune pažnje prema meni, i samo meni. Moja krivica prema drugoj ženi nije mi značila ništa u poređenju sa znanjem da neko, na drugom kraju grada, ne može zaspati te noći jer misli na mene. Ako je morao da se iskrada iz kuće posle ponoći kako bi me nazvao, još bolje.
To je bila moć, ali ujedno i potvrda. Bila sam nečije neodoljivo blago. Volela sam taj osećaj, bio mi je potreban, ne ponekad, ne često, već uvek. Vremenom bih verovatno osvojila tog muškarca. Vremenom (ne bi trajalo dugo) njegova neutaživa slepa zaljubljenost u mene bi izbledela, kako bi se njegova pažnja usmeravala na svakodnevne probleme.
Zbog toga sam se uvek osećala napušteno i nevidljivo; ljubav koja se mogla ugasiti nije ni izbliza bila dovoljna za mene. Zato bih, čim bih imala prilike, počela da zavodim nekog drugog, pretvarajući sebe u potpuno drugu ženu, kako bih zavela potpuno drugačijeg muškarca.
