Dramatičan obrt
- Od svog prvog filma imala sam dovoljno novca da kupim mali splav na Savi i fijat 126p, poznat kao peglica. Bili smo iza Palate Federacije, išla sam onim delom ulice gde sve tri trake idu u jednom smeru. Moj brat vozio je 50 na sat i bili smo u zelenom talasu. Prošli smo semafor i odjednom začuli škripu kočnica automobila koji je išao iz pravca hotela Jugoslavija. Krenuo je za nama i počeo svojim automobilom da gura moju peglicu na pešačko ostrvo. Videla sam po licu da je čovek pijan, bio je potpuno podbuo, a ja sam sedela na suvozačkom mestu tako da sam praktično bila rame uz rame s njim. Moj brat počeo je da se ljuti, a ja sam govorila: Pusti, stani... To je sve trajalo nekoliko sekundi, a onda se branik tih kola zakačio ušavši u naš blatobran. Naglo je zakočio da se okrene i da nas udari, ali peglica se od tog trzaja otkačila i počela da klizi, a onda i da se prevrće. Krovom je udarila u banderu i praktično se popela uz nju, a onda pala dole. S nama je bio i moj drug Nedim u vojničkoj uniformi, išli smo u Dom Armije da tamo nešto recitujem, pošto je on sa kapetanom dogovorio odsustvo od tri dana ako me dovede. On je prilikom tog pada izleteo kroz ono malo zadnje staklo na peglici. Brat se okrenuo i pokušao nogom da izbije moja vrata kako bih i ja nekako izašla, međutim, sve se odigralo suviše brzo i meni se bandera praktično utisnula u sedište, a u njegovoj konstrukciji bila je jedna šipka koja je izbacila moj pršljen napolje. Kičma se razdvojila, otišla paralelno i istisnula moždinu. O trenutku buđenja već sam pričala. Kad sam otvorila oči, shvatila sam da, hvala bogu, imam noge i pomislila da će sve biti u redu. I uz sve to što sam prošla, od nemogućnosti kontrole fizioloških funkcija do sedenja i pravilnog disanja, jer je sve to bila posledica povrede, zaista nikad nisam bila depresivna
Dvostruko buđenje
- Vidite da sam bila u pravu. Kad se nađete pred ogromnim problemom, onda nemate mnogo mogućnosti za nećkanje i koketiranje sa situacijom. Povreda me je stavila pred izbor: vegetiranje i smrt ili život. Ja sam izabrala život. Bog nas je stvorio da ispunimo svrhu svog postojanja, a ne da negodujemo i vegetiramo.
- Nije poenta bila samo u kolicima. Doktor Simić rekao mi je da ću morati da se vezujem dok sedim kako ne bih skliznula u stranu. Moja povreda kičme bila je radikalna i mnogostruka. Sećam se kako me je posavetovao da smislim šta bih mogla raditi rukama ostatak života. Ostatak? Auh, a meni je bilo tek dvadeset godina! Moja reakcija u dubini srca bila je: To nije tačno, to je besmislica, on je u strašnoj zabludi, hvala bogu što ne verujem doktoru –
Prvi korak
- U banji Selters u Mladenovcu naišla sam na divan tim terapeuta i doktora Lazara Nikčevića. Kad sam ga potražila pre nekoliko godina, rekli su mi da je umro. A u Rusiji mi je pomogao Leonid Dmitrijevič Potehin. Podržao me je u nameri da mislim i radim, bez obzira na ograničenja postojećih pronalazaka i medicinskih znanja. I on je, nažalost, umro. Što se rehabilitacije tiče, moj glavni cilj bio je da maksimiziram mogućnost nezavisnog hodanja. Glavnom lekaru Potehinu rekla sam da mi nešto ne odgovara u postojećem načinu terapije. Želela sam da odbace sve aparate, jer to nije vodilo normalnom hodu. Uz njegovu ogromnu podršku, tada sam zapravo i posejala seme čitavog problema kojim se bavim u svom doktoratu. Posle godinu i po dana rehabilitacije u Mladenovcu, gde sam imala punu podršku terapeuta da dalje razvijem svoj prirodni pristup rehabilitaciji, otišla sam u Kinu. Želela sam da naučim veštine akupunkture. Tada sam već mogla da hodam po bezbednom prostoru, recimo po kući i od kuće do garaže. U Kini sam upoznala i svog sada već bivšeg muža Vladimira Mijuškovića. Zavoleli smo se i dobili sina Mida, koji danas ima 22 godine. Ime smo mu dali po nadimku mog tadašnjeg svekra, bilo je kratko i jednostavno, a zvuči otmeno
Trudnoća mi je naprosto proletela, stalno smo negde jurili i putovali. U devetom mesecu kasnila sam na porođaj jer sam šila neke stvari. Zaista, sve je bilo zakazano za četvrtak, a ja sam otišla sledeći utorak i tek u sredu se porodila. Na kraju me je doktorka zvala i rekla: Aman, Merima, mislite li vi da se porodite? Zaista mi je to bio najlepši i najdraži period u životu. U to vreme dete je čak i neka mala tajna jer samo ja mogu da ga osetim. Rekla sam da bih mogla svake godine da budem trudna, da češće doživim taj osećaj
- Nismo se razumeli u toj situaciji. Da smo znali zašto, verovatno bismo našli način da shvatimo jedno drugo. Doživela sam naš rastanak kao cepanje i rast u različitim smerovima. Izuzetno smo se voleli i u vreme razvoda, ali nismo mogli da nađemo zajednički jezik
- Na papire za stalni boravak i studije na Novom Zelandu čekala sam godinu dana. Htela sam da sačuvam svog sina i nisam želela da gledam kako umire duša Beograda, grada mog rođenja i detinjstva. Beograd i Zagreb su, zapravo, ubijeni, ali ta smrt nastala je kao posledica one duhovne.
Novi život
- Moj doktorat odlično su prihvatili stručnjaci u Americi. Kažu da je to revolucionaran, a istovremeno i jednostavan pristup u rehabilitaciji
- Na posao idem svojim kolima koja na krovu imaju specijalnu dizalicu. Njome se moja kolica podignu na krov i tu budu dok vozim. Kad se zaustavim, spuštam kolica. Radim sa ljudima svih godina koji su preživeli neku traumu, depresiju, anksioznost, napad panike, OKP, probleme sa samopouzdanjem i slične stvari –
Epska snaga
- Moje prohodavanje bilo je postepeno i svaki najmanji samostalni pokret činio mi je ogromnu radost. Ipak, to nije centralna tačka mog života. Pred odlazak na Novi Zeland uspela sam da hoduckam po kući u dupku, s aparatom za hodanje i bez njega, sporo, ali pravilno. Otkad sam odlučila da moj sin i ja odemo na Novi Zeland, bila sam svesna da ću morati da promenim prioritetnu listu dnevnih aktivnosti. Po dolasku u novu sredinu bila sam mama sa dečačićem, koja je danju, dok je Mida boravio u školi, bila student, a posle podne mama sa sinom. Kad bi on zaspao, opet sam se vraćala knjigama. Tokom prve četiri godine stalno sam učila do tri-četiri ujutro i spavala do sedam sati. Prvo bih razbudila sebe, a potom i njega, on bi potom otišao u školu, a ja na fakultet i sve nanovo. Sada sam u kolicima, mada moja okolina i ja često na to zaboravimo. Ovde je sve toliko prilagođeno ljudima poput mene da sve radim sama i bez ikakvih problema
Povratak glumi
- Raspad Jugoslavije doživela sam kao najgore nasilje nad mojom porodicom. Nikada neću moći mirno da pričam o tome i nikome ne želim da se izvinjavam što sam sada zaplakala: suviše je nedužnih žrtava, čemera i tuge
( Piše: Igor Karanov )
