Znate, vest nije samo nešto ružno. Vest je i da neko nekog voli i da je neko nekom pomogao. Volite svoj jezik, pišite srpske reči. Volite i svoju muziku
Skupštini Srbije Odbora za poljoprivredu Sam o sebi i drugima Nenada Davida
Zbog prepirki sa suprugom Ljiljanom o radu i novcu, nisam stekao ugled i poštovanje kod dece. Nismo više imali uvid šta rade, s kim se druže, šta ih privlači... I dalje sam mnogo radio, putovao i sve se manje viđao sa sinovima, a još manje družio. To je bila greška. U meni nisu stekli starijeg, iskusnog drugara kome mogu da se povere Trnavčević
Taj dan, 21. oktobar 1980, nikada neću zaboraviti. Sedeo sam u stanu i nešto pisao. Nenad se podigao i otišao na balkon. Malo kasnije, začuo sam odozdo vrisak Bose Sibinović: Zare, ubi se Nenad! Izašao sam na terasu i dole video mog sina presamićenog preko gvozdene dvorišne ograde. Popeo se na krov zgrade i skočio u dvorište. U transu, verovatno posle veće doze heroina. Strčao sam do njega. Nije davao znake života. Iz glave je kapala krv
Stariji sin David bio je uspešan arhitekta i poslovan čovek. Razboleo se od raka pluća. Sedi, rekla je Ljiljana jednog dana 2005. godine, kad sam sa puta i snimanja ušao u kuću. David ima rak pluća. Očekivao sam takvu vest. Pušio je prekomerno. Sutradan sam otišao na Onkološki institut i od lekara doznao da je oboljenje odmaklo. Stani da te se nagledam, rekao je, potpuno svestan, ali očigledno iscrpljen David mami Ljiljani u nedelju, 26. februara 2006. godine. Osećao je kraj Zaharije
Ljiljana je obolela od tuge. Prestala je da se raspituje za pozorišne predstave i odbijala da idemo na Adu. Njena povučenost ubrzala je razvoj Alchajmerove bolesti. Primljena je na Gerontološko odeljenje Gradske bolnice. U jesen 2010. godine doktor Erceg javio mi je telefonom da je preminula. Vrisnuo sam, pa onda zaurlao od bola. Ljiljana je otišla Nenadu i Davidu, u svet bolnih i divnih uspomena
Zaharija Trnavčevića
Piše: Stefan Tošović
