On je bio gluv, ja to nisam znala, ali mi nije nimalo smetalo. Iz znatiželje sam ga upitala par stvari jer nisam nikad bila u situaciji upoznati osobu koja mene ne čuje niti me je u školi iko o tome učio. Sedeli smo na kafi i najnormalnije razgovarali. Nakon 10 minuta zaboravila sam da me on uopšte ne čuje. Čitao mi je s usana. I danas mi je prijatelj na Fejsu. Nekada, kad smo izlazili, njegovi prijatelji bi došli pa bi se sporazumevali znakovnim jezikom, međutim uvek su bili pristojni prema meni i pričali bi naglas da ih i ja čujem i da se ne osećam izolovano. Ironično.
Ella Dvornik transformisana: Od pankerke do nežne princeze! (FOTO)
Ti ljudi žive s nama, dele s nama naš grad, žive u našim ulicama, a mi ih potpuno ignoriršemo. Idu u posebne škole, gde se druže sa “svojima” jer je neko negde odlučio da nisu sposobni učiti na isti način kao mi. Uče nas u školi jezike koji nam ne trebaju, a ne uče nas da se sporazumevamo s ljudima koji žive s nama. Zašto mene u školi niko nije naučio znakovni jezik? Zašto sam ja morala učiti talijanski? Imam prijatelje koji govore moj jezik u znakovima, a ja ih ne mogu razumeti.
Oni su se prilagodili nama “normalnima” pa nam čitaju s usana, a mi nismo u mogućnosti prilagoditi se njima te bar iz poštovanja naučiti znakovni jezik kao što su ga i oni morali naučiti. Najviše me živcira to što idu u “posebne škole”, umesto s nama, u “normalne”. Gluv, hiperaktivan, slep, nem, disleksičan… Sve samo da bi se stvorili izgovori da se ne učine nikakve promene, da se ne bi slučajno nešto bitno naučilo.
Italijanski i latinski u životu mi nisu trebali. Ono što mi je trebalo nije mi dano kao opcija, morala sam sama to naučiti.
Moj prijatelj je divna, kreativna osoba, voli se šaliti, ide napolje i zabavlja se, bavi se fotografijom i ni po čemu nije drugačiji od mene ili od vas. I svi bismo imali prilike upoznati divne ljude poput njega kad bismo naučili jezik solidarnosti. Zar ne bi bilo lepo da svi ljudi nauče komunicirati prvo međusobno, a zatim na ostalim jezicima? Zar ne bi bilo lepo videti nekoga ko je gluv kako se s tetom u pekari sporazumeva na znakovnom jeziku ili s ljudima po gradu, jer su to naučili u školi?
U suštini, mi smo ti koji su “posebni”, posebno lenji da bismo se potrudili biti dobri susedi
( 24 sata )
