Majka me je rodila u košuljici, u ponedeljak 1. juna 1936. u šest i trideset po podne, u Sarajevu, u ulici Nova mahala br. 6... Ja, Bekim, što znači blagoslov, poslednji sam od muške dece. Imam veliku i gotovo uvek ošišanu glavu... Mene svi vole i uvek se raduju kad me vide, daju mi novac da kupim sladoled ili salep (slatki napitak), na primer advokat sa Papaz-čaršije ili moj ujak Mazlum
ŽIVOT JE STALNA SELIDBA
Jedne noći 1944. godine, dok su svi spavali, u kuću su upali Nemci. Tražili su nešto po kući. Tatu i ujaka Mazluma prislonili su licem prema zidu i hteli da ih streljaju zato što se tata i pored opomena neprestano okretao. Na kraju su otišli uz aufiderzen i osmeh oficira. Ja trčim ispred njega, podižem ruku u znak pozdrava i kažem: Hajl Hitler. Kad je oficir izašao iz sobe, odjednom, pred očima mi se pojavilo puno zvezdica. Mahinalno sam se okrenuo u pravcu iz koga je došao šamar i video majku Diju, još uvek sa Ljuljetom (najmlađa sestra) u naručju, kako me strogo gleda. Pa ja sam to rekao kako bih umilostivio Nemca da puste tatu – izgovorio sam i briznuo u plač
PRVI I NEPONOVLJIV
TIŠINA (BESA) PO SLOBODNOM IZBORU
