To jutro ni na koji način nije nagoveštavalo šta će nam se dogoditi nešto toliko strašno. Naprotiv, osećala sam se potpuno ravnodušno i opušteno. A upravo to i jeste neobično za mene jer me inače često more razne misli i brige, kako za bitne tako i za one nebitne stvari. Ali, baš tog dana sve vreme do udesa osećala sam se rasterećeno
Nisam imao nikakv predosećaj, ali sam se nakon što se sve desilo i kada smo Nikolina i ja seli da razgovaramo i sumiramo utiske, setio svojih snova. Naime, nekoliko puta sam sanjao kako se nalazim u zatvorenom prostoru u koji ulazi voda, a ja ne mogu da se izvučem i oslobodim se. Ipak, na javi ništa nije slutilo da će se upravo tog dana obistiniti moji košmari
Nikolaj se probudio dvadesetak minuta pre nesreće, a pošto je želeo da pije mleko, stali smo na pumpu kako bismo mu ispunili želju. I umesto da odmah nastavimo put, rekao sam Nikolini da mu pre nego što sednemo u automobil sipa mleko u flašicu. S obzirom na to da su tih dana bile velike vrućine, uprkos tome što je stajalo u frižideru mleko je bilo prokislo. Vratio sam se da zamenim tetrapak, i u svemu tome potrošili smo vreme, nakon čega se dogodio i taj kobni trenutak na putu
Da li je to neki nagon za preživljavanjem ili nadljudska snaga ni sam ne znam. Kada smo počeli da slećemo s puta, čuo sam samo kako su Nikolina i Nikolaj počeli da vrište, dok sada ne mogu da se setim šta sam tačno govorio, ali mislim da sam ponavljao: Dobro, dobro, polako! Ko zna možda je to nesvesna reakcija kojom sam pokušavao da smirim i njih i sebe. Čini mi se da ni sami nismo svesni koliko je to bila opasna situacija, ali u tim trenucima na umu ti je samo jedno – spašavanje života. Nismo ni znali koliko je duboka voda i šta nas očekuje kada se survamo u reku. U kolima je bila upaljena klima i bili su zatvoreni prozori. Čim smo upali u vodu, po autizmu pokušao sam da otvorim vrata, ali onda je voda počela još više da ulazi u automobil. Video sam kako još radi konzola u automobilu, pa sam spustio prozore, rekao Nikolini da otkopča pojas, i za to vreme izvadio Nikolaja iz dečjeg seditša. Srećom, baš tada ugledali smo ribare u čamcima i dovikivali im da spasu dete, jer nas dvoje umemo da plivamo i ronimo
Uspela sam da našeg sina dodam ribarima, a jedan od njih pokušao je i mene da izvuče iz autmobila, ali nisam uspela da se uhvatim za njegovu ruku, tačnije nisam imala dovoljno snage. Kada sam shvatila kakva je situacija, rešila sam da zaronim u vodu i otplivam do obale. Ne postoje reči kojima bih mogla da se zahvalim tim ljudima koji su se u tim trenucima našli na reci u svojim čamcima. Oni su nam bukvalno spasili živote i dugujemo im veliku zahvalnost. Prvenstveno zbog toga što su se pobrinuli za to da naš Nikica bude na obali bez većih dodira sa sa vodom, kako ne bi imao i dodatne traume usled nesreće koja se dogodila. Sreća je i to što je još veoma mali, pa se kada poraste neće ni sećati sve što se desilo
U današnje vreme malo ko je čovek, što se ispostavilo i u slučaju šofera koji je vozio kombi. Pravio se kao da se ništa nije desilo, kao da on nije prešao u našu traku i zbog toga smo završili u reci. Kao da bukvalno ništa nije skrivio. Nije nam pružio nikakvu pomoć, a kasnije sam od policajaca saznao kako je hteo da prođe i punkt na kom su se nalazili. Naime, tu se zaustavio i poručio im da se brzo upute na mesto nesreće gde su neki ljudi sleteli u reku. Želeo je da nastavi dalje, ali mu je na sreću jedan od policajaca rekao da ne ide nigde jer je svedok udesa. I zaista, ne bih više reči trošio na njega. Bog sve vidi i svakome kad-tad sve uredi po zasluzi
Ako se stalno osvrćemo na sve što se dogodilo samo sebe punimo negativnom energijom i hranimo naš strah, bez mogućnosti da se normalno fokusiramo na stvari koje nas okružuju, i na obaveze koje nas čekaju i koje neće niko drugi u naše ime da završi. Ne treba još na taj način sebi da otežavamo život, koji nam uprkos svemu nameće neki svoj tempo. Sama činjenica i što smo roditelji koji su odgovorni za jedno malo biće tera nas da idemo napred i ne dozvolimo sebi da potonemo u depresiju i crne misli. Otac Tadej lepo je rekao: Kakve su ti misli takav ti je život
Sve se odigralo u najgorem trenutku sa najboljim ishodom i spletom okolnosti. Ribari su se našli tu baš u tom trenutku, i nismo sleteli na krov iako je i to moglo da se desi. Čovek ne treba da razmišlja o tome šta bi bilo kad bi bilo, ali sama ta pomisao da smo mogli da završimo na krovu u vodi, uliva mi mnogo straha i pitanje šta bi se desilo tada i da li bismo se izvukli. Ali, naravno u velikoj meri spasilo nas je i to što nisam brzo vozio, i što se sve odigralo pod normalnim okolnostima, što nas je Bog spasio većih zdravstvenih posledica. Trauma je tu, ali glava je ipak na ramenima. Moram priznati da sada kada sednem za volan drugačije sagledavam stvari oko sebe, još više sam obazriviji i prema tome koja mi vozila dolaze u susret
Taj dan slavićemo kao drugi rođendan, odlučili smo da baš tog datuma uvek postimo kako bismo pokazali zahvalnost što smo izbegli tragediju. Smatramo da nam je pružena još jedna šansa koju treba da slavimo
