- Sa šesnaest godina morao sam da napustim neke svoje ljubavi koje sam imao kao što je na primer košarka, prestao sam da izlazim sa svojim vršnjacima, svega sam se odrekao u životu kako bih se posvetio porodici. Uvek sam imao jako sposobnu majku, ona je posle tatine smrti držala sve konce u svojim rukama. Ali uprkos tome nikada se nisam dao, tačnije nisam želeo da nekome budem na teretu, pa ni svojim najmilijima, već sam se trudio da im pomognem svim silama i doprinesem našem domu.
Postoje ljudi koji su se u mom životu pojavili nakon očeve smrti i kad mi je bilo najteže, samim svojim prisustvom su me podigli i bili su mi velika pomoć. Verovatno nisu ni verovali da ću nekada nešto postići u životu, za njih sam bio samo violončelista iz školske klupe. Sigurno da je i to uticalo na mene i kakav sam čovek postao, volim da se nađem i običnom strancu kada je u nevolji, ali moram priznati da mi se u devedeset posto slučajeva to obije o glavu. Uvek ostanem iskorišćen, ali niko ne može da mi oduzme osmeh i osećaj zadovoljstva –
- Pored moje porodice u najtežim trenucima na neki način spasilo me je i violončelo i predanost ovom intrumentu. Gubitak koji mi se desio jedna je od najgorih stvari koje mogu da zadese čoveka. Moj otac je bio šampion u bosku, uvek je bio lepo prihvaćen u svojoj sredini i prepoznat po svom šarmu i pojavi, i dan danasa kada i u Beogradu sretnem njegove prijatelje, izgrle me kao da se znamo ceo život. Žao mi je što ne može da vidi kako sam odrastao i uspeo u svojoj profesiji, ali i kakav sam postao borac. Voleo bih da može da vidi koliko je bio poštovan i cenjen –
- Dok su svi jurili cure po plažama, ja sam želeo da pomognem svojoj porodici, radio sam šta god mi padne pod ruku kako bih bio svoj čovek. Jedno vreme majka mi je to i zabranjivali pošto nije bilo potrebe, jer nismo bili materijalno ugroženi, ali sam hteo da im pokažem kako mogu da im pomognem. Za sve u životu potrebna je želja i volja, ali nažalost svedoci smo sve više mladih koji traže određene prečice –
- Nas dvojica smo sušta suprotnost, on je radikalan u životu, kod njega nema mnogo razmišljanja i veoma je strog kada je reč o odlukama koje donosi. Dok sam ja ipak drugačiji, uvek sam spreman da svakoga saslušam. Boris ima veliko srce i dušu i dobar je čovek. Srećan sam što je takav kakav je i što je izrastao u jedno svesno i dobro biće. Bavi se sportom i voli da bude u dobrom društvu, možda mu je od mene prešao taj hedonistički stil, ali moram priznati da u poslednje vreme ja sam taj koji uči od njega –
- Shvatio sam da je možda najbolje da ne pričam mnogo o ljubavnom životu, jer čim sa svojom publikom podelim neku lepu vest ona se izjalovi i onda mi je bolje da ćutim. (Smeh) Kada budem rešio da s nekom odem pred oltar onda ću to da obelodanim. Šalim se kako, sam sebi umem da izbaksuziram život, i to mi se nekoliko puta do sada dešavalo. Za sve svoje raskide uvek krivim sebe zato što sam uglavnom neupućen šta se to desilo, jednostavno takva mi je priroda. Nekada uložiš mnogo truda želje u to nešto, a nije bilo potrebe. Već je trebalo samo da pustim –
Piše: Danilo Mašojević
