Životna priča- Alfred Hičkok: Neprevaziđeni majstor psiholoških trilera

Slavni reditelj Alfred Hičkok rođen je 13. avgusta 1899. godine u Lejtonstounu, u porodici irskih katolika kao drugi sin i najmlađi od troje dece Vilijama i Eme Džejn. Imao je starijeg brata i sestru, ali s njima nikada nije bio blizak. Jednom je izjavio da je u detinjstvu bio usamljen i nesrećan. Budući da je rođen nekoliko godina posle nastanka filma, kao tinejdžer postao je opsednut svetom sedme umetnosti, a mnogo je čitao i detektivske i horor romane, posebno dela Edgara Alana Poa. 
- Verujem da je njegov uticaj na moje kasnije bavljenje trilerima bio veliki. Ne bih želeo da zvučim neskromno, ali ne mogu da ne uporedim ono što sam želeo da kažem svojim filmovima s onim što je Po želeo da poruči svojim delima. Potpuno neverovatna priča čitaocima je ispričana izuzetno logično, tako da stičete utisak kako bi ista stvar sutra mogla da se dogodi i vama – rekao je jednom prilikom. 

Njegov otac Vilijam bio je veoma strog. Kada je imao pet godina, poslao ga je u policijsku stanicu sa porukom. Čim je načelnik pročitao papirić koji je doneo, zaključao je Alfreda u ćeliju uz upozorenje: To je ono što se dešava lošim dečacima. Od tada je stekao iracionalan strah od policije i službenih lica. Ova neprijatna epizoda u njegovom životu navodno je bila razlog i što nikada nije naučio da vozi jer je na taj način sprečio mogućnost da ga policija zaustavi. I sa majkom je imao krajnje bizaran odnos. Jedna od svakodnevnih dužnosti bila mu je da svake večeri, stojeći na ivici njenog kreveta, odgovara na pitanja šta je tog dana radio. Kada je bio nestašan ili uradio nešto što se njegovoj majci Emi nije dopalo, satima je morao da stoji, a taj ritual nastavio se i kada je odrastao.

Neobično privlačan mladić

Kada je imao 14 godina, Alfredu je umro otac i on je tada napustio Koledž Svetog Ignjatija, strogu školu koja je doprinela razvoju njegovih brojnih strahova. Bio je povučen, a zbog svog izgleda i veoma nesiguran, tako da nije imao prijatelja u školi.
- Jedini način da se rešim svojih strahova jeste da o njima snimam filmove – rekao je jednom. Koledž je bio vrlo zahtevan, ali je Alfred uvek uspevao da bude među pet najboljih učenika, a profesori ga pamte kao odsutnog mladića. Kao ni u najranijim danima, nije voleo da se druži sa svojim vršnjacima, a pogotovo sa suprotnim polom. Pošto je bio debeljuškast i visok svega 170 centimetara, često se šalio na svoj račun govoreći kako je neobično privlačan mladić. Ubrzo postaje dizajner oglasa, a 1920. dobija posao u jednoj filmskoj kompaniji. Režiserski debi imao je 1925. godine sa niskobudžetnom melodramom Vrt zadovoljstva. Reputaciju talentovanog režisera stekao je 1927. čuvenim ostvarenjem o Džeku Trboseku. To je i prvi film u kome se pojavio pred kamerom, čime je započeo niz kratkih pojavljivanja koja će postati njegov zaštitni znak. Njegov sledeći film Ucena, bio je prvi zvučni britanski film koji je postigao veliki uspeh. Proslavio se trilerima i hororima iz tridesetih godina, prvenstveno ostvarenjima Čovek koji je previše znao i 39 koraka. Krajem tridesetih godina seli se u Holivud, gde snima Rebeku koja je 1940. godine doživela veliki uspeh i dobila Oskara  za najbolji film. Pedesete su najproduktivniji period njegovog stvaralaštva i tada su nastala dela poput Nazovi M radi ubistva, Drž'te lopova, Prozor u dvorište, Vrtoglavica, Sever, severozapad i Psiho. 

Supruga u senci

Na početku filmske karijere sreo je i buduću suprugu Almu Revil, koja je imala veliki uticaj na njegov rad. Alma je radila u filmskoj struci kao montažerka, scenaristkinja i glumica. Zaprosio ju je 1923. tokom putovanja brodom. Venčali su se posle tri godine, a ćerka Patriša rođena je 1931. u Engleskoj. Stalno je bila prisutna na snimanjima očevih filmova i gledajući šta on radi, rano je stekla afinitet prema glumi. Otac je želeo da joj pomogne na početku karijere i nakon što je završila Royal Academy of Dramatic Art u Londonu, dodelio joj je tri manje uloge u svojim filmovima.

Publika je najbolje zapamtila onu u Psihu, gde se pojavila na samom početku kao koleginica s posla glavne junakinje. Nakon što se 1952. udala za Džozefa O'Konela, posvetila se porodici i 1953. rodila ćerku Meri Almu, godinu dana kasnije Terezu, a 1959. godine na svet je došla i Ketlin. Za knjigu Footsteps in the Fog: Alfred Hitchcock's San Francisco, ustupila je porodične fotografije i napisala predgovor. Kako bi pokazala svoje poštovanje prema majci koju je izuzetno cenila, 2003. godine objavila je knjigu Alma Hitchcock: The Woman Behind the Man, u kojoj je samo potvrdila staro pravilo da iza svakog uspešnog muškarca uvek stoji žena. Naime, u svim njegovim filmovima, supruga Alma pojavljuje se kao savetnik ili pisar, što je inače bio suptilan način da se udvostruči njena plata. Ona je bila Alfredova supruga u senci i u profesionalnom životu svaki scenario prolazio joj je kroz ruke. Kao što je mnogo puta u kasnijim intervjuima izjavljivao, o odnosima sa ženama ništa nije znao, a italijanskoj novinarki Orijani Falači bez oklevanja je priznao da je do poznanstva s Almom bio nevin i da ga ni posle ženidbe seks nije naročito zanimao. 
- Nikad nisam shvatao one koji se toliko bave seksom. Mnogo mi je važniji dobar obrok ili gurmanska večera. Od svoje supruge dobio sam ono što mi je prioritet, a to je da bude savršena kuvarica. Tri stvari su najvažnije: da se dobro jede, pije i spava.

Kameo uloge

Iako je tvrdio da o ljubavi i ženama ništa ne zna, upravo je Hičkok snimio prvi najduži filmski poljubac u istoriji kinematografije. Bila je to scena u filmu Ozloglašena sa Kerijem Grantom i Ingrid Bergman. Da bi scena bila što verodostojnija, glumce je vezao kanapom i za vreme snimanja stalno ponavljao: Ne odvajajte se, nikako se ne odvajajte, samo napred, ni za šta na svetu ne prestajte da se tako ljubite! Tajna njegovog uspeha jeste u tome što je on gradeći žanr psihološkog trilera otišao korak dalje – pokušavao je da gledaoca drži u stalnoj neizvesnosti i napetosti. Taj tajni sastojak koji mu je pomogao da razvije žanr psihološkog trilera Hičkok je zvao mekgafin, to je poseban postupak građenja čitave priče u filmu oko jednog motiva koji se svuda provlači i pokreće likove na akciju, a suštinski je nebitan za gledaoca. U većini Hičkokovih filmova pojavljuje se i sam reditelj u takozvanim kameo ulogama: tako ga na trenutak možemo videti kako ulazi u autobus, prolazi pored neke zgrade, stoji u sobi preko puta dvorišta ili se čak pojavljuje na nekoj fotografiji. Ovaj zabavni manir postao je Hičkokov zaštitni znak.

Neobične fobije

Ostao je upamćen i po svojim neslanim šalama: odeven u žensku haljinu plašio je glumice, a saznavši koje su fobije članova ekipe, poput straha od miševa ili zmija, ostavljao bi im pune kutije tih životinja. Tako je snimio odgovarajući vrisak za ubistvo pod tušem u filmu Psiho. Njegove smicalice i šale često su bile na granici morbidnosti. Goste bi pozivao na večeru, a na stolice im je stavljao jastuke koji ispuštaju čudne zvuke. Ponekad bi hrana bila servirana pogrešnim redosledom i sve je počinjalo od deserta. Jednom prilikom prisutne je zapanjila obojena hrana – poslužena im je plava supa i zelena riba, pa čak i obojene breskve. 
- Slab sam na šale, smislio sam i izveo na hiljade smicalica. Varirale su od onih u osnovi naivnih preko nešto ozbiljnijih, za koje je potrebno uključiti mozak, do pravog sadističkog ponižavanja odabranih žrtvi. Ja sam filantrop i pružam ljudima ono što oni žele, a to je užas i strah – priznao je Hičkok 1966. francuskom režiseru Fransoa Trifou. Imao je neopisiv strah od jaja, poznat i kao ovofobija. 
- Bojim se jaja, ta bela okrugla stvar bez rupa... Jeste li ikad videli nešto gadnije od razbijanja ljuske jajeta i prolivanja njegove žute tečnosti? Krv je vesela, crvena, žumance je žuto i gadno. Nikada ga nisam probao – otkrio je jednom.

Tajne sa snimanja Ptica

Inspiraciju za film Ptice koji je snimljen 1965. dobio je na osnovu istinitog i bizarnog događaja koji se odigrao u Kaliforniji 1963. godine kada je jato ptica iznenada počelo da se zaleće u prozore kuća na području zaliva Monterej. Samo dve godine kasnije, bioskopska publika sa zebnjom će posmatrati Tipi Hedren i Roda Tejlora kako se bore za svoj i život svojih najbližih u napadima ptica. Da bi ih privukli za snimanje pojedinih scena, glumcima je na ruke stavljano mleveno meso. Scena u kojoj ptice napadaju decu u školi, uglavnom je snimljena sa mehaničkim eksponatima vrana, ali bilo je tu i nekoliko onih pravih. Deca su trčala na trenažnim trakama, dok su slike mesta Bodega Bej prikazane u pozadini. Na snimanju filma, Tipi se posebno zbližila s jednom pticom koja je odstranjena sa snimanja jer nije bila dovoljno agresivna. Takođe, ona je bila informisana da će se za brutalne scene napada ptica koristiti mehaničke kopije, ali kako je snimanje odmicalo, stvari su se promenile. 

- U studio je ušao asistent producenta. Nije mogao da me pogleda u oči, samo mi je rekao da će koristiti prave ptice. Povezali su nas elastičnim trakama, a potom su ih bacili na mene. Jedna od njih, koja mi je bila privezana za rame, za dlaku je kljunom promašila moje oko. Počela sam da vrištim da ih sklone i na kraju sam se onesvestila. Posle sam shvatila da me je Hičkok odabrao jer nijedna slavna glumica pri zdravoj pameti ne bi pristala da snimi taj film – rekla je Tipi u jednom intervjuu i dodala da joj je posle ove scene Hičkok rekao da je jedna veoma hrabra dama. Iako je u filmu trajala samo jedan minut, ova scena snimana je sedam dana. 

Bolesna opsesija glumicama

Na snimanja je uvek dolazio u odelu s kravatom i često je vrlo netaktično postupao sa glumcima. Sve plavuše živele su u strahu od njega. Nazivale su ga sadistom, a Tipi Hedren bila je njegova najveća žrtva i opsesija. Šezdesetdvogodišnji reditelj je 1961. godine zapazio mladu i lepu Tipi u reklami za jedno dijetalno piće. Iza nje već je bila uspešna karijere fotomodela – radila je za poznate modne magazine i glumila u manje poznatom mjuziklu The Pretty Girl. Kada je u oktobru iste godine došla na prvi zakazani razgovor sa producentima, niko joj nije rekao ko je misteriozni reditelj koji želi da je vidi u svom novom projektu. 
- Samo su me jednog dana pozvali i rekli kako Hičkok želi da glumim u njegovom novom filmu. Mojoj sreći nije bilo kraja – rekla je u jednom intervjuu. Na jednoj večeri slavni reditelj poklonio joj je broš sa tri ptice i rekao: Želim da glumiš u Pticama. Za ulogu u ovom filmu, Hičkok je za Tipi osmislio ceo izgled, počevši od garderobe i frizure pa sve do karmina koji će nositi. U vreme snimanja ovog filma, ona je imala 33 godine i bila je više od 30 godina mlađa od nastranog reditelja. Činjenica da je bila na pragu braka s agentom Noelom Maršalom, samo je još više podstakla Hičkokovu želju da je osvoji. Postao je opsednut njome, a pošto nije htela da se upusti u vezu s njim, on je odlučio da joj se osveti i uništi joj karijeru. Obuzet nekontrolisanom ljubomorom, nemilosrdno ju je kinjio i kažnjavao. Trudio se da kontroliše svaki minut njenog vremena, čak joj je zabranio da snima filmove sa drugim rediteljima. Posle njihovog drugog zajedničkog filma, psihološkog trilera Marni, Hedrenova je bila nominovana za nagradu kao najperspektivnija nova glumica. Pitala je Hičkoka za odobrenje da putuje u Njujork na dodelu nagrada, ali slavni reditelj nije mogao da podnese da ona ne bude pored njega, makar samo na dva dana, pa joj je zabranio da ide. Čak je pozvao organizatora u Njujorku i u njeno ime rekao da odbija nagradu. U jednom trenutku uvek suzdržana Tipi naprosto je eksplodirala i Hičkoka nazvala debelom svinjom. To je bio kraj. Reditelj je rekao da je uradila nešto što nikome nije dozvoljeno – pričala je o njegovoj težini. Zbog toga ju je brutalno izbacio iz svog života i posle toga nikada nije želeo da izgovori njeno ime, bar ne javno, već je samo govorio ta devojka. Ćerki Tipi Hedren, budućoj glumici, tada šestogodišnjoj devojčici Melani Grifit, Hičkok je poklonio voštanu figuricu njene majke u minijaturnom mrtvačkom kovčegu i odeći koju je nosila u filmu.

I američka glumica Kim Novak bila je jedna od plavuša kojom je bio opsednut. Pre nego što je počeo da snima Vrtoglavicu, pozvao je Kim u svoju kuću. Njih dvoje satima su ćaskali o svemu: o filmovima, umetnosti, hrani, putovanjima, vinu, o svemu u čemu je mislio da je superioran u odnosu na nju. Hičkokov cilj bio je da se Kim oseća bespomoćno i tako je, u stvari, lomio njen otpor. Do kraja popodneva postigao je ono što je želeo – dobio je poslušnu glumicu. S druge strane, švedska glumica Ingrid Bergman nije imala problema kao njene prethodnice. Upoznala je Hičkoka pred kraj njegovog života. Za razliku od ostalih plavuša, njoj se on čak i dopao pa je pokušala da probudi njegovu uspavanu seksualnost. Međutim, slavni reditelj fizički nije bio sposoban da odgovori njenim zahtevima, što ga je veoma razočaralo jer je godinama bio opčinjen ovom platinastom lepoticom. Kada je Grejs Keli, jedna od njegovih omiljenih glumica, objavila svoju veridbu, Hičkok je bio besan, osetio se izneverenim i niko ne zna da li joj je ikada oprostio.

Orden viteza

Čitavog života bio je gojazan, a neki su njegovu potrebnu za hranom dovodili u vezu sa brojnim strahovima i anksioznošću. Najteži je bio tridesetih godina, kada je imao 140 kilograma. 
- Ja sam jednostavno jedan od onih nesrećnika koji, čim slučajno pojede komad indijskog oraha, dobije 10 kilograma – rekao je tada. Nakon izvesnog perioda ipak je uspeo da smrša, ali kilaža mu je stalno varirala. Obožavao je mesne odreske i sladoled, ali i cigarete koje su bile njegov zaštitni znak, zbog čega je prvi put završio u bolnici 1957. godine.
- Čovek ne može da živi samo od ubistava. Potrebna mu je pažnja, odobravanje, podrška, a povremeno i izdašan obrok – rekao je u jednom intervjuu. Kada je 1967. godine dobio nagradu za životno delo,  tom prilikom održao je najkraću zahvalnicu rekavši samo: Hvala. Deset godina kasnije dobio je još jednu nagradu za životno delo, ali tada je pohvalio svoju životnu saputnicu. 
- Da krasna gospođa Revil nije prihvatila životni ugovor bez odstupnice, gospodin Alfred Hičkok možda bi i danas bio na istom ovom mestu, ali ne za ovim stolom, već kao jedan od konobara u dvorani – rekao je tada. Sve lošije zdravlje obeležilo je poslednje dve decenije njegove karijere, a za Hičkoka, koji je živeo od svog rada i za svoj rad, prestanak snimanja značio je neku vrstu smrtne presude. U gotovo šest decenija dugoj i bogatoj karijeri režirao je više od 50 filmova, od koji je 16 imalo 50 nominacija za Oskara. Preminuo je 1980. godine u svom domu u Los Anđelesu, mirno, u snu, od zapaljenja bubrega, uz ćerku i suprugu koja ga je nadživela. Nekoliko meseci pred smrt, kraljica Elizabeta II dodelila mu je orden Viteza britanskog kraljevstva. Američki poštanski servis, u saradnji s Američkim filmskim institutom, 1998. godine objavio je poštansku marku posvećenu ovoj filmskoj legendi.

Hičkokove plavuše 

Reditelj je govorio da idealna žena za njegove filmove treba da bude suptilna i hladna plavuša. Smeđokose, riđokose ili crnke nikada nisu imale šanse kod njega. Alfredov cilj bio je da njegove glumice postanu likovi jednog stila – Hičkokovog stila. 
1. Prvo mesto pripalo je Ingrid Bergman koja je zablistala u tri Hičkokova filma. To su Spellbound, Notorious i manje poznat Under Capricorn.
2. Druga zavidna pozicija pripala je elegantnoj i prefinjenoj Grejs Keli, za koju se smatra da ipak nije bila toliko hladna kao što se mislilo. U čak dva filma, ona igra agresivnu, strastvenu ženu koja zna šta hoće i vešta je u osvajanju muškaraca. 
3. Na trećem mestu je Kim Novak, koju je obeležila uloga u filmu Vrtoglavica. Kada se pojavila na filmskom platnu, mnogim muškarcima zavrtelo se u glavi. 
4. Toliko pominjani Psiho proslavio je Dženet Li, još jednu Hičkokovu plavušu koja je u filmu brutalno ubijena pod tušem Bejts motela. Lijeva je u to vreme bila na vrhuncu slave i veoma popularna kao glumica, ali i zbog svog muža Tonija Kertisa. 
5. Tipi Hedren, zvezda filmova Ptice i Marni, najgore je prošla od svih glumica. Povređen i besan, Hičkok joj je uništio karijeru.

Fasciniran pticama

Hičkok je od malih nogu voleo ptice i kao dečak satima ih je posmatrao kako lete. 
- Mogu da posmatram leš isečen na komade i da ne trepnem, ali ne mogu da podnesem prizor mrtve ptice. Previše je tužan. Na snimanju filma, u kome sam koristio hiljadu petsto dresiranih vrana, stalno je bio prisutan predstavnik Kraljevskog društva za prevenciju surovosti prema životinjama i kad god bi on rekao: Dosta je, gospodine Hičkok, mislim da ptice postaju umorne, ja bih iz istih stopa prekinuo snimanje. Osećam najveće poštovanje prema pticama i da zanemarimo film, mislim da je sasvim u redu da se na takav način svete ljudima. Čovek stotinama vekova progoni ptice, ubija ih, stavlja u lonac, u rernu, na ražanj, koristi pera za pisanje, perje za šešire i pretvara ih u preparirane ukrase od kojih se ledi krv u žilama.

Piše: Milica Prelević