Marte Stoun
Kako se bližilo jedanaest sati, gospođa Stoun i ja smo otišle u krevet. Tri četvrt sata kasnije, dok je brod išao punom brzinom, zastrašujući udarac izbacio nas je iz kreveta. Nameravale smo da saznamo šta se događa, kada nam je oficir u prolazu rekao - Nije ništa, vratite se u kabinu. Po povratku u kabinu, videla sam da se naša komšinica iz kabine prekoputa vratila u krevet. Njena ćerka stigla je u panici vičući - Mama, brzo, brzo, ustaj, vrlo je ozbiljno. Drhtala sam od straha u svojoj kućnoj haljini, uzela sam kaput, moj pojas za spasavanje i pratila ih do palube.
Osećali smo pod nogama palubu koja se naginje ka dubinama. Vratila sam se u potpalublje da uzmem nakit gospođe Stoun, ali na sreću izabrala sam pogrešno stepenište i vratila se na palubu na pola puta do tamo. Srećom po mene, jer se nikada ne bih vratila ponovo. U ovom trenutku, svedoci smo nezaboravne scene gde je hororpomešan sa najuzvišenijim junaštvom. Žene, još uvek u večernjim haljinama, neke upravo iz kreveta, jedva obučene, razbarušene, zbunjene, gurale su se do brodova za spašavanje.
Nekim čudom, gospođa Stoun i ja smo se našle u istom brodu za spašavanje u kom je bilo oko 30 ljudi. Oficir nam je rekao - Veslajte jako, imate samo 25 minuta da spasite svoj život. Uzela sam vesla i veslala sa toliko energije da su mi ruke bile krvave i zglobovi paralizovani, jer smo morali da budemo brzi da bi izbegli ogroman ambis koji će Titanik otvoriti dok bude tonuo.
U tom trenutku sam primetila da neko čuči ispod mene. Nisam imala snage da otkrijem ko je to. Nikada nisam saznala ko je bio čovek, koji je na taj način spasio svoj život. Dok smo se pomerali ka skoro mirnom moru, sa sasvim malo osvetljenim fenjerom koji je držao oficir u ruci, nisam mogla da skinem pogled sa Titanikovih šljaštećih svetala. Iznenada, kompletna i neprobojna tama, užasni krici, buka broda koji puca, i to je bilo sve. Ponekad, i dalje sanjam o tome
( Kurir, Stil )
