Svaki dolazak u Beograd kao da je susret s njim. Toma je sa mnom i u Kanadi, ali ovde su uspomene mnogo slikovitije. U našem stanu sve je isto kao kad je on bio živ, ostavila sam isti nameštaj i sve sitnice, pa čim pređem prag, sve me podseća na mog muža. Ovaj naš kutak budi uspomene na divno vreme kad smo svi lepo živeli i nije bilo rata. Volela bih da se vrati to doba. Kada je Aleksandar stigao iz poslednje posete Beogradu, pričao mi je kako je sve vreme dok je bio u ovom stanu očekivao da tata uđe na vrata, kao da treba da se vrati s nekog puta. Eto, toliko je ovde sve isto kao nekada
Ne znam šta mi je bilo teže kada sam se vratila u Kanadu, ali stalno mi je odzvanjala Tomina rečenica: Kupi ovo dete i beži da ne doživiš rat. On je umro 1991, a već naredne godine u avgustu podigla sam mu spomenik i otišla u Toronto. Strašno je kad stigneš u nedođiju s jednim koferom i detetom, treba naći način kako da počneš iz početka
Nosim divne uspomene iz Toronta, tamo smo živeli pet godina, ali lepo mi je i ovde. Kad sam besna ili imam problema, pričam s mojim Tomom. Sada sve ređe, ali dok je Saša bio u pubertetu, govorila sam njegovoj slici: Zašto si me ostavio sada da se sama bakćem sa ovim detetom? Ne znam ni kuda ću ni šta ću. Onda pomislim: Kakva sam ja budala, pričam sa fotografijom. U dnevnoj sobi imam jednu njegovu ogromnu sliku koju nikada ne sklanjam. Ali, to je život koji ide dalje. Šta da radim? Nemam drugog izbora
U kući Toma je bio muž, otac, šaljivdžija, sedeo je s komšijama i običnim ljudima. Više se družio sa onima koji nisu sa estrade. Za nju je jedino poslom bio vezan, pa je među kolegama imao svega nekoliko prijatelja, među kojima je bio Zoran Kalezić, a inače je voleo književnike, psihologe, slikare. Njegov život nije imao veze s pesmama koje je pevao, bio je normalan čovek kao i svi drugi. Kada je bio kod kuće, igrao se sa Sašom, išli su u park, kao da nije bio javna ličnost. Umeo je da odvoji poslovno i privatno. Kada uđe u kuću, bio je ono što treba da bude – otac i muž
Čujem se telefonom sa Žaklinom bar dva puta mesečno. Aleksandar je počeo da komponuje, ali trenutno radi kao tonac u kongresnim dvoranama. Komponuje za sebe i ima mnogo urađenih pesama, mada uvek smatra kako ono što uradi nije dovoljno dobro. Ne želi da ga upoređuju sa ocem, i tim povodom nedavno mi je rekao: Ne bih voleo da budem u muzici kao sin Tome Zdravkovića, a pošto znam da ne mogu da napravim ništa bolje od tate, neću time ni da se bavim.
Dok smo bili u Torontu, Toma je čuo da Pol Enka ima koncert. Želeo je da ide po svaku cenu jer je bio veliki poštovalac njegovog rada. Bio je oduševljen nastupom, nakon kojeg se u bekstejdžu i upoznao s Polom. Prevodio mu je svoje pesme, na šta mu je on rekao kako je šteta što ranije nije došao u Kanadu da usavrši engleski jezik, jer bi sasvim sigurno bio planetarno popularan. Smatrao je da su Tomina muzika, ali i pesme prava umetnost. I danas volim da slušam pesme mog muža, non-stop se vrte u kući. U početku mi je bilo teško kad čujem njegov glas, ali vreme je učinilo svoje i sada, posle dvadeset tri godine, svaka njegova pesma u meni budi neku uspomenu
Rekla sam mu kako on sam treba da donosi odluke, jer ja neću biti tu celog života. Ni meni niko nije birao šta ću raditi. Kada su čuli da sam se udala za Tomu, moji roditelji nisu bili toliko srećni. Majka mi je rekla: Srećo moja, pored tolikih ljudi ti si se udala za bolesnog čoveka. Ja znam šta znači kad nekoga neguješ i to će ti biti krst koji moraš da nosiš. Rekla sam joj: Mama, nisam te pitala, pa ti se neću ni žaliti. I tako je i bilo. Nema veze što sam poslednjih godinu dana provodila u bolnici po 24 sata dnevno, ali majci se nikada nisam žalila. Tako sam rekla i sinu, šta god da izabere, mora sam. I to je život
Lagala bih kada bih rekla da mi nije drago to što ga se ljudi sećaju. Drago mi je što ga i dalje vole i slušaju. Volim da živi kroz muziku za koju je i sam živeo. Kada bi odozgo mogao da vidi koliko je i danas voljen i poštovan, mislim da bi bio presrećan. Uvek je pričao da može bolje i bio je samokritičan, smatrajući da to što radi nije dovoljno dobro
