- Nisam je usvojio, kako se pisalo. Istina je da sam toj ženi izašao u susret, kao uostalom i mnogima koji su ostali bez svojih domova ili su im potrebna osnovna sredstva za život. Sećam se kako smo se za vreme bombardovanja organizovali na Dorćolu i spremali hranu za sve one koji nisu imali novca za obrok, a potom smo zajedno jeli pasulj iz istog kazana.
Uvek sam pomagao, ali nikada nisam preterano govorio o tome. Na svojoj koži osetio sam kako je kada nemaš i znam kroz šta sve prolaze ljudi bez elementarnih uslova za život. I da nije tako, opet bih pomagao. To je moj način života. Mnogo toga sam proživeo, ali u svim okolnostima trudio sam se da ostanem čovek –
- Naravno da je tako pa mi pevači živimo od nastupa na koje dolazi običan svet. Ja to najbolje znam i kada me negde gde pevam trojica drugara zamole da uđu na jednu kartu, ja ih uvek pustim. Šta god pričale moje kolege, mi i te kako osećamo tešku situaciju u zemlji. Jeste neumesno da se žalim kada znamo šta nas sve okružuje, ali želim da kažem kako ni u našem poslu ne cvetaju ruže. Nekad se desi i da po nekoliko dana ne spavam jer putujem s nastupa na nastup, a kada me stigne umor, po desetak sati ne izlazim iz kreveta –
- Uživam u vremenu koje provodim s njim i ne mogu da verujem kako deca brzo rastu. Još govorim da moj unuk ima pet meseci, a onda shvatim da je već napunio osam. Primećujem da već ima osećaj za ritam i kada mu zviždim neku pesmu, odmah u tom ritmu počne da maše ručicama i nožicama. Pravi je veseljak. Još je rano da pričam o tome hoće li krenuti mojim stopama, verujem da je to u Božjim rukama i ko zna gde će ga sudbina odvesti. Ako bude pokazao talenat za muziku, naravno da ću mu pružiti nesebičnu podršku –
- Nemam komentar na tu temu i ne želim više da pričam o tome. Uvek sam tu za svoje ćerke, šta god da im treba. Ništa mi ne prebacuju, bar mi to ne govore, ali kada bolje razmislim, mislim i da nemaju mnogo toga da mi zamere –
Piše: Danilo Mašojević
