U moru brojnih TV voditelja i rijaliti zvezda čija popularnost kratko traje, izdvaja se jedno lice koje više od dve i po decenije osvaja gledaoce kraj malih ekrana svojom jednostavnošću, profesionalizmom, ali i vedrinom. Ivana Zarić (44) rođena je Beograđanka koja je sa šesnaest godina počela da radi kao honorarac na Radiju Studio B i od tada traje njena uspešna karijera. U godini kada će proslaviti svoj intimni jubilej, 45. rođendan, ali i trinaest godina braka sa glumcem Ivanom Zarićem (40), voditeljka emisije Žene na TV Prva u intervjuu za Story priča koliko je ispunjena u emotivnoj zajednici u kojoj je rodila ćerke Katarinu (8) i Olgu (5), po čemu se njene mezimice razlikuju i kako ih vaspitavaju, ali i da li je sklona preispitivanju i čije je rame najbolje za plakanje u teškim trenucima.
Story: Kako se osećate kada čujete da su brojne generacije stasale uz vaše lice na malom ekranu?
- Divno, to mi je veliki kompliment. Znam da su afiniteti gledalaca veoma različiti i kada se baviš javnim poslom uvek imaš naklonost samo jednog dela publike, ali ja sam mirna jer šta god da sam na televiziji radila tokom poslednjih dvadeset pet godina, sigurno znam da to nikoga nije moglo da uvredi - ničiju pamet i ničija osećanja. Sada se na to više ne misli mnogo. Ljudi svašta rade kako bi postali zapaženi. Meni je drago što sam se za to izborila drugačijim sredstvima, pa neka su ona i staromodna. Jedino što ne volim jeste kada mi neko kaže da je odrastao uz moje emisije, pa se onda ispostavi da smo isto godište. To mi se dogodilo nedavno. (Smeh) Valjda dugo radim…
Story: Da li su se vaše ćerke navikle na činjenicu da imaju poznate roditelje i kako one na to gledaju?
- Naravno, rodile su se s tim, mada mislim da to i nije neko veliko čudo kao što je bilo kad smo mi bili mali. Deca misle da su svi na televiziji, počevši od njih samih. Rastu uz video-snimke svog rođenja i odrastanja, rođendana, letovanja... Biti na ekranu je sasvim normalna stvar. Kada su sasvim mali, ne verujem da ih to uopšte zanima. Posle je zanimljivo, pogotovo ako mama i tata mogu da ispune želju njima i drugaricama i upoznaju ih sa Sarom Jovanović ili ih odvedu kod Ivana Ivanovića u emisiju da se slikaju sa Zaz. E, tu postaje zabavno.
Story: Jeste li u nekom trenutku mislili da će to opteretiti njihovo detinjstvo?
- Ne, nema razloga za tako nešto, to su poslovi kao i svi drugi, dnevna rutina njihovih roditelja. Ponekad može da ih optereti samo naše sumanuto radno vreme. Ali, koliko vidim, od toga pate i mnoge druge profesije, pa smo svi u istom problemu. Deci je važno samo da dovoljno vremena provedemo s njima.
Story: Jednom ste rekli kako ste kao devojčica planirali da budete kasirka u samoposluzi. Da li se Katarina i Olga već izjašnjavaju po tom pitanju?
- Još ne u smislu konkretnih profesija, ali već je jasno da je starija Katarina okrenuta likovnoj umetnosti, crta, kreira, šije, smišlja i proizvodi svašta. Sada je u fazi totalne hiperprodukcije, nemamo više gde da držimo njene kreacije, a to nije nešto što se baca. Prilično smo zatrpani. Mlađa Olga trenutno je glumica, pevačica i balerina. Ipak, ume da bude izuzetno pragmatična, pa se nadam da će se u budućnosti bar jedna od njih dve baviti nečim konkretnim.
Story: Da li ih veže bezrezervna sestrinska ljubav ili ponekad ima i ljubomore među njima?
- Plašim se da to izgovorim, ali neverovatno se dobro slažu. Katarina je jedva čekala da Olga počne da govori i dovoljno poraste kako bi mogle da se igraju. Vrlo je popustljiva i voli malu decu, a ponekad se šalimo i kažemo da je profesionalna starija sestra. Mogla bi da čuva i zabavlja čak i tuđu. Presrećna sam zbog toga, ali naravno da zbog svoje strpljive i pitome prirode često strada jer drugo dete uvek mnogo bolje zna šta hoće i ima razrađen plan kako da do toga dođe, to će vam potvrditi svaki roditelj koji ima dvoje dece. Tu zna i da zaškripi, ali ljubomoru još nikad nisam primetila. Jednako se bavimo obema, veoma pazimo na to i tu zaslugu pripisujem meni i suprugu.
Story: Čini li vam se da vaša deca brzo odrastaju i brinete li za njihovu budućnost?
- Svaki roditelj brine za budućnost svog deteta, a u Srbiji naročito. Teško je vreme svima, ali imam utisak da u uređenijim društvima ljudi ipak mogu da prave neke planove i razmišljaju o budućnosti. Mi živimo od danas do sutra i sve ono što zovemo plan, najčešće ispadne mašta. Svakako da ćemo ih uvek podržavati i hrabriti, kao što hrabrimo sebe da dolaze bolja vremena. Nadam se da to zaista i može da se desi dok one ne započnu svoje živote.
Story: Koja je vaša najdelotvornija vaspitna mera, a čime se služi vaš suprug Ivan?
- Oboje imamo isti princip - nema laganja dece. Nikad! Istinom se uvek dođe do rešenja. Ne kažnjavamo ih, ali do sada za tim nije ni bilo potrebe. Dogovor kuću gradi.
Story: Ove godine obeležićete trinaest godina braka. Koliko ste se oboje promenili za to vreme i smatrate li da je ljubav sve jača kako vreme prolazi ili su ipak neke druge stvari važnije?
- Naravno da smo se promenili, sazreli, dobili decu... Srećom, nismo promenili svoje životne rezone i sigurno je to jedan od razloga zbog čega smo toliko dugo zajedno. Ljubav menja svoje oblike s godinama i ne mislim da nestaje, naprotiv, jača jer dobija nove dimenzije i samim tim se produbljuje. Za dobar zajednički život, partnerstvo je važnije od svega: da se ljudi slušaju, razumeju, praštaju i budu tolerantni.
Story: Čime Ivan i danas može da vas obori s nogu?
- Svojim mirom, što me ujedno i izluđuje. Imamo dijametralno različite temperamente, ali to je verovatno negde dobro. Obara me s nogu ipak najviše to što je i dalje najstabilniji čovek kojeg sam u životu srela, ima neverovatan karakter, požrtvovan je i nesebičan. U svetu u kojem sebičluk sve više postaje legitiman i prihvaćen model ponašanja, to je prava retkost. Volim čvrste i hrabre ljude, a on to zaista jeste.
Story: Postoje li neke njegove navike koje vas izluđuju i posle toliko godina zajedničkog života?
- Zaista ne.
Story: Ko je u vašoj kući glavni šef u kuhinji i da li put do muškog srca vodi preko stomaka?
- Ivan je šef, on spremanje hrane voli mnogo više nego ja. Ima inspiraciju i maštu, smišlja svoja jela, ali umem i ja da se pokažem, nisam tako loša.
Story: Da li s osmehom prihvatate sve što život nosi ili ipak imate neke bojazni?
- U principu je tako i lakše prihvatam ono što jednostavno mora da se prihvati. Objasnim sebi, ispravim leđa i idem dalje. Ali, imam problem sa glupostima koje se dešavaju, a ne bi smele. Ponekad ne razumem ponašanje i postupke ljudi koji sebi dozvoljavaju neke stvari, ne razumem zašto smo tako razjedinjena nacija, umesto da se bavimo svojom sadašnjošću i budućnošću, pametno i konstruktivno... Imam te Kalimero momente. S godinama sve više razumem da neću ispraviti krive Drine, pa kad se iznerviram pokušavam da fokus pomerim na drugu stranu. Ne da bih se povukla, nego da ne trošim energiju na sve što me negativno zrači. Prioritet mi je da dođem kući nasmejana.
Story: Jeste li skloni preispitivanju?
- Više nego što treba. To mi kažu ljudi oko mene i pretpostavljam da su u pravu. Preispitivanje je obavezno za civilizovanog čoveka. Znam mnoge koji se time ne bave, imaju više samopouzdanja od nas ostalih, ali je ono uglavnom zasnovano na viđenju sopstvene ličnosti onako kako bi voleli da ih svet vidi. A to najčešće nije tako.
Story: Čije rame je najbolje za plakanje u teškim trenucima?
- Rame najbolje drugarice, muža... U odsustvu istih ni moje sopstveno nije loše. Dobro je da se čovek nekad zavuče u mrak i isplače. Lekovito je i posle uvek bude bolje.
Story: U oktobru ćete napuniti četrdeset pet godina, a mnogi kažu: Ivana Zarić samo sazreva i nikada ne stari. Šta vam je donelo zrelo doba i možete li za sebe reći da ste srećna i potpuno ostvarena žena?
- U ala ste se zaleteli, tek sam napunila 44 godine. (Smeh) Hvala na komplimentu... Ja sam od onih osoba koje veruju da je čovek star onoliko koliko se oseća starim. I dalje ponekad deset godina mlađu osobu od sebe procenim kao deset godina stariju, pa se veoma iznenadim. Verovatno sebe još doživljavam onako kako mi prija i nadam se da će uvek biti tako. Osećam se sjajno i volela bih da mi ove godine što duže traju. Nikada se ne bih vratila u dvadesete, jedino zbog fizičkog izgleda, ali druga polovina tridesetih, to je druga priča. Tada sam dobila decu i prvi put se osetila mirnom, onako kako sam to godinama pre toga želela. Ne kažem da deca moraju da budu taj momenat, nekom je to posao ili nešto treće, ali važno je da čovek u nekom trenutku može da sedne sam sa sobom i oseti smirenje. To ne znači odsustvo uzbuđenja koja život nosi, već da si uradio nešto važno i dobro.
Story: Možete li da zamislite kako ćete izgledati i živeti za dve decenije?
- Ne mogu da zamislim, ali znam šta želim. Volela bih da živim u stabilnoj zemlji u kojoj će mojoj deci biti dobro, da svi budemo zdravi i da živimo neki normalan život. Ne treba mi više od toga.
Story: Zbog čega se pet različitih voditeljki tako dobro uklopilo u emisiji Žene?
- Pretpostavljam zato što smo baš različite. Kako vreme prolazi, mi se bolje upoznajemo, pa nam je lakše da komuniciramo i radimo, ali razlike se sve više vide. To je dobro za program, ali i za nas jer nikad nije dosadno!
Story: Postoje li neki vaši zajednički rituali iza kamera?
- Nemamo nešto konkretno, ali sada kad vratim film, mislim da smo nesvesno vremenom ustanovile jedan, a to je da se prozivamo, smejemo i zezamo iza scenografije, sve dok nas ne pozovu da uđemo u studio. Dešavalo nam se da zacenjene od smeha tako počnemo emisiju. To nas valjda opušta. Nema onog što bi neko pomislio - stoje iza scenografije i koncentrišu se. Na svu sreću, nismo u tom fazonu.
Story: Koga biste voleli da ugostite u emisiji u narednom periodu?
- Mi volimo da ugostimo sve ljude od kojih može nešto pametno i zanimljivo da se čuje - po mogućnosti, prvi put. Teško je ostvariti ekskluzivu i dovesti u goste nekoga ko nikad nije bio na našoj televiziji. Ali, nama to ne smeta, pošto je mnogo vrednija ekskluziva kada neko otkrije sebe u novom svetlu ili kaže nešto što nikada publici nije rekao. Teško mi je sada da kažem neko konkretno ime, ali ima ih... I nadam se da ćemo uspeti u svim svojim namerama.
Razgovarala: Jelena Kulović
