Iako je povod za naš susret bila nedavna premijera njihove nove predstave Pravac Evropa u Pozorištu na Slaviji, sa čuvenim glumcima Jelicom Sretenović (59) i Ivanom Bekjarevim (67) sreli smo se u Šestoj beogradskoj gimnaziji i to na proslavi njenog velikog jubileja. Ovaj glumački tandem bio je u ulozi voditelja priredbe povodom 80 godina postojanja ove školske ustanove, a nakon brojnih emotivnih susreta sa drugovima iz mladih dana, razgovor smo upriličili u jednoj od učionica, gde su oboje kroz smeh pomalo setno evocirali uspomene na dane kada su bili đaci ove gimnazije.
- Nisam bila u ovoj zgradi od 1971. godine, tako da je sve ovo bilo jako emotivno za mene. Moje sećanje na gimnazijske dane najviše se odnosi na svečanu salu u kojoj se održavala proslava. U njoj sam, kao i preko puta u nekadašnjoj Simonidi a danas Zvezdara teatru, provodila više vremena nego na časovima. Imala sam mnogo neopravdanih izostanaka i stalno sam jurila kod tadašnjeg direktora i divnog gospodina Teodora Opalića za opravdanje i molila da me nastavnici ne ispituju, pošto smo Snežana Savić i ja bukvalno držale sve priredbe u školi. Moram da kažem kako je Snežana tu bila mnogo korektnija od mene jer sam ja stvarno potpuno živela za glumu i znala sam da zbrišem iz škole na probu. (Smeh) Bilo je to divno vreme, a mnogo dragih prijateljstava ostalo je do danas iz tog perioda života. Veoma sam uzbuđena što sam uopšte bila deo ovogodišnje proslave – započela je iskreno priču Jelica koja je od prisutnih dobijala samo reči hvale za svoj mladalački izgled, dok se njen stariji kolega šalio da su vršnjaci. Bekjarev ističe da je upravo Šesta gimnazija bitna za sve što je uradio u životu.
- Maturirao sam 1964. godine i imao sam sreću da su mi predavali vrhunski profesori, na prvom mestu Bora Stojković, čovek koji je napisao prvu Istoriju srpskog pozorišta, što malo ko zna. Predavao mi je srpski jezik i književnost, kao i sjajan profesor i pesnik Teodor Opalić, tako da nije ni čudo što je mnoge glumce inficirao virusom koji se zove pozorište. Inače, bio sam član svih sekcija u školi pošto sam uvek imao višak energije, a najveći angažman imao sam u horu. Čak i kada sam upisao Akademiju, još dve godine dolazio sam na probe hora jer ga je vodio izvanredni maestro Arnold Vlasak koji je više od deset godina uzastopno osvajao sve nagrade na takmičenjima. Sećam se kako je maestro dolazio na probe vespom, a pošto smo stanovali blizu, uvek me je njome vozio kući. Bio sam i član vokalnog kvarteta koji je osnovao profesor fiskulture, prvak države u skoku motkom, s kojim smo pevali na priredbama. Pored toga što sam recitovao, pevao i glumio, vodio sam svaki program u Šestoj beogradskoj gimnaziji. Tu sam ispekao voditeljski zanat, a verovatno sam zahvaljujući tome kasnije i otvorio radio Studio B 1970. godine. Napravio sam tamo na hiljade sati programa, a potom i na radiju Beograda 202 sa emisijom Mislim na vas, mislite na mene. Smatram da je gimnazija direktno uticala na to što sam postigao. Inače, iz ove škole su i Ružica Sokić, Radmila Andrić, Olja Grastić, Caci Mihajlović, Nenad Ćirić, Dragan Bjelogrlić i mnogi drugi – navodi umetnik koji je imao uticaja i na početak glumačke karijere svoje drage koleginice.
- Ja sam otkrio Jelicu, Snežanu Savić, a na neki način i Ljiljanu Stjepanović. Među prvima sam shvatio da će Jelica, tada Živanović, biti izvanredna glumica kada sam nju i Snežanu primio na audiciji u amaterskom pozorištu Simonida, gde sam režirao Ljubavno pismo od Koste Trifkovića. Od tada datira naša saradnja, a ona je zaista izvanredan čovek i glumac. Mi smo dugogodišnji partneri i verujem da ćemo raditi i u budućnosti – govori Bekjarev, a njegova koleginica ne krije kako mu se divila u mladosti.
- Ivana poznajem jako dugo, još dok sam bila u gimnaziji jer smo oboje sa Zvezdare i uvek sam pratila njegov rad. Pre Akademije nisam mogla ni da sanjam da ću nekada zaigrati s njim jer je on bio velika radio-zvezda. Sećam se da sam, kada je na dvestadvojci vodio noćni program, svakog dana jedva čekala da padne mrak kako bih slušala njegov glas. A život je izrežirao tako da smo zaista mnogo radili zajedno.
Ovaj glumački tandem igrao je u raznim TV projektima, ali uloge Koviljke - Koke Stanković i Stevana Kurčubića u kultnoj seriji Bolji život, donele su im najveću popularnost, a njihove replike i danas se pamte.
- Iako kao Koka i Kurčubić u Boljem životu nismo imali mnogo zajedničkih scena, ljudi i danas pamte neke naše situacije, naročito kako ga je Koka redovno preskakala kada bi se sreli jer ju je on užasno nervirao. A nakon što smo igrali muža i ženu u seriji Kad na vrbi rodi grožđe, izlazili su zbunjujući novinarski tekstovi pa su me mnogi pitali: Je li, što si se smuvala sa Bekjarevim? (Smeh) Ivan je divan glumac i partner, a pošto se mnogo dobro znamo, nikada nemamo problema u radu jer osećamo jedno drugo. I zbijanje šala kod nas je nezaobilazno. Nedavno smo imali premijeru predstave Pravac Evropa u Pozorištu na Slaviji, a to je posle komada Vlast i Srbi grade kuću treća koju tamo igramo zajedno. U pitanju je satira, a tekst je napisao Dragan Vučićević koji je, inače, direktor Sava centra i prvi put se nešto njegovo igra na sceni. Komad dotiče sve goruće teme u našem društvu kao što su sudstvo, siromaštvo, rijaliti šou-programi... Igram potpredsednicu Skupštine, ali i gospođu od devedeset i osam godina koja hoće da se obesi pred kamerama kako bi dobila lovu da zbrine unuka i njegovu ženu. Raduje me što smo pobrali ovacije od publike jer je to ono zbog čega se bavimo glumom – zaključuje Jelica.
Razgovarala: Jelena Kulović
Foto: Vladimir Šporčić
