Posle petnaest godina i 103 odigrane utakmice u nacionalnom dresu, proslavljeni fudbaler i nekadašnji kapiten Dejan Stanković (35) oprostio se od reprezentacije Srbije i njenih navijača na prijateljskom meču sa Japanom, odigranom 11. oktobra na novosadskom Karađorđu. Utakmica u kojoj je Stanković simbolično odigrao prvih deset minuta, završena je pobedom Srbije 2:0, a da jedna velika reprezentativna karijera bude završena kako i dolikuje dugogodišnjem kapitenu, pored više od 10.000 navijača, pobrinuli su se njegovi nekadašnji i sadašnji saigrači, fudbalske legende i čelnici nacionalnog saveza.
Posle intoniranja himni, na emotivnoj svečanosti tokom koje su saigrači nosili dresove sa brojem 103 koji predstavlja broj njegovih reprezentativnih nastupa, Stankoviću su uručeni brojni pokloni. Bivši trener u Laciju i Interu, sada selektor Japana, Alberto Zakeroni, poklonio mu je dres Japana, nekadašnji saigrač Zoran - Bata Mirković predao mu je zlatnu loptu, Vladimir Petrović Pižon u ime Crvene zvezde, plaketu, Bane Ivanović koji ga je nasledio na mestu kapitena, uramljeni nacionalni dres sa brojem 103, predsednik FSS Tomislav Karadžić zlatnu značku, a dosadašnji rekorder po broju nastupa, Dejanov veliki prijatelj Savo Milošević, simbolično mu je uručio zlatni dres sa brojem 103. Kada je u desetom minutu utakmice sudija Ajdinus nakratko prekinuo utakmicu, fudbaleri oba tima napravili su špalir kroz koji je Dejan Stanković prošao i posle zagrljaja sa selektorom Mihajlovićem i definitivno postao deo igračke istorije srpskog fudbala.
- Ovo je fenomenalan osećaj! Hvala svim ljudima koji su došli da bodre Srbiju i da obeleže ovaj istorijski trenutak za mene. Biti deset minuta u igri sa ovim momcima i biti njihov kapiten, sjajan je osećaj! Bilo je lepih i loših trenutaka, uspona i padova, ali sada sve utakmice mogu da stanu u ovih 10 minuta - rekao je Stanković po izlasku sa terena. Okončao je profesionalnu karijeru, ne zbog nezadovoljstva svojim učinkom, već zbog povreda koje su ga već neko vreme pratile. Poslednji put dres Intera obukao je početkom jula, a teren Đuzepe Meace napustio je suznih očiju. U tim trenucima, pored njega su stajali supruga Ana i sinovi Stefan (11), Filip (10) i Aleksandar (7).
- Naročito mi je bilo drago što sam taj trenutak podelio sa familijom. Kad sam video suprugu da se razvalila od plakanja, bilo mi je najteže, malo sam se trgao... Ana nije ostala ni da odgleda tu utakmicu, pravo odatle otišla je kući jer je i njoj bilo teško - rekao je Stanković. Tokom godina profesionalne karijere često je žalio zbog obaveza koje nisu dozvoljavale da sa porodicom provodi više vremena.
- Nikada nam nije dovoljno vremena koje provodimo zajedno i to je problem svakog sportiste i njegove familije. Kada idem u karantin, njima je to normalno, a meni je gotovo neshvatljivo što su se oni na to privikli. Tokom leta budemo zajedno nekoliko nedelja, a onda dođe početak priprema i moramo da se odvojimo… Ipak, čovek se na sve navikne i svašta izdrži. Žao mi je što će, kada ja završim s fudbalom, oni odrasti, a ja delimično propuštam najlepši period njihovog života - svojevremeno je ispričao za Story Dejan Stanković. Srećan je što je kao oslonac i podršku u teškim trenucima imao suprugu Anu.
- Mladi smo počeli da živimo zajedno i mislim da je čar našeg dobrog odnosa u uzajamnom pomaganju. Nas dvoje odrastali smo jedno pored drugog. Sada je sve mnogo lakše, za razliku od perioda kada smo bili klinci koji su dobili decu. Nakon toliko godina, jedno drugom prepoznajemo poglede. Govorili su mi kako ne možeš nekog da upoznaš dok s njim ne pojedeš džak soli, a mi smo tu negde pred kraj džaka i baš se dobro znamo. Od kada sam sa svojom voljenom došao do tog nivoa, brak održavamo razumevanjem, poštovanjem i uzajamnim pomaganjem - zaključio je Stanković.
Piše: Moni Marković
