Kaže se da su svi veliki ljudi zapravo vrlo jednostavni i skromni. A takav je i legendarni glumac Bogdan Diklić (60). Maratonci trče počasni krug, Nacionalna klasa, Grlom u jagode, Čudo neviđeno, Oktoberfest, Sabirni centar, Otvorena vrata samo su neki od filmova i televizijskih serija u kojima je Diklić ostvario kultne uloge. Još kad bi se tome dodale role na pozorišnim daskama, popis bi bio mnogo duži. Svojoj blistavoj filmografiji i brojnim nagradama može da doda još jednu. Naime, nedavno je na Festivalu igranog filma u Puli osvojio nagradu za
najbolju ulogu u ostvarenju Odbrana i zaštita. Iako nije ljubitelj intervjua, uspeli smo da dogovorimo druženje s njim u jednom pulskom hotelu. Dočekao nas je u udobnoj fotelji i što je još važnije, klimatizovanom predvorju hotela. Odmah je počeo da se šali, a potom se uozbiljio i razgovarao o profesiji, filmu, sudbini, Bogu, ljudima, prolaznosti, a ničemu se nije tako obradovao kao dok je pričao o ćerki Sofiji (12) i supruzi Dijani (38).
Story: Nije vas lako dobiti za intervju. Objasnili ste to citirajući pevača grupe Partibrejkers, Zorana Kostića Caneta koji je rekao da je to najbolji način da čovek ispadne glup.
- Da. Postoji nekoliko uzroka i razloga, a prvi je čovek sam po sebi, odnosno intervjuisano lice. Drugi je interpunkcija, treći štampa... Onda nedostatak reči za ono što čovek oseća. Tokom razgovora s novinarom cela priča se svodi na ličnu zamenicu ja. A ja nije baš uvek dopadljivo, lako izrecivo. Onda ja moram da ga tumačim. Je li glupo, nezrelo, niže, malo ja, što uglavnom jeste - time se razbacivati i zagađivati okolinu.
To su razlozi zašto mi se sviđa Canetov citat.
Story: Na ovogodišnjem Festivalu igranog filma u Puli dobili ste Zlatnu arenu za glavnu ulogu u ostvarenju Odbrana i zaštita koje je od početka, prema rečima kritike, bilo apsolutni favorit. Jeste li se nadali takvom uspehu dok ste snimali?
- Nisam. Za mene je uspeh moje veselje i ono što nudi scenario. Ne planiram, jednostavno se prepustim. Kad god sam nešto grčevito hteo, nisam dobio. Šta će mi?! Kad god sam nešto kalkulisao, nije ispalo kako sam želeo. Onda sam shvatio da je to besmisleno i podredio sam se onome što je iznad mene. Je li to pametan scenario, sunčan dan, zaljubljivanje u nešto... Uglavnom, sa ovih 60 godina shvatio sam, možda kasno, da se treba prepustiti.
Story: Ali kaže se da nikad nije kasno?
- Pa nije, ali to je utešna floskula. Dobro, malo se šalim. Mislim da u životu sve bude onako kako treba da bude. Nikad drugačije.
Story: Koliko mi svojim postupcima možemo da promenimo neki tok života ili treba uvek da se prepustimo?
- Neki to zovu sudbina, neki apsolut, a neki, kao i ja, to zovu Bog. No, ne bih propovedao. Nisam apostol, ni sveštenik, a još manje svetac. Zapravo mi odlučujemo hoćemo li da se prepustimo dobru ili ćemo glupo srljati za vlastitom ambicijom i sebičnošću. Sad smo zaronili jako
duboko, a ne voli baš svako o tome da sluša. Ništa nam nije zapisano jer u tom slučaju ljudi ne bi imali slobodu... Vratimo se na letnje, ležerne
teme.
Story: Kako je bilo raditi sa rediteljem Bobom Jelčićem i ostalim kolegama?
- Najlepše je kada osetite da pripadate celini. Da niste nikome podređeni, niti je vama neko nadređen. U filmu su se sastali neki ljudi koji su
osetili scenario, sve ono što on nudi. A nudi mnogo. Da li je to zato što su osetili metaforu, vlastiti život, pogled u pamet ili ne znam šta? Emocija se ne može definisati. Jednostavno vas nešto vuče tom pametnom scenariju zato što vas se tiče. To je deo ljudske želje za stvaranjem. A čovek je zaista stvoren da bi stvarao, a ne da bi rušio.
Story: U Odbrani i zaštiti tumačite Hrvata Slavka koji želi da ode na sahranu prijatelju Bošnjaku, ali se s jedne strane boji osude prijatelja, a s druge osude supruge da ne ispadne slabić. Kako biste opisali Slavka i jeste li često u dilemama?
- Sad sam u dilemi. Šta meni sve ovo treba. Intervju?! Ali dobro, možda ću nekog i razveseliti jer možda nekog zanima šta mislim. Dileme su svojstvene ljudima. Dok god smo živi, u dilemi smo. Slavko ima dilemu. Hoće li se povesti svojom savešću ili oportunizmom? Čini nam se da imamo prijateljstvo, a zapravo smo koristoljubivi. Samo dete volimo bezuslovno, a možda i ženu. Ljubav je kad daješ, a Slavko želi samo da prima. Sa sinom nema odnos, ni sa suprugom. Misli da radi sve najbolje, a ne radi. On je paradigma naših malih života, barem mog. Nije greh biti malen, ali treba se osloboditi tog spazma duše zvanog samoljublje koji ne nudi ništa, a hoće sve.
Story: Jednom ste rekli da su antijunaci zapravo junaci?
- Junaci postoje samo u mitologiji, a veliki mali ljudi u životu. Junaštvo je živeti čestito i ni na čiju štetu.
Story: Za svoje nove uloge počinjete od nule?
- Smatram da je to nužno. Ako se i ponovi, nije slučajno. Glumac ne može da pobegne od svoje ličnosti i temperamenta, svog nedostatka ili
dovoljne količine pameti. Ovo je bilo, a sad doviđenja. Sad čitamo ovo. Spojim se sa scenarijom i uđem u njega. Jedino tako može da se radi. Moje je lice samo jedno. Nositi sve te uloge u sebi bilo bi šizofreno. Ja nosim sebe. Ponekad mi je lakše, ponekad teže.
Story: Gluma se čini jako teškom profesijom?
- Da, teška je. Trebalo bi nam barem dva dana da o njoj pričamo. Najmanji problem je naučiti tekst.
Story: Možete li u svojoj bogatoj karijeri da izdvojite najdražu ulogu?
- Intimno, da. Ali ne po rezultatu, nego po atmosferi i veselju. Rezultat je uvek posledica toga. Mislim da ne treba raditi ulogu s mišlju - sad ću nešto da odglumim i svi će pasti u nesvest. S radošću idem da snimam neku scenu kojoj se danima radujem. Naravno da nije svaka scena podjednako intenzivna. A radost za sobom povlači uspeh kao posledicu. Tu je pravo na grešku, glupost. To je uspeh i reditelja, scenarista i ostalih kolega. Nema grča, imaš slobodu. Tako je i u pozorištu. Ako se ne radujete probi, predstavi ili snimanju - nemojte ni ići tamo.
Story: Tvrdite da se gluma zapravo nikad u potpunosti ne nauči?
- Da, kao i život. Iznenadite se kad neko nešto izvuče iz vas ili vi iz sebe. Gluma nije profesija. Ona je način života. Iskustvo i takozvani glumački
izraz idu jedno s drugim. Kad na televiziji naletim na reprize svojih filmova pomislim: Vidi malog kako je simpatičan i uplašen. I tako odrastate i sve ste zahtevniji u odnosu prema drugima, u pozitivnom smislu, u odnosu prema pozorištu, filmu, prolaznicima, komšijama, taksistima... Osećate sve veću plemenitu odgovornost prema svim tim ljudima. Prema parku, pločniku, vazduhu...
Story: Šta znači dobar glumac?
- Reč gluma često je sinonim za laž. Za mene je dobar glumac uvek bio neko ko je iskren, ko je to živeo. Koga se ticalo to što je davao ispred kamere ili na pozornici. Koji je jednostavno bio živ, i to što piše prošlo je kroz njegovu dušu, misao, emociju.
Story: Mislite li da među svakodnevnim međuljudskim odnosima ima puno glume?
- Gluma je u suštini istina. Ta glumatanja među ljudima su laži. Sad mogu da vas lažem, ali kad se popnem na pozornicu, to ne smem. Jer pozornica i kamera to ne trpe. Gluma vas se odrekne. Ne trpi vas.
Story: Kad se rodila ta ljubav prema glumi?
- U pitanju je neko određenje. Je li dodeljeno s nekog mesta koje je meni nepoznato - ne znam. Svi mladi ljudi, pa tako i ja nekad, imaju sklonost
da prečicom dođu do afirmacije, samopotvrđivanja. Onda se svakome učini da je to najzgodnije putem javne profesije. Toga se mora biti svestan. Imao sam afirmativne potrebe, a s druge strane, poriv prema kreativnosti. Ali toga nisam bio svestan. Hteo sam da se usmerim prema životu koji nije tako težak kao što je teško biti magacioner, što je bio
moj otac, ili blagajnica u prodavnici konfekcije, kao što je bila moja majka. Bio sam prvo dete, iz obe familije, majčine i očeve, koje je završilo fakultet. Moji su roditelji sa sela. Nešto želite, ali se ne trudite to sebi da objasnite. Pitaju vas - zašto gluma? Neki odgovaraju floskulama da su osetili umetnost u sebi. Ma, ja nisam! Osetio sam želju da budem prisutan u umetnosti. Odgovor je - ne znam zašto gluma. To me valjda i vodi.
Story: Odrasli ste u Bjelovaru. Po čemu pamtite te dane?
- Ne da ih pamtim, nego ih i danas živim. To je moje određenje. Bjelovar doživljavam svim svojim čulima. Otac, majka, grad, učitelji, komšije, prijatelji, Mato Lovrak - to je ono što me je odredilo. To nije prošlost. I danas živim za svoj rodni grad.
Story: Planirali ste da idete na prijemni ispit na glumačku akademiju u Zagreb, na koji niste ni izašli, a nekoliko dana pre iz prve ste položili prijemni na Akademiji u Beogradu.
- Došao sam u Zagreb na prijemni, stajao na hodniku, prozvao me je čovek u plavom mantilu i jednostavno nisam ušao u dvoranu. Ne znam zašto. Ne znam da li bi mi poljuljalo samopouzdanje da sam pao na ispitu, a da sam prošao - ne bih znao što da radim, kako bih se odlučio između dva grada koja su me još kao mladića fascinirala.
Story: Čega se sećate iz studentskih dana?
- Pamtim radost što smo na indeks ulazili u prepuna pozorišta. Što smo mogli da jedemo fileke bez novca jer je konobar Steva uvek naplaćivao bogatim poslovnim ljudima ono što smo mi jeli.
Story: Kako provodite svoj dan bez obveza?
- U veselju svoje ćerke i supruge. Njihovo je veselje i moje. One mnogo troše. Ma, šalim se. Moja ćerka Sofija svira klavir. Ubiće me. Ne da mi da pričam o njoj.
Story: Ipak nam recite kakva je devojčica?
- Dakle, sama je želela da svira klavir, a moram da dodam da je i njena mama završila nižu muzičku školu. Sofija je veoma druželjubiva, spontana, dobra. Nikad nikome ništa ružno nije rekla. Jednom je dobila udarac u stomak od druga iz škole jer mu nije dala da obriše tablu dok neki nisu prepisali ono što piše. Izuzetno je pravdoljubiva. Zlatna je. A sve je to od Boga. Ne znam jesam li to zaslužio, ali dato mi je.
Story: U čemu uživate sa svojim devojkama?
- Retko kad sam im potreban kada je reč o odlasku u kupovinu. (Smeh) Ako me nešto pitaju, drago mi je kad ispadnem pametan. Onda sebi pridajem veliku važnost. Ako Sofija nema obveze, klavir, školu, domaći zadatak - od četiri sata provedena zajedno, zafrkavamo se dva. Ona i ja smo prijatelji. Sofija je za mene veliki autoritet. Nikad se nisam trudio da nametnem sebe kao autoritet, nego sam shvatio da je vrlo pametno dete, tačno, tolerantno, mudro. Sofiju sam odabrao kao najveći autoritet na svetu jer savršeno reaguje na svaku moju glupost ili eventualno pametnu odluku, ideju.
Story: A supruga Dijana?
- Ona mi je autoritet posle Sofije. Možda sam to namerno odabrao da ne budem papučar. Zapravo, jesam papučar. Slušam Dijanu i trudim se da joj budem na usluzi.
Story: Svirate li još bubnjeve?
- Trenutno ne.
Story: Veliki ste zaljubljenik u rokenrol. Kako doživljavate taj fenomen?
- Nažalost, često dolazi do zloupotrebe te činjenice. Rokenrol je pre svega davanje sebe svemu oko sebe. To je altruističan odnos prema svetu kroz namerno preteran bunt i prividnu agresiju. To je čista lirika.
Story: Prvog avgusta napunili ste 60 godina. Šta ste sebi poželeli?
- Da mi supruga i dete, kao i sva ostala deca, budu vesela i srećna... I da budem zdrav.
Story: Plaše li vas godine i prolaznost?
- Ne.
Story: Kako gledate na budućnost?
- Živim je odmah, ovog trenutka.
Story: Da li vas je katkad mučila taština?
- Da, kako ne. To je svojstveno svim ljudima, svecima ne. Ali više me ne opterećuje toliko. To je doneo splet raznih događanja. Shvatio sam da
nisam vlasnik svog života. I to je predivan osećaj. Moj život pripada Bogu i mojoj porodici. A tu sam da ulepšam život ljudima koji vole filmove i idu u pozorište. To je moje skromno samoodređenje. Nastojim da uspem u tome.
Story: Neretko ističete da vas nervira kad vam ispred imena dodaju pridev slavan?
- Slava je ozbiljna stvar, nešto što traje, kosmička pojava. Nije film ni pozorište. Nisam sposoban da budem slavan. Slavan je onaj čovek koji je mnogo dobrog učinio drugom čoveku. Primera radi, Nikola
Tesla koji je mnogo toga napravio za celo čovečanstvo. Ja sam samo prepoznatljiv.
Story: Šta vam je najvažnije kod ljudi?
- Ljudskost. Svi smo pobegli od sebe. Iz raznih razloga koji nisu razlozi. Ponovno ću se vratiti na Slavka. On je nepovratno pobegao od sebe, ne znajući da to nije dobro.
Razgovarala: Antonija Nazor
