Kajala sam se što na onom stepeništu nisam zadržala duže, zauvek ako treba. Što sam na kraju izašla iz njegovog zagrljaja, strčala niz stepenište i izašla u neki svet, život bez veze, glup život i još gluplji svet bez njega. Kajala sam se što ga nisam prepoznala kada je spavao u bolničkom krevetu, mršav i sasvim sed, za mesec dana sasvim nestao, što nisam ušla, zagrlila ga, legla kraj njega kao uvek pre, možda bi se probudio, ozdravio čak. Možda bi i život i svet izgledali drugačije da sam to uradila - a nisam. Stajala sam paralisana na vratima bolničke sobe u koju nisam smela da zakoračim i nisam htela da verujem kako je to što vidim on. Ja ga nikada i ničim neću nadoknaditi - napisala je novinarka i pisac Ana Radmilović (39) dirljivo u svojoj drugoj knjizi Kad je svet imao brkove o poslednjem susretu sa ocem i legendarnim glumcem Zoranom Radmilovićem čije je srce prestalo da kuca 21. jula 1985. Život tada jedanaestogodišnje Ane zauvek je dobio drugačije obrise, a i posle toliko godina nije joj lako da govori o čoveku koji je svojim bravurama ušao u istoriju i o kome svi sve znaju jer je on za nju pre svega bio voljeni tata koga joj je opaka bolest prerano oduzela.
- Nisam mnogo prisustvovala njegovom odlasku jer su me sklonili pošto sam bila maloletna. Ali, istina je da je radio do mesec dana pred smrt. Bio je profesionalac i to je bila njegova odluka. Nije hteo da prima hemoterapiju govoreći: Ja ću da živim i umrem u komadu kao čovek. I tako je išao do kraja. To je legitiman izbor, ali otišao je previše mlad, sa samo 52 godine. Smrt je svinjarija - započinje setno priču Ana koja i likom podseća na slavnog oca.
- Govore mi da fizički podsećam na njega, ali to uopšte nije ljubazno jer je on bio čovek s velikim nosem i brkovima. Majka mi je bila lepotica, ali eto, šta ću! (Smeh) Sećam se kako je bio nežan i blag čovek, dobroćudan namćor. Ma, nisam htela da se odvajam od njega kada je bio tu. Želela sam da stalno budemo zajedno i da idemo negde. Ostala sam ga zauvek željna... Ceo život mi nedostaje tata - iskreno priznaje novinarka i otkriva da joj nije bilo lako nositi se sa težinom njegovog prezimena.
- Kamo sreće da mi je bio teret u smislu da je živ, a ja pod njegovom senkom zaštićena i da nemam čega da se plašim. Onda se ne bih žalila. Ovako je to teret jednog glomaznog imena koje mali čovek i ne shvata. Kada sam bila mala, nisam znala da je bio poznat niti šta to znači, mislila sam da su svi drugi kao on i kako je normalno da nam ljudi prilaze i žele da se slikaju sa njim. On se nervirao zbog toga i stalno je gunđao: Evo, ne mogu ni da se prošetam!, a ja sam se pitala što je takav kada nas ljudi vole i nisam razumela kakav je to teret. Nažalost, prekasno mi je sve postalo jasno, kada on odavno nije bi živ. Nakon što sam krenula u gimnaziju bila sam užasno ljubomorna pošto bih čula kako neko citira njegove replike iz Radovana III ili Maratonaca i osećala sam se kao da kradu moje privatno vlasništvo. Bila sam posesivna prema njegovom delu, a u stvari samo beskrajno osetljiva dok nisam shvatila da je Zoran svačiji. Sada mi je negde i drago zbog toga i milo mi je što neće biti zaboravljen - navodi Radmilovićeva koja se, iako je završila glumu, nikada nije bavila tim poslom.
- Dok sam bila mala, želela sam da budem glumica, a tata mi je stalno govorio: Šta će deca i žene na televiziji i nije me pustio u glumačku grupu Bate Miladinovića. Kasnije sam glumu upisala po inerciji i mislila sam da će biti lako, a onda sam shvatila da nemam talenta i kako sam previše stidljiva. Naravno da su me sputavala i konstantna poređenja sa njim: Vidi, ona nije kao Zoran... Mnogi glumci nisu kao Zoran, pa ih to nije sprečavalo da se bave glumom, ali mene jeste i nikada se nisam bavila tim poslom. Postala sam novinar iako ih on nije voleo jer osim pisanja ne umem ništa drugo da radim. Ne znam da li gunđa zbog toga. (Smeh) Do sada sam napisala tri knjige, a posle romana Tezge, pumpe, u brdima manastiri uskoro će se pojaviti i Žena bez horoskopa u izdanju Lagune - otkriva spisateljica kojoj je tokom poslednjih godina najviše smetalo kada su njenog oca svrstavali u kafanske ljude i boeme.
- Moj otac bio je veoma obrazovan, pravi intelektualac, pogađalo me je što su ga spuštali na nivo kafanskog čoveka. Kada je umro, preselila sam se u njegov radnu sobu koju smo zvali radenička, i tamo zatekla latinske, starogrčke, španske, nemačke rečnike i raznu drugu literaturu.
Bio je veoma studiozan, tako da je identifikacija sa Radovanom III pogrešna, dobar glumac koji je sjajno odigrao jednog malograđanina, ali privatno nije bio ni nalik njemu. U Zaječaru već dvadeset godina postoji manifestacija Dani Zorana Radmilovića, a iskreno se nadam da će nove vlasti imati malo više pijeteta prema njegovom imenu jer su ga zaista mnogo arčili. Bila sam dva puta tamo i osetila sam se kao na nekom poselu. Mnogi su pravili publikacije i pisali knjige o njemu koje su potpuni falsifikat. Ja imam pravo da budem subjektivna i mislim kako je on bio najveći srpski glumac, kao i da nije zaslužio da ga na taj način koriste - zaključuje Ana.
Piše: Jelena Kulović
