Kada je 5. januara 2008. godine u saobraćajnoj nesreći kod Čajetine zadobio teške povrede kojima je podlegao posle sedamnaest dana provedenih u komi na VMA u Beogradu u 53. godini, poznati glumac Milenko Zablaćanski koji se proslavio u serijama Srećni ljudi, Porodično blago, Stižu dolari, Bela lađa, Ono naše što nekad bejaše, ostavio je iza sebe voljenu suprugu, balerinu Snežanu Vesković, i sinove Ivana i Nikolu. U Pozorištu na Terazijama gde je kao prvak odigrao pregršt predstava, pre mesec dana njegov stariji naslednik Ivan (23) imao je prvu premijeru zaigravši u komadu Zona Zamfirova u režiji Kokana Mladenovića.
- Moj veliki san bio je da zaigram sa tatom na glavnoj sceni, ali to se zbog nesreće u kojoj je stradao, nažalost, nije dogodilo. Zato su mi nakon premijere emocije bile pomešane, ali mislim da bi on bio zadovoljan načinom na koji sam odigrao svoju prvu ulogu. Mnogo mi je drago što mi je pružena prilika, a to što sam debitovao na ovoj sceni bukvalno je jedan ostvareni san - započinje svoju priču ovaj student četvrte godine glume na FDU.
- Otkada znam za sebe roditelji su me vodili u pozorište i više vremena proveo sam u njemu nego u vrtiću. Uvek mi je bilo zanimljivo da ih gledam na sceni. Studije glume upisao sam 2009. iz drugog pokušaja, a na klasi sam kod profesorke Biljane Mašić zajedno sa još devet divnih ljudi. Nažalost, tata nije stigao da učestvuje u mojim pripremama - setno priča ovaj mladić kome je gubitak oca zauvek promenio život.
- Imao sam osamnaest godina i išao u četvrti razred srednje škole kada se nesreća dogodila. To je nešto što ne može nikada da se preboli, ali čovek nekako mora da se pomiri sa činjenicama i krene dalje. Morao sam da sazrem brže jer kad ostaneš bez oca, moraš da preuzmeš neke stvari koje je on radio, a nemaš više ni zaštitu koju si imao. Ali, u takvim situacijama to je normalno. Ipak, drago mi je da pored svega nisam izgubio dete u sebi jer umem i da se nasmejem i da zaplačem. Gluma nije moj beg od nesreće koja se dogodila, jednostavno sam srećan kada sam na sceni. Znam kako moj otac ne bi želeo da odustanem. Ta misao gura me napred da budem sve bolji i profesionalniji, baš onakav kakav je i on bio - ističe Ivan kome su najveća podrška mama i mlađi brat.
- Još dok sam imao ispite na Akademiji, majka nije mogla da razdvoji mene kao sina i lik koji tumačim na sceni, tako da je sada, tek posle druge reprize predstave rekla: Super si bio, mnogo mi se dopalo, dok me pet godina mlađi brat Nikola uvek hvali. On pohađa srednju dizajnersku školu i želi da upiše Fakultet primenjenih umetnosti. Mislim da mu dobro ide i veoma sam ponosan na njega - kaže mladi Zablaćanski koji se s ponosom priseća očevih uloga i saveta.
- Sve tatine role mnogo sam voleo, a najviše mi se dopadala ona u predstavi Trajkovići bre koju je napisao Siniša Pavić, a u kojoj je tumačio pet likova. Bio je strog taman koliko treba i od njega sam mnogo naučio, naročito kada je reč o posvećenosti poslu. Uvek mi je govorio kako ću se na svom životnom putu susretati sa svakakvim ljudima, ali i da uprkos svemu moram da dam sve od sebe, budem vredan i odgovoran, ne upadam u konflikte i teram svoju priču. Sada sa kolegama s klase Ivanom Marićem, Ivom Stefanović i Marijom Stokić spremam diplomsku predstavu po tekstu Bog masakra, ali voleo bih da se oprobam u svim žanrovima. Nikada neću moći da pobegnem od toga ko je bio moj otac, niti to hoću jer sam veoma ponosan na njega, samo želim da se dokažem kao Ivan Zablaćanski i da jednog dana budem priznat - završava talentovani glumac.
Jelena Kulović
