Jedna od najuspešnijih glumica sa prostora bivše Jugoslavije kojoj je pošlo za rukom da ostvari američki san, Mira Furlan (56), često ističe da sebe ne doživljava kao zvezdu kako u inostranstvu, tako ni na prostorima zemlje u kojoj je rođena. Nedavno je slavna umetnica predsedavala žirijem na Filmskom festivalu na Paliću, kada je kroz pozorišni bilten otkrila kako se oseća povodom ovog značajnog posla.
- Nerado se prihvatam te dužnosti jer ne verujem u takmičenja kad je reč o umetnosti niti smatram da imam sposobnost da objektivno procenjujem i rangiram umetnička dela. Jednom davno bila sam predsednica žirija na festivalu u Valensiji i tada sam shvatila koliko je to nezahvalan posao. S nelagodom se sećam kako su neki nenagrađeni autori bili nesrećni, pa čak i ljuti nakon što je žiri pročitao odluke. Nakon svega, osećala sam se loše, kao da sam namerno nekog povredila. Međutim, čovek u toj poziciji može i mora da bude vođen samo svojim doživljajem filma. Sve drugo, uključujući i moguće pritiske, treba zaboraviti i zanemariti – iskrena je Mira koja je uprkos tome što u svom kalifornijskom domu vodi veoma povučen život, često na meti novinara vodećih svetskih medijskih kuća. Osim što joj na polju karijere cvetaju ruže, talentovanoj zvezdi najveću sreću pričinjava harmoničan brak sa rediteljem Goranom Gajićem (49) i sin Marko Lav (13) koji je veoma uzoran tinejdžer. Ipak, boravak u obećanoj zemlji promenio je mnoga njena viđenja na svet.
- Sad sam još više protiv komercijalizma, sentimentalizma, plastičnih botoksiranih ljudi i obožavanja tehnologije kao glavne vrednosti. To je valjda reakcija na sve ono što me okružuje u Americi – otkriva glumica koja je zadovoljna zbog toga što je međunarodni omnibus Istanbule, ne zaboravi me u kojem igra zapaženu ulogu, premijerno prikazan na Palićkom festivalu.
- U međuvremenu snimila sam još jedan film u Turskoj i to po izuzetno dobrom scenariju Seaburners koji je režirala mlada Melisa Onel. Tu sam igrala glavnu ulogu. Film je imao žensku perspektivu, što je vrlo neuobičajeno u muškom svetu u kojem živimo. Venuto al mondo je rađen po zanimljivoj istoimenoj knjizi Margaret Macantini i bilo mi je zadovoljstvo da igram sa Penelope Kruz. U Istanbulu sam učestvovala u priči Stefana Arsenijevića. Ono što je zanimljivo jeste to da su sve priče koje su smeštene u Istanbul, režirali stranci i niko od reditelja nije bio iz Turske. Kao da je producent filma Husein Karabej hteo da naglasi nešto sa čime bih mogla da se složim: čoveku upravo pozicija stranca daje šansu da bolje sagleda istinu.
Iako često sarađuje s našim producentima i rediteljima, a njeni filmovi se gotovo svakodnevno repriziraju na domaćim kanalima, razmišljanje o povratku u neku od republika bivše Jugoslavije, kada je u pitanju Mira Furlan ostaje na dugom štapu.
- Razmišljanje je jedno, odluke su drugo. Čovek se zamori od takozvanih velikih odluka, posebno ako pripada ljudima koji ih teško donose. Pre 20 godina, u vreme rata, donela sam odluku ili su je, tačnije, doneli drugi, koja mi je promenila život. Za to je potrebna velika snaga. Nisam sigurna da li je još imam – rekla je iskreno Mira.
Priredila Ksenija Konić
Tekst preuzet sa www.palicfilmfestival.com
