Kalina Kovačević i Ljiljana Blagojević: Sudbina majke stigla je i ćerku

U susret dvestotom izvođenju čuvenog komada Velika drama, koleginice Ljiljana Blagojević i Kalina Kovačević govore o svom odnosu roditelja i naslednice, podršci koju su jedna drugoj davale u teškim trenucima, ali i slatkim tajnama koje nesebično dele.

U životu ništa nije slučajno, pa ni naš susret. Sve ima nekog razloga – smatra naša čuvena glumica Ljiljana Blagojević (59). Kad to kaže, misli i na činjenicu da poslednjih dvanaest godina karijere često za partnera ima svoju ćerku i koleginicu Kalinu Kovačević (31). Na prvi pogled one su slične, ali kad otvore dušu, ponude mnoštvo različitosti koje ih ponovo na jedan simpatičan način spajaju. Reditelji to vide a da one ne moraju da upiru prstom u svoje drugačije prirode, pa im zato nude da igraju zajedno, ali najčešće svekrvu i snaju. Tako je u komadima Sokin i Bosina i Velikoj drami, do čijeg dvestotog izvođenja broje sitno. Baš to svečano raspoloženje podstaklo ih je na zajedničku priču, a svaka životna paralela koju im je sudbina mudro dodelila, navodi ih da budu duhovite. Obe su rasle kao jedinice, svoje porodice osnovale su u istoj životnoj dobi, osećaju ljubav i podršku partnera kojeg vole. Definicija o nežnom odnosu majke i ćerke ovde i te kako ima svoje uporište, a njihovo međusobno razumevanje udvostručeno je pre tri i po godine kada je i Kalina postala majka. Kao što je nekad smatrala da joj u medijima nije mesto kraj poznatih roditelja, tako danas veruje da je još rano da se s Mionom slika za magazin. Ipak, došlo je vreme da bude ravnopravna s majkom pred foto-objektivom. 

- Često sam u šali Kalini govorila kako ne može kroz prozor da nas baci, njeni smo, pa kakvi smo takvi smo. Jesmo u istoj profesiji i nije lako, ali prvenstveno smo roditelji i potomstvo. Od nje je uvek zavisilo hoćemo li se slikati zajedno, a čini mi se da je promenila stav otkako je i sama postala majka

Više ne osećam strah da li će nešto što uradim biti dobro ili loše. Nisam početnik kog će poistovećivati s roditeljima, dokazala sam se pa možemo da uživamo. Uostalom, ove fotografije gledaće i moji unuci i možda reći da smo lepo izgledale. Mama je poštovala moje želje, zato ću i ja sačekati da moja ćerka poraste i sama poželi eksponiranje u medijima

Niko nema pravo da se meša u tuđi izbor. Kalini smo rekli da će naslediti sve neprijatelje, da će se prijatelji podrazumevati, ali i kako će joj svaki uspeh uvek biti pod okriljem roditelja. Danas mi je mnogo lakše da rediteljima preporučim neko drugo darovito dete, nego Kalinu. To je, valjda, i pitanje ukusa. Uostalom, gluma je veoma lep posao koji mi omogućava da se distanciram od stvarnosti, proživim hiljadu drugih života, odigram kraljice, seljanke, žene lakog morala, ali i one koje su stub porodice. Ne da sve to ne bih mogla u životu da iskusim, već ne bih imala ni hrabrosti. Scena je vid terapije. Kad kročim na nju, zaboravim glavobolju, sve tegobe i stresove, da su cene skočile, a plata smanjena za deset odsto. Mogu da živim sudbinu nekog ko nema veze sa mnom. Iako se Kalina dvoumila između psihologije i veterine, kada nam je saopštila da će se baviti glumom, zbog svega toga naše je bilo da je podržimo


- Nedavno sam s visokom temperaturom igrala predstavu. Ne znam kako sam izdržala, ali publika to nije primetila. Kod nas važi pravilo, ako imaš glasa, predstava se ne otkazuje. Ipak, ako nađeš partnera koji te voli, on će voleti i posao koji ti prija
- Bila sam srećna kada nam je Kalina saopštila da je našla čoveka s kojim hoće da živi. Iako je danas vanbračna zajednica isto što i brak, venčanje je bilo njena odluka. Pamtim kako mi na dan svadbe, kad su svatovi došli po Kalinu, nije bilo svejedno. Uznemirila sam se i počela da plačem kao da odlazi u Ameriku. Možda je ključ te reakcije u velikom uzbuđenju, ali svejedno, uvek ću biti na njenoj strani i sve dokle je ona zadovoljna i srećna i ja sam
Teško je u ovoj zemlji praviti planove, koliko god ja to volim. Ne prija mi što su se često u javnosti pojavljivale dezinformacije o tome da sam ponovo trudna jer su umele da mi poremete poslove. Iako ne bih volela da Miona ostane jedinica, trenutno ne razmišljamo o drugoj bebi. Imala sam veoma tešku prvu trudnoću, kao i porođaj, pa sam tek nedavno vratila zdravlje u normalu. Ali straha više nema. Kad iskusiš veliki zdravstveni problem, sve bojazni nestanu. Mogu jedino da strahujem od nepoznatog i pomisli na to kako bi drugi živeli bez mene. Osetila sam šta znači nemoć, kad ne možeš da napraviš dva koraka, učiš ponovo da hodaš i godinu dana ne znaš hoćeš li preživeti, a pritom si u drugom stanju ili kraj sebe imaš bebu. Ali, što me ne slomi to me ojača. Iz te situacije izvukla sam ono što je za mene korisno i dodatno sam sazrela

- Koliko god izazivao radost i sreću, trenutak donošenja novog života na svet može da bude i koban, kako po potomstvo tako i po majku. Nažalost, mi smo imali to loše iskustvo, ali bogu hvala, dobro se završilo. Nije slučajno što je Kalina rekla da kada bismo se sećali samo problematičnih stvari, niko više ne bi rešio da rađa. Želela je da se porodi prirodnim putem, ali lekari su odlučili da ide na carski rez. Najvažnije je da je sada sve u redu. Verujem u dobru energiju i to da je čovekova volja najvažnija. Ako je ima, može sve da pobedi –
- Veoma smo bliske iako smo različiti tipovi žene. Ljilja je mirnija Hercegovka za koju važi izreka Tiha voda breg roni, a ja sam temperamentnija Sremica. Strpljiva sam na nju i umem da čekam, što je bitno za današnje vreme. Možda više ličim na oca, a kažu da je odnos između ćerke i oca specifičan, naročito što je dete starije. Mada, ja sam jedinica pa sam jednako privržena i jednom i drugom roditelju
Bila je to ponuda velikog engleskog producenta. Dobila sam čak i ugovor, ali ubrzo sam shvatila da sam trudna i to doživela kao božji znak da treba da ostanem ovde. Nisam pogrešila jer je u tom ugovoru stajalo koliko tačno smem da se ugojim, kako ne smem da dolazim u svoju zemlju bez saglasnosti producenta niti da vozim rolere i bicikl bez saglasnosti menadžera. Shvatila sam da bi to bio život u zlatnom kavezu, a ja nisam ptica za takav život. Volim slobodu, ona je važnija možda čak i od ljubavi zato što ste tako svoji i autentični, niste zavisni ni od koga. Drugo, teško je glumiti na jeziku na kome ne sanjaš. A možda sam u stvari ja samo zagovornik onoga da je bolje biti prvi u svom selu, nego petnaesti u velegradu –

- Dugo smo bili podstanari i bez posla, radili smo kao slobodni umetnici, ja sedamnaest, a on oko dvadeset godina. Kasnije, kada smo razmišljali o drugom detetu, vreme je već prošlo. Imala sam običaj da Kalini kažem kako nije ona naša jedinica, već mi njeni jedinci: Ti možeš da imaš samo jednog oca i jednu majku, a mi smo mogli da imamo više dece. Ne mislim da su jedinci sebični i egoistični. Moj kum, recimo, ima trojicu braće ali pored njega ne možeš da dođeš do parčeta hleba jer sve smaže. Naučio je da se bori jer bi u suprotnom ostao gladan. A pored mene mogao je ceo razred da se najede. Žao mi je što Kalina, zbog toga što sam ja jedinica, nema tetku, ni ujaka, ali imala je neke druge blagodeti. Uostalom, čovek se sam rodi, sam i umre, sve ostalo je naučeno –
- Za ono što sam nekada mislila da preteruje, sada vidim da nije tako. Shvatila sam zbog čega je neke stvari rekla ili zašto je brinula. S druge strane, ja sam specifična. Ne volim previše da pitam, ne zato što mnogo znam, već volim da posmatram i uzimam ono što mislim da mi treba. Mionu vaspitavam na svoj način, ali kad mi treba savet, pitam mamu. Moja ćerka je nežan Rak i kod nje kazna ne rešava ništa, ali zato razgovorom dođemo do cilja. Sad je u fazi da se šali sa mnom. Nedavno sam se spremala za promociju knjige Isidore Bjelice, a nije bilo nesesera. Videla sam po Mioninom pogledu da je nešto uradila, a na moje pitanje gde mi je šminka, rekla je: Nemam pojma. Posle pet dana našla sam je u rerni njene kuhinje za igranje –

- Miona je mali mangup koji voli da se šali. Pre neki dan rekla mi je: Nisi ti baka Ljilja, ti si baka Spasa. Mislila je na moju majku. Ali, Kalina ima dara za majčinstvo, kao i strpljenja. Nije slučajno to što je htela da se bavi pedagogijom. Često je pitam da ja malo pričuvam Mionu da se ona odmori, na šta me pita: Od čega? I tačno je, nema gore stvari od dobrog saveta i lošeg primera. Nadam se da to nije bio moj slučaj i da sam prema svom detetu postupala kako treba. Nas dve jesmo drugačije energije, pa nam ni reditelji ne daju da joj igram majku, osim u seriji Miris kiše na Balkanu, gde imam sedam ćerki a ona je mogla da prođe kao ona koja liči na tatu. Da stvar bude smešnija, jedan producent iz Hrvatske pitao je da li je moja ćerka Mirka Vasiljević –
- To je teži put, ali mnogo lepši. Veza između majke i ćerke traje ceo život. U jednom trenutku ženska deca se udalje, što traje dok se ne udaju, a onda se ponovo vrate majci. Valjda ih na to navede promena statusa. Dok je bila mala, Kalinu sam svuda vodila sa sobom: na skijanja, letovanja, pa čak i na filmske festivale. Svuda, osim u pozorište i na snimanja, jer nisam htela da je zarazim glumom. S druge strane, protivnik sam toga da smo nas dve drugarice. Hijerarhija mora da postoji i da se zna ko je stariji, kao i to da se neke stvari ne govore nikome pa ni roditeljima. Čovek u dubini svog bića mora da ima svoj svet, svoju intimu, inače postaje poput protočnog bojlera –
- Ne vaspitavam ja unuku, već sledim Kalinina uputstva. Miona i ja samo se volimo i mazimo. Ako mama kaže da nema čokolade, onda nema. Ljubav između bake i unuke nema granica, ona ne obavezuje, već se samo podrazumeva, i ako postoji totalna ljubav onda je to ta –
- Najvažnije je da je žena zadovoljna. Kad god bih bila u panici da ne mogu sve da stignem, i posao i ručak, mama mi je govorila: Šta ti je, zaključaj kuću, uzmi dete za ruku, kupi viršle i jedite u parku. I zaista, kontakt s detetom važniji je od bilo čega, pa zato i ja danas posavetujem Kalinu da ima gotovih jela jer vreme s Mionom ne može da se nadoknadi –
- Odselili smo se u Surduk, pored Dunava, u kuću s dvorištem iz kojeg pogled puca na vinograde. Sada imam više vremena da čitam i razmišljam o sebi. Ležem ranije, a budim se prirodno. Zemun je nekada imao atmosferu malog grada, ali dobio je brzinu Beograda. Ipak, ostao mi je prva ljubav, tu sam rođena, odrasla, išla u školu, tu su mi bili prvi izlasci... Ostaćemo u Surduku dok ne demantuju moje razloge za selidbu. Reč je o mestu gde pekari starim ljudima nose hleb na kućnu adresu –
- Samo za tri meseca izgubila sam dvadeset kilograma, najviše zbog zdravlja. Dugovečni su oni vitki. Zatražila sam pomoć doktora Čubrila, fiziologa koji mi je odredio novi režim života, a ne samo ishrane. Što je najvažnije, moje disanje je drugačije, ne umaram se, mobilnija sam, pa i lakše vezujem pertle na cipelama. Možda lice izgleda bolje kada čovek ima više kilograma, ali stanje duha, svesti, života i energije daleko je gore –

- Uglavnom se ispričamo na predstavi ili u kombiju kad putujemo zajedno. Često šapućemo i iza kulisa, pa nam se kolege smeju. Žao mi je što su nam svima preči poslovi i druge obaveze od toga da sednemo i ispričamo se s roditeljima –
- Pamtim kako nam je čuvena slikarka Olja Ivanjicki posle premijere koja je bila 22. februara 2002. godine rekla da je to lep datum za uspeh, i tako se desilo. U međuvremenu, u našem ansamblu rođeno je dvadeset pet beba, smenjuju se glumci, a publika nas i dalje voli. Ova predstava postala je zaštitni znak Narodnog pozorišta i do sada ju je pogledalo više od sto hiljada ljudi. Govori o pedeset godina jedne porodice, u kojoj se mnogi pronađu –
- Umetnici su najveći sponzori umetnosti. Pisci, slikari ili glumci najsrećniji su kad rade. Ne pamtim teže vreme od današnjeg, ali neki bolesni optimizam navodi me da mislim kako će jednom biti bolje. Čovek mora da ima nadu i veru jer u suprotnom nije živ. Iako kažu da je optimista jednako budala, bez optimizma se ne opstaje. Naravno, ako si petao koji rano kukuriče, završiš u loncu, ali čovek je ono što mu je dato. Ako mu je dat krst, neka ga nosi, ako nije, treba da ide za onim kome je to dato, pa će i tako nešto uraditi –

Piše: Jasmina Antonijević Milošević