ISKRENO

Radovan Vujović: Našao sam onu pravu (FOTO)

0

Glumac raskošnog talenta govori o reakcijama publike na smrt junaka čiji je lik tumačio u seriji Vojna akademija, priseća se odrastanja u rodnom Užicu i dolaska u Beograd, objašnjava zašto misli da je možda trebalo da bude aktivniji kada je reč o ostvarivanju prijateljstava i otkriva zbog čega su pucale njegove bivše ljubavi, ali i čime ga je osvojila sadašnja devojka, koleginica Milena Radulović

foto: Luka Šarac
foto: Luka Šarac

 

Strašna je tuga kad umre neko mlad, lep i talentovan, pa makar to bilo samo u televizijskoj seriji. Zbog toga je pre nekoliko sedmica, kad je u Vojnoj akademiji iznenada skončao jedan od glavnih likova Radisav Risović Ris, u tumačenju Radovana Vujovića (33), bezmalo došlo do nacionalne žalosti. Ipak, pri susretu s ovim mladim i darovitim glumcem, reklo bi se da ga je čitava ta pojava silno zabavila. Vedar je, nasmejan i uvek spreman na šalu. Za razliku od Risa, on je u životu imao baš dosta sreće.

 

Rođen je u Užicu, a kao i uvek kad se rodi lepo i pametno dete, svi su se pitali gde je klopka i koja će biti cena toga. Kad je tokom srednje škole upao u loše društvo i skoro pao na popravni, odahnuli su – to je to. Međutim, naš narod kaže: Ko ima sreće i kola mu se ždrebe. Radovan se direktno sa druge godine gimnazije iz prve upisao na Fakultet dramskih umetnosti. Vrlo brzo počeo je da dobija pozorišne uloge, a onda je stigla i serija koja je, ispostavilo se, dostigla milionsku gledanost. Vujoviću je, prema sopstvenom priznanju, slava koja je usledila veoma značajna pošto je njegovoj babi dala pravo na to da bude glavna u frizerskom salonu.

 

Ljubavni život atraktivnih ljudi najčešće je komplikovan, ali kod ovog glumca nije tako. Imao je nekoliko lepih veza bez preteranih trzavica, koje se nisu završavale suzama i dramama, već im je, prema njegovim rečima, naprosto istekao rok trajanja. Poslednja romansa o kojoj se pričalo bila je sa glumicom Anjom Alač. Sada je u ljubavi sa mladom koleginicom Milenom Radulović, koja je još na Akademiji, ali je već imala značajnu ulogu u televizijskoj seriji Jedne letnje noći.

 

Bez obzira na nekoliko pozorišnih uloga koje igra i projekata koji su tek u pripremi, Radovan je predusretljiv, staložen i odlično raspoložen za nekog ko je nedavno umro.

 

I? Kako je biti mrtav? Jeste li zaista morali da se pravdate rodbini zbog toga što je vaš lik u seriji Vojna akademija umro?

 

- Kao i svako drugo ljudsko biće, tako i ja ponekad razmišljam o svojoj smrti. Ali, ovo je bilo ludo iskustvo. Nisam očekivao da će reakcije biti baš takve. Znali smo da će to biti šok za publiku, jer nikad se u nekoj domaćoj seriji nije desilo da glavni lik umre. U epizodi pre toga napravljena je određena priprema, bio sam zarobljen i borio se, bilo je napeto, a onda je emitovana sledeća u kojoj već kreće polako da se odmotava ta činjenica. U tom trenutku već su krenule reakcije prijatelja i profesora s Akademije, a onda su ljudi počeli da pišu na društvenim mrežama. Odjednom sam imao 500 poruka u inboksu. I klinci i odrasli jednako su mi javljali da piju leksilijume i bromazepame, kako deca plaču i ne mogu danima da se smire. Nakon toga počeli su da me zaustavljaju na ulici i pitaju zašto sam morao da umrem, šta mi je to trebalo, zbog čega nije neko drugi... Iznenadio me volumen te reakcije. Stvarno nisam očekivao da će se ljudi baš toliko potresti. Ipak je to serija, ali naša publika zbivanja na ekranu često poistovećuje sa stvarnošću. Uglavnom, prvo mi je bilo čudno, a posle i pomalo drago. Kad sam već otišao, bar sam otišao u velikom stilu. I tek tada video sam koliko u stvari ljudi vole tu seriju, koliko su je pratili i vezali se za likove. Ludo je biti mrtav.

 

Rodom ste iz Užica, šta mislite zašto je čak i na prestoničkoj dramskoj sceni više onih koji su došli iz drugih gradova nego samih Beograđana?

 

- Dobro, ima i Beograđana, tu su bili Dragan Nikolić, Bora Todorović, tu je Vlasta Velisavljević. Nisam razmišljao toliko o tome, ali možda je prednost glumaca iz drugih gradova u tome što Beograd nije Srbija. To je moje iskustvo koje sam sakupio najviše igrajući predstave po manjim mestima u zemlji. Beograd i Novi Sad su drugi svet u odnosu na, recimo, Užice gde ljudi vode život koji gotovo da nema sličnosti s onim van glavnog grada. Zato ljudi odavde vremenom počnu da gube tu realnu sliku šta je naš mentalitet i duh našeg naroda. Drugo, tu je i taj nepresušni izvor različitih karaktera, imao sam u Užicu sprat iznad sebe komšije koji su kao dramski likovi, i to svako na svoj način. Nekad mi se čini da bih ceo život mogao da crpem glumačku inspiraciju samo iz ljudi koje sam sretao u zgradi, u svom dvorištu. Pored toga, dosta dramske literature, na primer Nušić, bavi se upravo provincijom, a to su neki likovi koje realno poznajem. Onaj ko nije imao priliku da sretne takve ljude u stvarnosti, mora da ih izmisli jer nema u potpunosti jasnu predstavu o njima.

 

Radovan Vujović: Konačno sam našao onu pravu

 

Koliko ste godina imali kad ste došli u Beograd?

 

- Upisao sam se na Fakultet dramskih umetnosti tačno na dan kad sam napunio sedamnaest godina, po završenoj drugoj godini Užičke gimnazije. U septembru je bio prijemni, a i tačno 8. bio je ispit za uži krug onih koji su prošli. I zaista, tu motivacija igra ozbiljnu ulogu. Dođeš i moraš da se snađeš. Nemaš ovde nikog kome možeš da se obratiš za pomoć, nemaš mamu i tatu da budeš zbrinut. Osim toga, otkad sam došao u Beograd, meni je život ovde bio samo bolji u odnosu na ono ranije. U malom mestu čovek nema priliku da upozna toliko ljudi i vidi toliko različitih stvari, da prati toliko zbivanja, a ovde su mogućnosti gotovo neograničene. Ipak, ljudi ovde imaju prijatelje iz detinjstva, a ja sam, tek kad sam došao, počeo da gradim prijateljstva. Sada kad se osvrnem, vidim koliko sam tu propuštao. U toj sferi mogao sam da budem aktivniji ali, opet, ne možeš sve. Imam neki uzak krug prijatelja i to mi je sasvim dovoljno.

 

Nastavak intervjua na sledećoj strani...

makonda-tracker