Aleksandar Šapić (38) tokom dužeg dela svoje sportske karijere bio je zvanično najbolji vaterpolista na svetu. Sada je predsednik Opštine Novi Beograd, najmnogoljudnije u Srbiji, i ne bi bilo preterano reći da je u kancelariju sa sobom doneo isti viteški duh koji ga je činio šampionom na sportskom borilištu. Osim što niže pobede rešavajući svojim sugrađanima goruće probleme i dalje se beskompromisno drži fer-pleja. Teško bi bilo nabrojati sve projekte kojima je usrećio Novobeograđane, bilo da je reč o deci, ugroženim društvenim grupama ili penzionerima, ali uopšte nije teško prepoznati njegov stari, borbeni duh. Zasluženo, sa Story Celebrities Only Partyja poneo je nagradu za društvenu odgovornost.
Story: I pošto ste izašli iz bazena, nastavili ste da nižete priznanja?
- Evo, i nakon nagrade magazina Story za društvenu odgovornost, pre neki dan dobio sam još jedno priznanje: Sportska akademija slavila je 20 godina postojanja, a ja sam je završio 2002. godine. Tim povodom ubacili su u program sve svoje studente, osvrćući se na to ko je od nas šta uradio nakon studija i onda su mene proglasili za svog najuspešnijeg studenta.
Aleksandar Šapić: Deca su mi najvažnija
Story: Reklo bi se da su vam pobede u krvi...
- U sportu sve što čovek radi može da se definiše u ta dva pojma, kao pobeda ili poraz, tako je koncipiran: pobedio si ili izgubio. U životu to je relativnije i ja ništa što sam uradio posle bazena ne bih nazivao pobedom, a ni porazom. Posvećen sam poslu kojim se bavim, uvek sam bio, i to je nešto što sam preneo iz sporta. Živim taj život. Dok sam bio aktivan vaterpolista, nisam to radio dva puta dnevno po nekoliko sati, već sam to živeo 24 časa. Isto tako, i danas 24 časa živim ovaj život. Ne postoji na čoveku dugme da se uključi u pet ili osam ujutro i da se ugasi u četiri ili pet. Tu ne bi bilo rezultata. Uz sve aktivnosti koje imam, a tu je i porodica, uvek razmišljam o poslu, jer nikad ne znam kad će mi na pamet pasti neka konstruktivna ideja. Često mi se dešava da ljude zaista kasno noću zovem jer mi je nešto sinulo, ili ujutro, dok trčim. Nema pravila. I tako će biti čime god se budem bavio. Ne znam koliko ću ostati u ovom poslu, ali siguran sam, ako rešim da prodajem kokice na šetalištu kod hotela Jugoslavija, radiću to najbolje što mogu, izučiću kakve sve vrste kokica postoje, kakvi aparati, kakav ukus ljudi vole da osete, na koji način da im se obratim...
Sportski duh ga ne napušta: Aleksandar Šapić vredno trenira i po kiši (FOTO)
Story: Teško je oteti se utisku da ste danas skromniji i samokritičniji nego dok ste bili sportista, kako je do toga došlo?
- Normalno je da se ponašanje menja s godinama i sa zrelošću. Ako nije tako, čovek je u problemu. Da mi neko kaže da se od tada nisam promenio, ja bih to doživeo kao uvredu. Normalan čovek treba da se menja. Starimo, sedimo, ne izgledamo isto pa ne bi baš valjalo ni da su nam um i karakter kao nekad. Naprosto, moramo da se menjamo nabolje. Mislim da se svaki čovek menja, samo je pitanje da li nabolje ili nagore. Druga stvar koja se tiče skromnosti jeste priroda onoga čime se bavim. U sportu nisam imao problem da kažem kako mislim da sam najbolji zato što je dobar deo stvari zavisio od mene. Sad nije tako, pa bi bilo neozbiljno da to kažem, jer ne mogu da utičem na sve faktore od kojih zavisi rezultat. Što sam dublje u ovom poslu, to sam toga svesniji. Desi se da prođe nekoliko godina i tek onda se ispostavi da je nešto bilo, ili nije bilo, onako kako si zamislio. U sportu si dao gol, rezultat je na semaforu i gotovo. Ne može da se sazna za tri meseca da si dao gol. A ovde to može. Neko sakrije, uvije, izmisli da je lopta prošla pored gola, da si je pojeo, da si golmanu zavrnuo glavu... Eto, zato sam obazriv. I ta drčnost odlika je mladalačkih dana, a s vremenom, normalno, malo opada. Ne bi ni bilo dobro drugačije. Kad vidim mlade ljude koji su preterano oprezni, pitam se kad će biti temperamentni ako ne sad. I kasnije treba naučiti da se taj temperament sačuva, ali i da se kanališe i kontroliše.
Story: Dnevne publikacije morate da pratite, a šta mislite o magazinu Story, koji priča neke toplije priče?
- Istina, na dnevnom nivou moram da pratim sve medije, na nedeljnom i mesečnom manje. Što se tiče magazina Story, taj pristup potpuno mi je prihvatljiv. Slagao bih ako bih rekao da redovno čitam. Imam svoje mišljenje i postoji linija iz mog privatnog života koju ne bih mogao da pređem. Ali ne zameram onima koji to mogu, ukoliko se to radi na kulturan, pristojan i civilizovan način, kao u magazinu Story. Mnogo je vulgarnosti oko nas i zato je lepo što postoji magazin kakav je Story. Podržavam vaš časopis i želim mu još mnogo uspeha.
