Dok se s uzbuđenjem priprema za beogradsku premijeru svog novog filma Dnevnik mašinovođe, u kome nije samo glumac već i producent, umetnik Lazar Ristovski (63) dobio je na nedavno završenim Filmskim susretima u Nišu Nagradu za izuzetan doprinos srpskoj kinematografiji. Ovo je samo još jedno u nizu priznanja za glumca koji je tokom karijere igrao u preko 4.000 predstava i imao 73 uloge u filmovima i serijama. Iako u svojoj bogatoj profesionalnoj biografiji poseduje brojne nagrade, Ristovski tvrdi da mu priznanja u ovim godinama ne znače mnogo, a više od dve decenije nema ga u teatru jer, kako kaže, ne želi da se bavi pozorištem bez strasti. Baš kada je napustio daske koje život znače, u njemu se javila potreba za pisanjem, a svoje jednostavne, istinite i ljudske priče koje prikuplja još od detinjstva, pretočio je u tri knjige: Belo odelo, Kako sam dobio Oskara i Jednostavne priče. U godinama koje dolaze, ovaj glumac koji se u mladosti isticao buntovništvom, sve više želi da se bavi i pisanjem jer ga nenapisane stranice mame, a u tome mu najveću podršku pružaju supruga Danica (60) i sinovi Jovan i Petar koje je naučio da budu džentlmeni koji se ne boje života.
Story: Nedavno ste na Filmskim susretima u Nišu dobili Nagradu za izuzetan doprinos srpskoj kinematografiji. Kako gledate na ovo priznanje?
- Kao na početak kraja. Šalim se malo... Pokušaću da na to gledam kao na novi početak. Pošto me nagrada zatiče u punoj snazi, mislim da je preda mnom još nekoliko dobrih poslova. Vidite, kažem poslova a ne uloga, jer ja ovo što radim nazivam poslom – mukotrpnim radom. Samo tako stiže se do rezultata i nagrada.
Story: Kakav odnos imate prema nagradama i priznanjima, da li vam one s godinama manje ili više znače?
- Istina je da mi znače manje, ali to mogu da kažem sada kada ih imam mnogo. Dok ih nisam dobijao, izuzetno sam ih priželjkivao, a sada se samo osmehujem kad mi dodele neku. Nagrade su ipak neko merilo kvaliteta. One su tu da razdvoje dva, u poslednje vreme, pobrkana pojma: popularnost i kvalitet. Lako je danas postati popularan, a da li ono što radiš valja, to je drugo pitanje. Zato su nagrade važne, a popularni mogu samo dobiti nagradu za popularnost.
Story: Kada će beogradska publika moći da uživa u vašem ostvarenju Dnevnik mašinovođe?
- Film je imao svetsku premijeru na festivalu u Moskvi i osvojio je nagradu publike. Posle toga usledili su mnogi festivali i priznanja, ali ipak s velikim nestrpljenjem očekujem beogradsku premijeru 14. septembra u Sava centru. Posle toga, ovo ostvarenje počeće da se prikazuje po Srbiji i regionu.
Story: Vi ste producent i jedan od glavnih aktera ove urnebesne tragikomedije koja obiluje i crnim humorom. Da li čoveka poput junaka koga igrate u filmu možete prepoznati u ljudima s kojima se srećete?
- Crni humor predstavlja način i stil života u Srbiji. Kod nas su odavno suze i smeh pomešani u jedno piće. Publika će prepoznati sebe u našoj priči, a mašinovođe će najzad dobiti svoj film. Svi misle da znaju ko su oni, ali videće da ti ljudi imaju svoje tajne.
Story: Prvu ulogu ostvarili ste 1977. godine u filmu Hajka. Kako danas gledate na svoje početke i četiri decenije bavljenja glumom?
- Oduvek sam hteo da budem pobednik, vođa, najbolji. To me je mnogo koštalo jer sam uz sve to želeo da sačuvam i slobodu. Nikada nisam pripadao nijednoj partiji i pomagao sam onima za koje sam mislio da su progresivni. Mnogo puta prevario sam se u proceni, ali to je sastavni deo puta kojim se ide ka uspehu. Samo iskreno i glavu gore, to je moj moto, a greške i promašaji stranice su lekcija na kojima se najviše nauči.
Story: Često se koristi izraz stara garda glumaca kojoj i vi pripadate, što se ne odnosi samo na godine, već i na glumačku veštinu i kvalitet. Koliko su se stvari danas promenile?
- Sve je nekada bilo temeljnije i ozbiljnije. Predavali su iskusni, obrazovani profesori, a mi smo bili posvećeni glumi, temeljni i radoznali. Sada su svi prinuđeni da nekud žure i bore se za posao. Mnogo je mladih glumaca koji završavaju sumnjive škole, trude se deca da prežive, a niko im nije rekao da ih već ima previše. Svi misle da je lepo i lako biti glumac.
Story: Kada uporedite stavove i snove Lazara Ristovskog na početku karijere i ovog danas – da li bi ta dva čoveka mogla da sednu za isti kafanski sto, ispričaju se i izgrle ili bi oštro iskritikovali jedan drugog?
- Oni bi se teško podneli za istim stolom. Onaj Ristovski od pre trideset godina bio je pravi čovek. Pio je, pušio, potukao bi se ako treba, bio je glasan i neustrašiv. Onaj drugi za stolom, to jest današnji ja, ne pije, ne puši i potukao bi se samo ako mora. Govorim tiho i pokušavam da se osamim, jer sam shvatio da se iz lože usamljenosti svet bolje vidi. Ne bismo se nas dvojica nikako razumeli.
Lazar Ristovski: Nagrade su ono što me drži
Story: Kad unazad gledate svoju karijeru i sve amplitude u životu, trijumfe i udarce, pomislite li da je moralo tako ili biste voleli da su se neke stvari drukčije desile?
- Iako mi je život bio neobično bogat događajima, ljudima, poslom, pun ljubavi prema familiji, ipak ne bih voleo da ga ponovim. Meni se čini da nije uzalud ljudski vek trajanja toliki koliki jeste. Ko ne uspe za 60, 70 godina da uradi što je naumio, ne bi uspeo ni u stotoj. Mislim da mirno idem ka kraju, za koji se nadam da još neće doći.
Story: Kada je reč o glumi, postoji li nešto o čemu danas sanjate?
- Igrao sam u preko 4.000 predstava i više od 70 filmova i serija. Zar to nije dosta za tri života? Zamislite koliko sam kolega sreo, upoznao novih lica i prijatelja za to vreme. To je bogatstvo. Svako od tih ljudi je priča za sebe, a ukoliko se one prate i čitaju sa interesovanjem, mogu reći da sam se načitao dobrih knjiga.
Story: Da li je vreme u kome živimo pogubno za umetnost i šta vam smeta u današnjem društvu?
- Verujem da je svako vreme teško za umetnike. Zašto? Oni su najslobodniji deo svakog društva jer su kritični. Svako pametno društvo gaji umetnike i ceni njihovu slobodnu i kritičku misao zato što iz nje može mnogo toga da se nauči. Kod nas se slobodno mišljenje smatra buntom protiv svake vlasti koja onda svojim mehanizmima guši slobodu mišljenja. Najnoviji način na koji se to radi jesu botovi. Nasmejem se kad zamislim kako ti ljudi izgledaju i za koje pare rade, ali preko njih se pravi javno mnjenje. Sad zamislite zemlju čije javno mnjenje čine botovi. Kakva može biti ta država?
Lazar Ristovski: Ova je uloga pisana za mene!
Story: Poražava li činjenica da glumci loše žive i šta bi trebalo uraditi da se stvari promene?
- Dok vlast za kulturu odvaja toliko malo sredstava, nema države, koju čine kulturni i obrazovani ljudi. Zato u kulturu i obrazovanje mora da se ulaže mnogo više. Umesto u to, ulaže se u botove.
Story: Kome je teže - vašoj generaciji glumaca koja je zakačila neko malo bolje vreme ili mladima koji za bolje i ne znaju?
- Teško je to reći. Imam dva sina koji su mladi i vidim da se bore, kao i ja nekada. Mi stariji volimo da kažemo kako je bilo bolje kada smo bili mladi. Možda i jeste tako. Bila je to velika, lepa i srećna zemlja Jugoslavija. Izgleda da mnogi nisu tako mislili. Eto im sad ili eto nam sad.
Story: Više od dve decenije nema vas u pozorištu, zašto ste se distancirali od teatra I da li vam nedostaju daske koje život znače?
- Svako ima svoj put koji sledi. Moj put u pozorištu je završen. Naišao sam na zid i nisam hteo da ga preskačem. Vratio sam se nazad putem filma. Tamo gde prestaje teatar, počinje film.
Story: Kakva uloga bi danas mogla da vas vrati u pozorište?
- Zar mislite da je ne bih odigrao? Ima uloga, ali nema zanosa, a pozorište, kao uostalom i svaka umetnost, ne postoji bez zanosa i strasti. Ne želim da se bavim pozorištem bez strasti.
Lazar Ristovski u odličnoj formi: Volim i vodim zdrav život!
Story: Napisali ste knjige Belo odelo, Kako sam dobio Oskara i Jednostavne priče. Kada se u vama rodila želja za pisanjem?
- Svaki misleći čovek piše. U sebi. Neki se samo odvaže da objave to što misle i oni su hrabriji od drugih. Od detinjstva sakupljam u svom emotivnom pamćenju, više nego u racionalnom, priče u kojima sam bio akter ili koje sam zamišljao, ispisivao na stranicama mašte. Potreba da objavljujem rodila se pre nekoliko godina, kada je počela da nestaje strast prema pozorištu. U godinama koje dolaze, sve više vremena trošiću na pisanje jer me nenapisane stranice naprosto mame. Šapuću mi zavodljive priče i jedva čekam susret s njima.
Story: Svojevremeno ste bili veliki boem, da li danas idete u kafanu?
- Vrlo retko. Šta ću tamo kad ne pijem?!
Story: Detinjstvo ste proveli u siromaštvu, jeste li se tokom života plašili da vas ono ponovo ne zadesi?
- Tada je siromaštvo bilo ravnopravno raspoređeno. Danas je bogatstvo potpuno nepravedno u rukama malog broja ljudi koji nisu ni najpametniji, ni najobrazovaniji, ni najmudriji. Svet se okrenuo naopačke. Sve se manje stvari bojim u životu, pa tako i siromaštva. Najgore je ono duhovno, a od njega se ne plašim j
