Moj sin Boris živi na obroncima Suvobora, gde gaji žalfiju i ostalo lekovito bilje sa svojom devojkom . Da, postao sam deda. Moja ćerka Tamara je rodila Petra. Nedavno je napunio pet meseci. Nije tako loše biti deda. E, sad zaljubljeni deda je sad možda malo neubičajeno i možda neprimereno godinama ali je tako. Da, počeo sam da vodim više računa o svom izgledu, jer sam javna ličnost i moram da izađem pred publiku i da ličim na nešto. Ipak ja imam 62. godine. Moram i svojoj devojci da ličim na nešto. Trenutno se oslobađam viška kilograma i nastojim da se pristojno ponašam
U početku nisam hteo da potpisujem svoje narodnjake pa sam shvatio da je to iluzorno. U to vreme, potpisivao sam svoju tadašnju ženu, pokojnu, Draganu... Kasnije sam shvatio da ti tekstovi imaju određenu vrednost i da to nisu skarabudženi tekstovi s brda s dola, tako da sada s ponosom mogu da izjavim da su moji tekstovi : Vodeničareva kći koju peva Predrag Živković Tozovac, Preskočiću tarabu i jarak, koju peva Šaban Šaulić, Stani malo kafanski sviraču za koju ljudi misle da je narodna pesma – a nije, to je moj tekst. Za Cecu sam napisao pesmu Šta još možeš da mi daš. Jeste Nek me ne zaborave devojke sa Morave, koju peva pokojni Srećko Jovović je takođe moj tekst. Da, napisao sam tekst za Miroslava Ilića, ali on to nikako da snimi. Dvoumi se, hoće – neće. Možda mu nije suđeno, eto...
Pinkove zvezde
Pa, slično njima. Ipak i ja odem u kafanu pa slušam narodnjake, kada zajedno odemo negde na tezgu. Poznato je da tezgarimo po inostranstvu pa sam prinuđen da slušam narodnjake. Fala Bogu imam uvo pa mogu da čujem kad neko zna da peva i kad neko ne zna da peva. Kad su neke usko zanatske fore narodnjačke, pogledam kako Haris misli, kako Miroslav misli pa se potpomognem njima. Inače, zavitlavanje je spontano. Svi se znamo godinama. Sa Harisom sam jedne godine letovao na Lastovu, a on nam je spremao hobotnicu koju sam ja ulovio. Cecu znam od malena i bio sam veliki prijatelj sa pokojnim Željkom (Arkanom). Marina je potpisala deo teksta Valentino iz restorana, za naš singl. A Miroslav Ilić je moj školski drug iz Čačka, koji je oženio popovu ćerku Gordanu, iz mog razreda, koja je sedela sa mnom u klupi.
Ponekad mi bude žao tih ljudi jer imamo fan klub iz Čakovca, Varaždina, Zagreba...Najveći fan iz tih krajeva se zove Hrvoje. Kad sviramo u Sloveniji cela Istra dođe da nas sluša, takođe i iz Dalmacije, iz Splita...I žao mi je što plaćaju prevoz da dođu u Sloveniju i plus skupe ulaznice da dođu da slušaju Riblju Čorbu u Sloveniji. Odlučio sam da ipak sviram u Zagrebu , ali pod uslovom da me srpska država pošalje tamo kao predstavnika Srbije. To je jedini način. Ne pada mi na pamet da odlazim tamo kao tezgaroš nego kao predstavnik svoje zemlje. Mislim da smo zaslužili takav tretman.
