Autor knjige Fajront u Sarajevu, koja trenutno drži rekord po prodaji u domaćim knjižarama, Nenad Janković, nadaleko i na široko poznat kao dr Nele Karajlić, nedavno je prevalio pola veka života. Neposredno pre proslave pedesetog rođendana u prisustvu porodice i prijatelja, ovaj umetnik napravio je drastične rezove i promenio svoje navike, najznačajnija je ona koja se tiče odnosa prema životu. Posle problema sa srcem, muziku je ostavio po strani, latio se pera i na crtu izazvao svoj um koji mu, kako kaže, ne da mira. Da ostane dosledan u svojim odlukama, umnogome mu pomaže i porodica, supruga Sanja, ćerka Jana i sin Srđan, svako na svoj način i u skladu sa svojim mogućnostima. Ovaj rođeni Sarajlija istančane intuicije i britkih misli za sebe kaže kako nije čovek inata i da nikada njime nije bio vođen kada su u pitanju njegovi stavovi, već da samo drži do onog što misli.
Story: Kakav je danas odnos između Sarajeva i vas s obzirom na to da se ime ovog grada nalazi u nazivu vaše prve knjige?
- Odnos je nešto malo gori od onoga između dve Koreje. Znači, nikakav.
Story: Hoće li se nešto u bližoj budućnosti promeniti i da li ćete posetiti svoj rodni grad?
- Ne verujem da su me se tamo poželeli, a ja ne volim da budem nametljiv. Knjigu sam napisao da bih progovorio o gradu u kojem sam rođen. Nažalost, on se umnogome razlikuje od onoga što danas leži podno Trebevića.
Story: Neki vas osuđuju, a drugi hvale zbog izbora koji ste početkom devedesetih napravili, ali zajedničko im je poštovanje zbog vaše doslednosti i onog što ste rekli. Ima li u tome i malo bosanskog inata?
- Nikada se nisam rukovodio inatom, već svojim stavovima. Pokušao sam da sprečim krvoproliće i propast Jugoslavije. Učestvovao sam aktivno u umetničkom i političkom pogledu - i izgubio. Sad su došla neka nova vremena, s nekim novim ljudima, a vi procenite da li nam je bolje.
Story: Kako pamtite odlazak iz rodnog grada i zašto je on bio neizbežan?
- Sarajevo i ja izabrali smo drugačije puteve. Ono nije želelo da ostane u Jugoslaviji, a ja nisam hteo da ostanem u njemu. Da nas nema još najmanje 150.000, pomislio bih da nisam normalan. Ovako, broj ludih mnogo je veći nego što je to protokolom predviđeno. Odlazak sam opisao u knjizi. Pamtim samo da je praveći poslednji krug iznad Sarajeva, perser aviona rekao da let do Beograda traje 45 minuta. Meni se to malo odužio.
Story: Imate li tamo još dalje prijatelje i da li ste u kontaktu s njima?
- Naravno da imam prijatelje. Povremeno smo u kontaktu, a imamo i naše tajne sastanke na kojima uz pivo evociramo uspomene.
Story: Dosta je vaših kolega koje su rođene u tom gradu, ali više ne žive u njemu. Zašto ste na tapetu isključivo Emir Kusturica i vi?
- Zaista ne znam. Verovatno zbog toga što smo svako na svoj načini bili simboli tog grada. Ni Real nije isti sa Ronaldom i bez njega.
Story: Pre tri godine napravili ste veliki zaokret u svom životu, a nije tajna da ste usporili iz zdravstvenih razloga i to zbog problema sa srcem. Šta vam se tačno dogodilo?
- To se zove angina pectoris non stabilis. U jednom momentu krv je prestala da ulazi u srce. Nije bilo nimalo prijatno, ali to je ostalo iza mene.
Story: Da li vas je pre te nemile situacije organizam upozoravao da nešto nije u redu i kako je vreme da se napravi pauza?
- Ne. Organizam se pravio lud, kao da je sve bilo u najboljem redu. Naravno, nije ni on naivan i dobro zna do čega moja nebriga može da dovede.
Story: Koliko ste promenili stare navike? Da li ste se okrenuli zdravijem načinu života?
- Prvo što sam uradio bilo je da isključim telefon i kompjuter. Zatim sam prestao da pušim, pijem, pa čak i da jedem. Ostalo mi je samo disanje. Pod tim režimom bio sam nekoliko meseci, a potom je čoveku lako da se vrati na stari put.
Story: Jeste li i dalje radoholičar ili sada malo više uživate u slobodnim trenucima?
- Ne mogu da baš ništa ne radim. Mislim da mi je moj um najveći neprijatelj i zbog njega nikako ne mogu da se odmorim kao čovek.
Story: Poznato je da uvek kada ste u prilici negde pobegnete od gradske vreve. Gde je vaš komad raja na zemlji gde punite baterije i na koji način to radite?
- Kosmaj je prva planina posle Karpata. Ima neobičnu mikroklimu i prelepe boje. Nije ni čudo što su se srednjovekovni manastiri gradili oko ovoga čarobnog uzvišenja.
Story: Kako su vaša supruga i deca reagovali na činjenicu da vam je zdravlje narušeno? Da li vas oni najviše opominju da povedete računa o sebi?
- Oni su me upozoravali i ranije da se pripazim, ali džaba je budali govoriti.
Story: Čime se bave vaša deca i zašto ih nikada niste eksponirali?
- A zašto bih to radio? Jana studira veterinu, a Điđo je u Trećoj gimnaziji i trenira fudbal.
Story: Kako ste gledali na popularnost nekada, a na koji način to doživljavate sada?
- Srodio sam se sa svojom popularnošću pa je više ne osećam kao teret. Ona je stara gotovo koliko i ja. Na to gledam kao na nusprodukt posla kojim se bavim. Pokušavam da moja popularnost ne bude prepreka ni meni ni ljudima oko mene.
Story: Novac danas igra važnu ulogu u svačijem životu. Jeste li nekada zbog njega morali da pravite kompromise?
- U svom romanu Jadnici, Viktor Igo na jednom mestu kaže: Život je kompromis. Bog ti pokaže život i ti pristaneš. Jednostavno, kompromis je način komunikacije. Novac me nikad nije interesovao kao krajnji cilj posla kojim se bavim. U početku uopšte me nije zanimao, a kasnije, kada sam zasnovao porodicu, došla je i odgovornost pa se taj finansijski momenat pojavio kao neophodan element u životu.
Story: Oni koji vas poznaju često ističu kako vole da budu s vama u društvu. Odakle crpete pozitivnu energiju i vedrinu?
- Ne znam, imam ih valjda u sebi.
Story: Ko su vaši prijatelji?
- Hvala Bogu, ima ih dosta. To su razni ljudi i bave se različitim delatnostima. Pre nekog vremena slavio sam pedeseti rođendan i okupilo se kompletno moje društvo. Bio sam ponosan što ih je bilo iz svih branši a ne samo iz moje.
Story: Već dve decenije živite u Beogradu. Da li je on sada vaš grad ili i dalje ponekad pomislite kako niste odavle?
- Naravno da je Beograd moj grad, ali baš zato što ga volim, napadam ga i kritikujem. Kao što sam to svojevremeno učinio u pesmi Ja nisam odavle.
Story: Nedavno ste se kroz pisanje bavili i Gavrilom Principom. O čemu je tačno reč?
- To je jedan divan projekat koji je pokrenuo i napravio moj drug Vule Žurić. Povodom stogodišnjice atentata u Sarajevu, nas četrnaestoro napisali smo svako svoju priču o Gavrilu Principu. Vule je pozvao i mene, pa sam u svom stilu napravio jedan književni eksperiment. U mojoj priči stvar je obrnuta od one koja je bila u istoriji. Austrija leži kao deo velike srpske imperije, u njoj ima 86 odsto nepismenih, a velika Srbija koja se prostire od Anadolije do predgrađa Ciriha i crpe sva moguća prirodna dobra te jadne jadne zemlje, uključujući i sneg s Alpa. Ne želeći da se mire s takvim stanjem, organizacija Mlada Austrija na čelu sa Francom Ferdinandom, studentom univerziteta u Zvečanu, odlučuje da napravi veliki korak ka slobodi i ubije srpskog tiranina, prestolonaslednika koji namerava da poseti bečku provinciju baš na dan svetog Arnolda. Šta se kasnije dogodilo, pročitajte u knjizi.
Story: Istakli ste kako ste za Principa čuli pre nego za Tita, što deluje prilično neverovatno za vreme u kojem ste odrastali. Šta vas povezuje sa pokretom Mlada Bosna?
- U mojoj familiji negovao se kult Mlade Bosne, ona je bila deo istorije i naše porodice. Otuda ta metafora da je Princip bio prisutniji od Tita.
Story: Jeste li zadovoljni kako je publika reagovala na vaš pisani autorski prvenac?
- Izuzetno, zaista sam zadivljen reakcijom. Prvi tiraž planuo je za manje od sedam dana. To je znak da kod nas i dalje ima onih koje interesuje još nešto osim vlastitog stomaka.
Story: Zašto baš Fajront u Sarajevu?
- Naslov je jako dobar. Bio sam veoma skeptičan u početku, bilo mi je previše da svoj rodni grad stavim na naslovnu stranu, ali kad čovek pročita knjigu, shvata da je to priča o Sarajevu i meni.
Story: Šta vas je motivisalo na pisanje?
- Jednostavno, osetio sam potrebu. To je kao neka vrsta žeđi. Gledate šta vam se dešava, a zatim uzmete čašu i u nju naspete vodu ili pivo. Nije slučajno da smo se mi rokeri uhvatili pisanja. Evo, i Đule van Gogh je izdao divnu knjigu.
Story: Da li čitalačka publika može očekivati nastavak?
- Sigurno, ali ne znam kad.
Story: Značajan uspeh postigao je i projekat Nadrealna televizija. Kakvi su dalji planovi na tom polju?
- Postoje neki planovi, ali o tome ne mogu previše da govorim. Narušiću atmosferu pregovaranja.
Story: Koji vam je projekat više prirastao srcu, Nadrealisti ili Nadrealna televizija?
- Oba projekta imaju svoje čari. Onaj prvi ostao mi je u sećanju kao mladalački zanos, a ovaj potonji kao neko divno druženje sa plemenitim ljudima oko sebe. Od producenata do poslednjeg statiste, svi smo bili kao porodica i mnogo sam zadovoljan postignutim. Ono što sad konkretno radim zovem Nadrealna istorija. Imaće dvanaest epizoda i biće to nešto zbog čega će, kao nekada, ispred televizora sedeti čitava familija.
Story: I ovaj put bavili ste se socijalnim, političkim i društvenim problemima koje ste ljudima predstavili na humorističan način. Jeste li ikad imali problema u smislu pretnji zbog bavljenja tim temama koje nisu poželjne da se javno analiziraju?
- Uvek, ali to su ružne stvari o kojima ne volim da govorim. Postojali su pritisci, ali kad se čovek okruži dobrim ljudima, sve se premosti.
Story: Šta se dešava sa muzikom. Da li je trenutno na pauzi ili za publiku spremate nešto u tajnosti?
- Malo smo se zasitili jedno drugog. I ja muzike i muzika mene.
Razgovarala: Moni Marković
