Četrdesetosmogodišnji glumac i zvezda najgledanije domaće serije Selo gori a baba se češlja, Milorad Mandić Manda, mukotrpnim radom u protekle dve decenije stekao je status jednog od najomiljenih TV lica. Iako se na početku karijere dokazivao i samo preko jedne rečenice, a redovno su ga zaobilazile glavne role u pozorištu i na filmu, njegova upornost na kraju se isplatila, jer mu je nesvakidašnji komičarski dar i uverljivo tumačenje seljaka Milašina donelo neslućenu, ali zasluženu popularnost. Na sceni Zvezdara teatra trenutno briljira u predstavi Svinjski otac, a od avgusta ga očekuje nastavak snimanja popularnog serijala. Međutim, ovaj vrsni umetnik koji je tokom uzbudljive karijere često radio na više projekata da bi obezbedio normalan život svojoj višečlanoj porodici, najvećim uspehom smatra prenošenje vrednosti svojih roditelja u vaspitanju Marka, Filipa, Marije i malenog Andrije, koga mu je podarila druga supruga Anastasija.
Story: Nedavno ste imali značajan jubilej, petogodišnjicu braka sa suprugom Anastasijom, kako ste to proslavili?
- Nismo bili na nekom putovanju, proslavili smo to u krugu porodice i shodno današnjim prilikama. To je neki naš intimni trenutak, prisećali smo se kako je sve počelo pre pet godina, dragih putovanja, i naravno krune naše veze, koju predstavlja rođenje sina Andrije. Ne insistiramo na nekom posebnom povlačenju i kupovini poklona, i deci sam to odavno zabranio, jer njima treba mnogo više priuštiti nego nama.
Story: Šta mislite u čemu je tajna jednog uspešnog braka, s obzirom da iza sebe imate već jedno iskustvo?
- Nije to fabrika automobila, a ja probni vozač, pa da kad mi se ne svidi, pređem u drugu firmu. U osnovi svega je ljubav, dok je toga, ima smisla svaki razgovor i zajedničko planiranje budućnosti. Bez ljubavi, sve nestaje.
Story: Aktivno ste učestvovali na prvom Festivalu porodice, koji za cilj ima osnaživanje i promovisanje njenih vrednosti u društvu. Kako vi održavate vašu brojnu porodicu?
- Brzo ustanem! (smeh) Jako je teško trčati sa toliko prepreka, ali ja zaista imam tu sreću da imam veliku porodicu koju obožavam, i zbog koje za mene nema granica. Spreman sam na to žrtvovanje, nespavanje, putovanja, iscrpljujući rad, ali sve zbog toga da bi odrastanje moje dece bilo koliko toliko lakše, lepše i životnije.
Story: Čime se rukovodite u vaspitanju vaše četvoro dece?
- Radim samo ono što sam naučio u svojoj porodici, iako su vremena sasvim drugačija, trudim se da im prenesem ono kako su mene vaspitavali: časno, pošteno i na korist društvu i svome gradu. Nije lako objasniti današnjoj deci kako se nekad živelo, odrastalo, zaljubljivalo, družilo, zato što su oni uživaoci kompjuterskih igrica, sajber zabava, ja više ne znam kako da pohvatam sve te izraze i smestim ih u neki registar u svojoj glavi. Da li imaju sreću ili nesreću što je tehnologija toliko napredovala, ostaje tek da se vidi, ali negde mi se čini da su dosta izgubili. Veliki minus ovog vremena je što se ljudi otuđuju, a ja ne dam da se u moju porodicu uvuče taj virus otuđenja. To je jako teško izbaciti, jer ne može da pomogne i nadoknadi jedan dan u mesecu sve izgubljene sate posmatranja, i razgovora u njihovom odrastanju.
Story: Uspevate li da se nosite sa svim njihovim problemima?
- Mene su učili da kada dolazim u pozorište sve svoje probleme ostavim ispred njegovog praga i uđem kao neko sasvim drugi. U početku je to bilo jako teško, jer često odlutaš na sceni kad imaš neki problem, pa se vratiš, ali na kraju shvatiš da tako ne može da se radi, niti da funkcioniše čovek. Ja sam siguran da svaka profesija nosi isti problem i sudara se sa istim padom koncentracije, ali kad ljudi samo malo razmisle o svemu i postave stvari redosledom, i onako kako je Bog rekao da prvo u svojoj kući sve središ, onda si donekle obezbeđen. Deca moraju biti spremna, i tome se uče od malih nogu, da polako prihvataju neku vrstu odgovornosti. Nisu oni odgovorni za račune, hranu, odeću, obuću, ne treba da ih brine što je auto u kvaru ili što je pukla cev, to je tekuće održavanje kojim se bave roditelji. Njihova jedina briga je da se školuju i svojim trudom pokažu da ta pažnja kojom su okruženi vredi, kao i da su na taj način spremni da se zahvale svojim roditeljima. A ne da lutaju, i čitajući novine i gledajući televiziju, biraju pogrešne idole. Treba znati da je život samo jedan i da se nismo svi rodili pod srećnom zvezdom, ali nam je suđeno da živimo zajedno. Kad je već tako, onda se treba truditi da taj život bude što kvalitetniji. E sad, neko će se truditi više, neko manje, ali bez truda nama boljitka nema.
Story: Koliko je teško vašoj supruzi Anastasiji, koja je takođe glumica, da izađe na kraj sa decom, s obzirom da ste vi prezauzeti, i mnogo više vremena provodite na snimanjima i probama?
- Pa dobro, sticajem okolnosti ja sam se prilično naradio u ove poslednje tri godine, ali se ne žalim, zato što je umor nešto što je prolazna kategorija. Žalim se na vreme koje moj sin Marko, koji ima devetnaest godina, tek sad razume, shvata i vidi šta znači briga i požrtvovanost. Zamerao mi je kad je bio mali, kao i Andrija sada sa dve i po godine, zašto ja idem na probu i govorio mi iste rečenice kao i Marija i Filip u tom periodu. Kad sam pre odlaska na posao želeo da ga poljubim, govorio mi je: Ne može, ja ću da plačem... Znam da to zvuči smešno, ali meni je i sada jako teško kad to prepričavam. Zahvaljujući ovoj profesiji upoznao sam mnogo ljudi, dobrih i onih drugih, ali sam najviše izgubio kada je porodica u pitanju, silne sate, mesece i godine mog učešća u njihovom detinjstvu. Naravno, da se ja trudim da sve to nadoknadim vrtoglavo, pa sam zato valjda usled tog silnog premora sklon i povredama, toliko sam se lomio da su me prozvali zadužen za gipsane radove. Ali, čak i sa gipsom na nozi i ruci, nisam prestajao da radim, nalazio sam način da završavam sve poslove, niko se nije žalio da je ostao uskraćen, niko nije prekinuo snimanje ili rad na predstavi zbog toga. Meni jeste bilo naporno, ali to je bila moja nepažnja, moj pad koncentracije, i ja tu cenu plaćam. Sada smo kao porodica već bolje oragnizovani, Andrija je centar priče, Marija ne da nikome da mu priđe, a Filip ga ponekad ukrade. Marko vodi računa o svima kada sam odsutan, završava sve ono što treba mami ili Anji, hvala Bogu ima vozačku dozvolu i odgovoran je. Dakle, deca vremenom preuzimaju neke životne odgovornosti bez otpora i gađenja. Ono što je najvažnije je da kod mene nema zašto ja, već zato što sam tebi rekao! Moje procene kad su oni u pitanju su bile osamdeset posto tačne, jer sam znao koje su im mane i kako ću ih ispravljati, a da se ne osete povređenim. Malo po malo, mislim da sam u tome uspeo, mada je rano pričati o tome, jer Andrija ima tek dve i po godine. Možda kad napuni sedam godina, pobegne od kuće, ko zna šta može da mu padne na pamet! (smeh)
Story: Da li biste voleli da imate još dece?
- Naravno, nikada nisam sebi zacrtavao koliko ću imati dece! Kod mene se sve u životu, Bogu dragom hvala, dešavalo zdravo i u pravim momemtima. Zahvaljujući mom skromnom detinjstvu i strani života koju sam upoznao dok sam bio mali, nisam bio alav, povodljiv, niti sam zavideo nekome, a nisam prestao ni da se borim. Nama je pobeda u porodici kad kupimo mikrotalasnu, kako to može da zagreje sve za jedan minut, nemate pojma! (smeh)
Story: Na sceni Zvezdara teatra početkom maja, u režiji Jagoša Markovića, održana je premijera predstave Svinjski otac, u kojoj tumačite jednu od naslovnih uloga. Kakvi su sada vaši utisci?
- Zanimljivo je da sa glumačkom ekipom koju čine Ksenija Jovanović, Rada Živković, Aleksandar Srećković Kubura, Nada Macanković i mala Bojana Bambić, nikada do sada nisam radio. Izuzetno sam zadovoljan procesom kroz koji smo svi prošli od prvog čitanja komada, a shvatio sam i šta znači kad reditelj dođe spreman na probu. Uvažavam svačije mišljenje i poštujem kritiku, nekom se predstava mnogo dopala, nekome onako, neki su očekivali spektakl, ali bez obzira na sve, mi zaista uživamo u ovome što smo uradili. Ja uvek podsećam ljude da premijera nije završetak rada, nego rađanje komada, tako da tek slede nadgradnja i finese. Zato i kada idem na neke premijere ne volim da komentarišem šta je sve tu još moglo, jer to prosto negde nije u redu, znam kakva je to muka i stres. Kada se sve kockice slože, ako su dobro postavljene, predstava je kao jedna građevina koja tek onda može da se farba, zida, proširuje...
Story: Već nekoliko sezona uspešno igrate lik Milašina u najglednijoj domaćoj seriji Selo gori a baba se češlja. Da li ta uloga predstavlja zaokret u vašoj karijeri?
- Vi sa strane možete to mnogo bolje da vidite i procenite, jer ja o svojoj karijeri, da budem iskren, ne razmišljam u tom pravcu. Nikada nisam birao uloge, niti sam, nažalost, imao priliku da igram glavne role i komade nekih velikih pisaca, nije me pratila sudbina mnogih mojih kolega da još kao mlad dobijem ponude za neke filmove i serije. Ja sam morao da se dokazujem i preko jedne rečenice koja mi je poverena, pa preko nekih srednjih do glavnih uloga za dvedeset dve godine, koliko se već bavim ovim poslom. I to smatram delom procesa i sazrevanja moje ličnosti kao umetnika. Ni iz daleka ne mislim da sam otkrio sve tajne zanata, jer mnogi naši veliki glumci su otišli sa ovog sveta, i siguran sam da ni oni nisu spoznali do kraja šta ovu umetnost čini tako čarobnom.
Story: Zašto je Milašin osvojio tolike simpatije publike?
- Ovo je moja prva ozbiljna uloga u kojoj igram seljaka, a rođen sam na Dušanovcu, odrastao u Beogradu i kao mladić nisam se micao dalje od gradskih mostova. Kada dođem tamo na teren koji nije moj, onda je to malo nezgodno, jer me gleda, sluša i proverava ono što govorim svakog dana bar dvadeset ljudi koji tu žive. Igram čoveka koji je maltene njihov komšija, sada me već i zovu tako, ali u početku je bilo strašno, a tek savladati taj akcenat! Uspeh je verovatno došao zbog jakog izazova, a lično nikada ne volim da se predajem. Ne samo ja, nego cela ekipa glavnih junaka je uspela da zaista svojim trudom, radom i nesebičnim zalaganjem, ostvari jedan zavidan uspeh i uverljivost likova koje tumačimo. I nagrada, odnosno povratna informacija, da li je to dobro ili nije, jeste rejting, ružna strana reč, koja zaista pokazuje da čak 70 procenata Srbije čeka tu subotu i druženje sa ovim likovima. To se možda ovde ne vidi, ali čim izađemo iz Beograda čujemo velike reči hvale, ali i kritike. Naravno da sve to prija, ali i mnogo više obavezuje.
Story: Kada se očekuje nastavak snimanja?
- Negde početkom ili sredinom avgusta, kao i prošle godine. Snimanje četvrtog serijala trajaće osam meseci, a ovaj put imamo nameru da realizujemo 33 epizode.
Story: I, šta će se dešavati sa bata Milom?
- To samo zna Radoš Bajić! Imali smo skoro par susreta sa našim sponzorima i prijateljima serije, a on me samo zagonetno gleda, klima glavom i kaže: Bićeš zadovoljan, napisao sam ti sjajnu scenu, a tek govor... U neku ruku Radoš sada ima lakši posao, jer znamo kakvi su likovi i njihove osobine, a on dobro zna za koga piše, tako da je to već radost stvaranja.
Story: Pripremate li neke nove uloge na filmu ili pozorištu?
- Pa, ne sad, obećao sam i ženi i deci! Anja je nedavno imala premijeru predstave Možda smo mi Miki Maus na Sterijinom pozorju i u Beogradu na sceni Raša Plaović, a 31. avgusta očekuje je premijera i u Ljubljani. Predstava je rađena po tekstu Maje Pelević i u režiji Matjaža Pograjca, a u koprodukciji Sterijinog i Narodnog pozorišta i teatra Bunker iz Ljubljane, i zaista je naišla na sjajne reakcije publike. Anja je svim srcem ušla u tu priču, jako je naporno radila, a probe su im trajale i po deset sati dnevno. To je bilo baš strašno, a ja sam se redovno šalio da nikada nisam kući dolazio tako umoran!
Story: Da li planirate konačno da se odmorite na leto?
- Zavisi...koliko para, toliko muzike! (smeh)
Jelena Kulović
