Njegov dan počinje razmenjivanjem osmeha sa svojih petoro naslednika, a najčešće se završava tako što igra ulogu Dmitrija Karamazova u ostvarenju Ispovest Karamazova ili Žorža Divala u delu Dama s kamelijama. Usput stigne i da predaje na Akademiji umetnosti Beograd, pročita po koje štivo i izrežira neki teatarski komad. Čast da razgovaramo s jednim od najdarovitijih glumaca srednje generacije, Nebojšom Dugalićem (43), imali smo nekoliko dana posle premijere animiranog filma Grozni ja 2, u kome naš sagovornik pozajmljuje glas glavnom junaku. U bifeu Narodnog pozorišta u Beogradu, sa glumcem koji je u dugogodišnjem braku sa koleginicom Draganom, diskutovali smo o mestu koje religija zauzima u njegovom životu, o tome zašto sebi i danas u ogledalu deluje neozbiljno i razlozima zbog kojih se ne pojavljuje često u medijima. Izgovarajući rečenice stilski bogate toliko da deluje kao da ih odnekud čita, otkrio nam je zbog čega će svoju decu, ćerke Janu (11) i Ilinu (1,5) i sinove Vidana (10), Bogdana (9) i Kalina (3) držati dalje od pozorišta. Otkrio je da li im češće svira gitaru ili imitira komšiju i opisao šta je to što ga pokreće u životu.
Story: Stvar opšte kulture nalaže da vas na početku pitamo kako ste?
- Uobičajeno bezglavo... (Smeh)
Story: Pretpostavljamo zbog toga što mirite uloge roditelja petoro dece, angažovanog pozorišnog glumca, reditelja, profesora glume... Kako sve to postižete?
- Ja imam poverenja u duhovitost onog vica - Šta zna dete šta je sto kila... (Smeh). Verujem da čovek može mnogo više da uradi nego što misli da može, pogotovo ako se upusti u situaciju u kojoj se od njega zahteva mnogo. Čini mi se da je to jedini način da prevaziđe neke svoje mogućnosti u koje inače veruje. Da se prepusti i pokuša. Tako će sigurno učiniti više od onoga što misli da može. Možda manje od onoga koliko je trebalo, ali valjda je negde na sredini ta istina našeg truda.
Story: Vi ste višestruko nagrađivan umetnik i glumac koji je omiljen među ljubiteljima pozorišta. Ipak, o vama se malo zna u javnosti i retko kad se pojavljujete u medijima. Koji je razlog tome?
- Oduvek i u svemu bilo mi je važno osećanje mere. To ne znači da sam je uvek imao, ali bilo mi je važno da uspostavim tačnu meru između onoga što je neka moja unutrašnja istina i onoga što je izlaganje te istine u javnosti. Uvek sam bio osetljiv na to što predstavlja dobra mera. Činilo mi se da preterano izlaganje javnosti uspostavlja jednu, za moj ukus, lošu sliku. Mislim da se javnosti treba izložiti u onoj meri u kojoj mislimo da imamo nešto važno da progovorimo, posvedočimo i kažemo, nešto što bi moglo da se tiče svakoga. To je meni bio orijentir za dobru meru. Kada je reč o nekom senzacionalističkom izlaganju, to mi nikada nije bilo blisko. Zašto bih se na taj način objavljivao?
Story: Odrasli ste nadomak manastira Žiče i poznati ste kao religiozna osoba. Koliko vam je vera pomogla u sagledavanju stvari koje vam se dešavaju i da li vas je to osećanje vodilo kroz vreme?
- Iskustvo vere nije nešto što se naprosto može uliti vaspitanjem. To je nešto što se čoveku dogodi, kao i mnogi drugi važni događaji koji u nama ostave trag. Kada smo radosni ili ljuti, to su stanja koja u nama ostavljaju trag nekog iskustva. Isto tako je i kada je reč o veri. Ona predstavlja određeno iskustvo, pre svega ljubavi... Vera nije dodatak životu ili onome što čovek inače jeste. Ona ima smisla u onoj meri u kojoj predstavlja sam način života. Sve što činimo jeste korak koji nas sve više pravi dostupnim Božjoj ljubavi. Mi smo po sebi slaba bića sklona mržnji, sukobu i svemu onom što poništava ljudsko dostojanstvo. Samo ukoliko smo iznutra osijani onim što je Božja ljubav, onda možemo i sami biti delatnici te ljubavi. Jer, mi nemamo ljubav po sebi, imamo neke nagoveštaje. Da bi to u nama postalo trajno, potrebni su rad i trud.
Story: Kako vi radite na tome?
- Trud ima metod. On podrazumeva oslanjanje na neko iskustvo svih onih prethodnika koji su tim putem već prošli. Polazeći od pretpostavke da je čovek smrtno biće i samim tim sklono promašaju, što je drugo ime za greh, postoji redosled koraka kojima čovek prevazilazi takve datosti svoje prirode. Postoje načini na koje prevazilazi slabosti svog temelja i postojanja. Mi nikada ne možemo stići do kraja zato što je cilj beskonačan. I ta otvorenost beskonačnosti jeste ono što je moj pokretač.
Story: Kako da se izlečimo od banalnosti, površnosti i nevaspitanja koje vlada u našem društvu?
- Čovek je sklon da očekuje da mu se stvari razreše nekako sa strane. Pravo razrešenje zapravo dolazi tek iznutra. Smirenje je suprotnost gordosti. Smiri se ti, pa će se hiljade ljudi oko tebe spasti. Nema drugog puta, osim da mi sami postanemo suprotnost banalnosti. A da bismo to postali, moramo mnogo da se trudimo... Sebe neprestano treba stavljati na sud i proveravati. Taj trud jeste ogroman, ali po mom skromnom osećanju, jedino tako se bilo šta može spasti.
Story: Očigledno je da ste veoma vredni i posvećeni onome što radite u životu. Jeste li oduvek bili takvi?
- Često sam sklon tome da o sebi mislim kako nisam vredan, već da sam samo dovoljno opsesivan. Mene intrigiraju stvari koje imam potrebu da potvrdim samome sebi da su moguće i izvodljive.
Story: Da li se i dalje sami šminkate pred izlazak na scenu?
- Uvek, zato što je to deo neke kreacije lika, ali i trenutak mog ličnog rituala. To je vreme koje sebi dajem da se pripremim za ono što me na sceni čeka. Stanislavski je u svojoj autobiografiji rekao da mu je jednom prilikom potez šminkom otkrio karakter lika. Mnogo toga može da se otvori takvim slučajnim potezom na licu. Ja sam to izučavao, dosta toga sam naučio i to znanje koristim i danas.
Story: Priznali ste u jednom intervjuu da kada se danas pogledate u ogledalo, sebi i dalje delujete neozbiljno. Zbog čega?
- Verovatno da je čovek uvek u neskladu s utiskom koji ima o sebi. Možda iz potrebe da sačuvam nešto od neozbiljnosti koja je često neophodna kada se čovek bavi umetnošću. Potrebno nam je nešto od te dečje prepuštenosti neizvesnosti pa se trudim da to sačuvam koliko je moguće. To je jedan od važnih izvora na kojima se stvara.
Story: Mislite li da ste stidljiv čovek?
- Stidljivost je naše prirodno osećanje i stanje. Mislim da čovek nije stidljiv samo onda kada se oseća slobodno, a tako može da se oseća samo kada je okružen ljudima s kojima je već usaglašen. Tamo gde se čovek oseća rasterećeno i slobodno, tu je nestidljiv. Sve druge situacije podrazumevaju trud da čovek nađe model da ne bude stidljiv. Stid je nešto što nas prati. Svako izlaganje javnosti na neki način opterećeno je osećanjem stida.
Story: Ako je porodica simbol sreće, vi ste veoma srećna osoba, s obzirom na to da imate skladan brak sa suprugom i petoro dece...
- Sve što se pojavi iz čoveka, šta god to bilo, to je neka njegova unutrašnja istina koja označava sve ono što se u njemu sabralo tokom života. Ja ne bih nikome mogao da savetujem da ima mnogo dece ili da ima malo dece... Imajte onoliko dece koliko vas snaga vaše ljubavi, u zajednici s nekim s kim ste bliski, nagoni da to projavite. To je opet lična stvar. Intenzitet bliskosti s nekim jeste taj faktor koji rađa, a ne ideja o tome da treba imati mnogo dece. Ne treba se osećati loše ni što nemamo decu ili što imamo jedno, dvoje, dvadesetoro dece. Nisam sklon tome da budem zagovornik ove ili one varijante. Meni je bilo blisko da ih imam ovoliko koliko ih imam. Ja volim decu i voleo bih da ih imam još više. Nešto u meni na taj način želi da projavi svoje postojanje.
Story: Govorili ste da ćete decu držati podalje od pozorišta, iako su oni imali običaj da neke od vaših replika uče napamet. Jeste li ostali pri tom mišljenju?
- Nije se promenilo to moje mišljenje... (Smeh) Nažalost, trudiću se da ih držim što dalje od pozorišta. Stvarno je teško kada čovek za posao koji voli, dođe u situaciju da ne želi da ga ikome preporuči. Situacija je ovde takva, umetnost nije nešto od čega se može opstati i nešto što je poželjno, osim sporadično i stihijski.
Story: Da li im češće svirate gitaru ili imitirate nekoga?
- Sve zavisi od perioda. Inače, ne razmišljam o tome šta i koliko radim, već samo mislim o tome šta moram da stignem. Nekada bude više onoga, manje ovoga... Bitno je da čovek čuva tu potrebu i odgovornost prema činjenici da je neko tu da ga gleda, sluša i da bude odgovoran kakav će to trag ostaviti iza sebe.
Story: Plašite li se toga da se nekom od vaših naslednika nećete dovoljno posvetiti?
- Nemam tu vrstu opterećenja, zato što je svaki odnos jedinstven. Generalno, odnosi među ljudima ne mere se količinski, nego sadržajno. Meni je samo važno da ono što s njima podelim u tom vremenu koje provedemo zajedno, bude što ispunjenije, sadržajnije i da im što više pružim i dam iznutra, u nekom ljudskom smislu...
Story: Nedavno ste završili rad na animiranom ostvarenju Grozni ja 2. Koliko vam je bilo inspirativno da pozajmljuje glas junaku crtanog filma?
- Specifična vrsta umeća i zanata jeste to da se u saglasnosti s animacijom i crtanom slikom oživi ono što je priča takvog filma. To je posebna vrsta kreacije koja podrazumeva da se veoma brzo reaguje i da se ima osećaj za ritam. Tu se odražava sve ono što zapravo čini prirodu same glumačke umetnosti. Ja pozajmljujem glas glavnom liku Gruu koji se pojavljuje u skoro 70 odsto scena u filmu. Prvi put u karijeri uradio sam tako nešto, iako mi je to oduvek bila želja.
Story: Po vašem mišljenju, kako ste se pokazali u toj ulozi?
- Meni film deluje fantastično. To je toliko dobro urađen crtać da, ako se ima imalo dara i dobre energije, on se odlično prihvata. Inače, mislim da su crtaći nešto najbolje što se dešava u kinematografiji tokom poslednjih nekoliko godina. To je segment koji je besprekorno maštovit sa stanovišta montaže, režije, animacije, dramaturgije...
Razgovarao: Stefan Tošović
