Nekada jedan od najboljih igrača italijanskog Kalča i noćna mora protivničkih golmana, a danas selektor fudbalske reprezentacije Srbije, Siniša Mihajlović (44), u ekskluzivnom intervjuu za magazin Story, datom u predvečerje biti ili ne biti utakmice sa Hrvatskom koja se igra 6. septembra, objasnio je deo svoje životne filozofije. Odlazi li ili ostaje, pogađaju li ga neistine i kritike, čemu se nada i šta želi u daljoj karijeri, samo su neka od pitanja na koja je Mihajlović odgovorio iskreno i bez uvijanja, baš kao i na ona koja se tiču njegove porodice, svakodnevice koju deli sa suprugom Arijanom i njihovo petoro dece, Viktorijom, Virdžinijom, Miroslavom, Dušanom i najmlađim Nikolasom, ali i u kakvom je odnosu sa sinom Markom koga je dobio u vanbračnoj zajednici.
Story: Imate šestoro dece. Mislite li da je teže izvesti na pravi put malobrojnu ili mnogobrojnu porodicu?
- Posao roditelja je mnogo težak. Deca su naše najveće bogatstvo i jedan roditelj treba da se smatra presrećnim kad ih izvedete na pravi put. Ne mislim da ima razlike da li vaspitavate jedno ili više dece. Uvideo sam razliku kada sam postao otac, između prvog i drugog deteta sve se promenilo, postao sam drugačiji, a treće, četvrto, peto i šesto - nije bilo nikakve razlike. Kod nas je sve zavisilo od organizacije. U porodicama sa mnogo mališana, stvari nekako idu same po sebi. Moj najmlađi sin ima sedam godina, ali ponaša se kao da ima dvanaest jer sve uči od starije braće. On od druge godine sam jede, a od četvrte se bez naše pomoći oblači i tušira, što neka deca ne znaju ni u kasnijem dobu. Kod nas se tačno zna kada se ide na spavanje, u koje vreme se rade domaći, sve ide svojim redom... Ako se odstupi od rutine, onda je problem. I nije važno da li je jedno ili petoro.
Story: Ko je veći autoritet, supruga ili vi?
- Ja, i to je normalno, pošto je moja žena stalno s njima i oni sa majkom imaju veću slobodu. Otac je ipak otac. Moju decu nikada nisam udario, dovoljno je samo da ih pogledam i oni odmah znaju šta i kako treba da rade. A moja žena može da ih tuče, ali opet ništa. To je tako, majka je majka. Za vaspitanje je važno da su oba roditelja uključena u njihovo odrastanje, nije bitan kvantitet vremena, već kvalitet. Koliko god da sam malo s njima, trudim se da to vreme bude ispunjeno kvalitetnim stvarima.
Story: Jeste li uključeni u život i vašeg vanbračnog sina Marka?
- On 26. oktobra puni 19 godina. Završio je školu i sada studira informatiku. Od samog početka, kada je došao na svet, dobio je moje prezime i ja ga izdržavam. Živi u Italiji i brinem se o njemu kao i o ostalih petoro, s njim provodim manje vremena, ali se čujemo telefonom, dolazi kod mene, zajedno idemo na odmore. Normalno funkcionišemo, uporedio bih to sa decom razvedenih roditelja koji su u dobrim odnosima.
Story: Gledano iz vaše perspektive, da li je teško biti supruga Siniše Mihajlovića?
- Teško koliko i biti supruga bilo koje poznate ličnosti. Ima to svoje pozitivne i negativne strane. Malo vremena sam kod kuće, stalno sam na putu, može da bude i neistinitih novinskih natpisa, a sve to nije lako podneti. Mi smo u braku od 1996. i siguran sam da joj je na početku bilo teže, ali kasnije je shvatila kako funkcioniše moj život. Naravno da joj nije lako, svi kažu: Ona je Mihajlovićeva žena, šta nju briga, može da uzme sve što poželi, ali nije novac sve - bitno je kakav život delite.
Story: Da li novac znači sreću?
- Novac nije najvažnija stvar na svetu i onda svi komentarišu kako to kažu oni koji imaju pare, ali to je tako. On ti daje mogućnost da rešiš neke nevažne stvari ili da pomogneš nekom, ali on ne donosi sreću. Ima ljudi koji imaju malo, a srećniji su u životu od onih koji imaju mnogo. Pare daju sigurnost, ali nemaju veze sa srećom i porodičnim životom.
Story: Kada je reč o privatnosti, kako neistiniti novinski natpisi utiču na vašu suprugu i decu koja su već odrasla, a na koji način na vas?
- Nije prijatno, ali to je moglo da nam predstavlja problem tokom prve dve, tri godine braka, pošto se moja žena još nije bila navikla na sve ono što sa sobom nosi život poznatog fudbalera, mada je i ona bila popularna televizijska voditeljka. Sigurno da je u početku bilo nesuglasica i problema dok nije shvatila kako sve funkcioniše. Jednostavno je oguglala na takve stvari i sada joj je to smešno.
Story: Koliko je danas teško sačuvati brak?
- Za mene bi bio poraz kada bih iz nekog razloga trebalo da se razvedem posle petoro dece i 18 godina zajedničkog života. Sigurno da u braku nije lako, ali ako su partneri inteligentni da jedno drugom ostave slobodno vreme za sport, šoping, izlazak, mora povremeno da se popusti i dođe do kompromisa, onda on može da funkcioniše, u suprotnom je teško. Ljubav uvek treba da prevagne, a ja mislim da ću sa svojom ženom provesti čitav život.
Story: Postoji li ljubav za ceo život i da li se ona vremenom menja?
- Postoji ljubav za ceo život jer ja svoju ženu volim i danas kao što sam je voleo prvog dana, možda još više. Prvih godina više je to bila strast, neko ti se dopadne, imaju te neke stvari koje ti se sviđaju i privlače te. Kako vreme prolazi, strast može i da se smanji, ali ljubav je sve veća i veće. Verujem da je sam u pravu jer tako osećam. Što više vremena prolazi, manje je pokazuješ, ali više osećaš, intenzivnija je i dublje je u tebi.
Story: Javnost vas doživljava kao čoveka od reči i veoma temperamentnu osobu. Međutim, da li ste nekada u životu bili primorani da pravite kompromise i istrpite nepravde?
- Ne zavisim ni od koga, mogu sve da saslušam, mogu da pogrešim i kažem: Jeste, u pravu ste, pogrešio sam i pokušam da ispravim grešku, ali ne mogu da pravim kompromise. Dok se bavim ovim poslom, ne želim da mi bilo ko govori koji bi igrači trebalo da igraju jer ako to nije dobar izbor - onda je to moja greška i ja stojim iza toga. Ali, ako me je neko naveo da to uradim, taj neko nije kriv, onda mi je još gore.
Story: Nekada ste kao igrač često burno reagovali na terenu. Da li ste vremenom naučili da kontrolišete svoje emocije?
- To mogu da razumeju samo oni koji su se bavili sportom. Zahvaljujući temperamentu i napravio sam takvu karijeru, ali da sam drugačiji radio, možda bi imao i veću. U svakom slučaju, zadovoljan sam, mada znam da je bilo situacija koje su mogle da budu i drugačije.
Story: Kajete li se zbog nečega?
- Ne! Kao fudbaler pravio sam gluposti, a pošto nisam imao nikog da mi kaže šta da radim, ne želim da moji igrači kroz to prolaze. Pravio sam greške i na njima učio. Moj temperament vremenom slabi. Uvek su mi govorili da, kad mi se nešto desi, izbrojim do deset. Dok sam bio igrač uspevao sam da izbrojim do dva, kao trener do pet, a u narednim godinama nadam se da ću stići i do sedam, osam, u sedamdesetoj možda i do deset. Ali, to sam ja, šta da radim.
Story: Šanse za plasman na Svetsko prvenstvo, iako teoretske, još postoje?
- Ova utakmica je naša minimalna šansa zato što treba da pobedimo sve tri preostale utakmice, a oni da izgube sve tri. Sada je najvažniji susret sa Hrvatima i pobeda, posle toga dolazi nam Vels, pa onda Makedonija.
Story: Kako funkcionišete pod takvim pritiskom?
- Kada sudija odsvira kraj, nezavisno od toga da li ste pobedili ili izgubili, treba da zaboravite utakmicu, izvučete pouke, popravite ono što nije valjalo i razmišljate o sledećoj. Pritisak javnosti za nas je normalna stvar, bar za mene sada kao selektora. Za moje mlade igrače verovatno je to malo drugačije, još nisu navikli na toliki pritisak, posebno što igraju protiv Hrvata. Za mene je to utakmica koja, kao i svaka druga, donosi tri boda. Svesni smo koliko pobeda može biti pozitivna i dobra stvar, kako za te momke, tako i za celu Srbiju.
Story: Javnost se, ipak, drugačije odnosi prema utakmici sa komšijama?
- To je normalno, to je derbi... Isto kao kada sam 1992. otišao u Romu, njima je bilo najvažnije da pobede Lacio, to je bilo bitnije i od osvajanja prvenstva. Takve stvari su i razumljive, posebno kada je reč o dve zemlje toliko suprotstavljene u prošlosti. To je veliki derbi koji i jednima i drugima mnogo znači, kako u pozitivnom, tako i u negativnom smislu.
Story: U pitanju je utakmica visokog rizika?
- Mi smo zemlja visokog rizika, bez obzira na to o kakvoj je utakmici reč. Svi ljudi koje vole fudbal i svoju zemlju, treba da shvate kako utakmica protiv Hrvatske mora da prođe u najboljem redu. Mi to želimo i nadamo se tome jer, kada smo gostovali u Zagrebu, ni jednu jedinu neprijatnost nismo imali. To je pre svega zato što je čitava država stala iza tog događaja, a takvim svojim ponašanjem nama su zadali domaći zadatak. Nadam se da ćemo im na isti način uzvratiti gostoprimstvo. Pozivam navijače da pomognu tim mladim momcima. Oni imaju potrebu da osete podršku sa tribina, da vide kako ljudi veruju u njih i samo tako će dati svoj maksimum, čak i više od toga. Nadam se da će na stadionu biti sportska atmosfera i da se ništa loše neće dogoditi. U protivnom, možemo da zaboravimo na fudbal i međunarodna takmičenja u narednih pet, šest godina.
Story: Šta je uzrok takvog stanja?
- Poremećen je sistem vrednosti. Meni je otac, kao malom, govorio da se ugledam na inženjere, advokate, lekare, ljude koji su završavali škole i živeli lepo od svog posla. Danas ti stručnjaci jedva sastavljaju kraj s krajem i rade za nekoliko stotina evra, a nasuprot njima deca vide primere mafijaša i lopova koji voze dobra kola, lepo se oblače i imaju dobre ribe. I moji sinovi bi se zapitali: A što ja da idem u školu kada onaj ne radi ništa, a tako lepo živi? Prave vrednosti nekako su se zagubile, ljudi su se iskvarili jer jedva preživljavaju, sve se nekako radi iz interesa. Zaista je teško i žao mi je zbog toga. To što se dešava kod nas, retko gde može da se vidi, ali nadam se da će ljudi početi da žive bolje i samim tim doći sebi.
Story: Ima li istine u tome da se posle kvalifikacija povlačite sa kormila reprezentacije?
- Želja mi je bila da budem selektor reprezentacije svoje zemlje, nikad se zbog toga nisam pokajao i za mene je to velika čast. Ukoliko se ne kvalifikujemo, ugovor mi ističe u decembru, a to da li ću ostati, ne zavisi toliko od mene. Biće otvorene tri opcije: prva da možda niko i neće hteti da razgovara sa mnom pa ću se vratiti u Italiju, druga je da ću ostati na sadašnjoj poziciji, treća je da će ljudi iz Saveza možda želeti da pričaju sa mnom, ali neće doći do dogovora. Poslednja je da ću, ukoliko u Savez dođu neki novi ljudi koji meni ne odgovaraju, bez obzira na to što žele da pričaju o mom ostanku, ipak otići jer ne želim da radim s nekim s kim ne mogu da sednem i popijem kafu.
Story: Kada ste preuzimali tu funkciju, znali ste da uzimate vruć krompir. Zašto ste pristali na to?
- Nisam se dvoumio, iako sam znao da će me, ako ne napravimo rezultat, napadati više nego ikoga pre mene. S druge strane, ukoliko nešto napravimo - to će biti očekivano i normalno jer smo najbolji na svetu. U Srbiji mogu da ti oproste sve samo ne uspeh. Za mene to nije problem jer za dvadeset godina, koliko sam u ovom poslu, o meni je napisano sijaset ružnih i lepih svari, mnogo laži i istine. To je sastavni deo posla i ja idem dalje, važno mi je samo da ljudi s kojima sam okružen znaju ko sam i šta sam. Što se ostalih tiče, ako misle lepo - super, a ako ne misle, onda šta da radim. Moj posao kao selektora vezan je za rezultat: ako ga imate, onda ste najbolji, u suprotno - najgori. Ne gleda se kako radite, šta i koji su vam ciljevi, već samo rezultat.
Story: Kako komentarišete odluku predsednika FSS Tomislava Karadžića da se povuče?
- To me je začudilo. Bili smo prijatelji pre ove moje funkcije, to smo i sada, a to ćemo i ostati, znamo se više od trideset godina. Mnogo ga cenim kao čoveka i prijatelja. Začudilo me je to jer je on navikao da se bori. Žao mi je što se toliki pritisak pravi na Savez, jednu od retkih organizacija koje dobro funkcionišu. Imamo fudbalski centar kakav nema niko drugi u Srbiji i okruženju, svi zaposleni redovno primaju platu i nema nikakvih problema. S druge strane, ti koji ga prozivaju u svojim klubovima, nemaju ništa slično, igračima plate kasne mesecima, imaju slabe rezultate, a napadaju njega. Zašto? Da bi sklonili tenziju sa sebe. Svi bi hteli da dođu na njegovo mesto jer ovde sve funkcioniše i sve je rešeno.
Story: Vodite li računa o međuljudskim odnosima unutar tima? Da li je teško uskladiti mladiće različitih karaktera i karijera?
- To je i najveći problem svakog trenera, svi mi radimo na jedan ili drugi način, ali mnogo je važno da budeš psiholog. Ja imam šestoro dece i svako je od njih karakterno drugačije. Ako se na mog sina koji je mnogo osetljiv izvičem, neću ništa postići, a ukoliko ovog drugog koji je flegmatičan potapšem po ramenu, opet nisam ništa uradio. Osetljivog treba da pomilujem, a ovog drugog i da povremeno izgrdim i tako im dam podstrek. Isto je i sa igračima, svako od njih ima svoj karakter koji možeš da upoznaš pričajući s njima. Moraš da pronađeš način da svakog motivišeš, a kada to postigneš, napravo si posao. U fudbalu je izuzetno važno da se napravi dobra atmosfera, a ona je kod nas odlična, tačno se zna ko i šta treba da radi, postoji disciplina. U mojim igračkim danima discipline u reprezentaciji nije bilo i zato su izostali rezultati, sada sam siguran da je ovo kako mi radimo pravi put i da će doći i rezultati, potrebno je samo vreme.
Story: Izvršili ste dugo očekivanu smenu generacija?
- Za to treba hrabrosti jer na sebe preuzimaš svu odgovornost. Rekao sam na samom početku, iako to FSS od mene nije tražio, moj cilj je da se kvalifikujemo na Svetsko prvenstvo u Brazilu. To bi, s obzirom na smenu generacija, bilo čudo da se napravi. Stav Saveza je bio da se to uradi u sledeća dva ciklusa. Ne mogu da kažem igračima: igramo kvalifikacije i nema nikakve veze ako izgubimo. Onda nema motivacije. Ja sam stvari postavio na taj način da sam s njih skinuo svaku odgovornost, moja krivica je ako se ne kvalifikujemo i ja odlazim. Ukoliko uspemo, to je onda zasluga igrača i Saveza. Na toj funkciji i odgovornost je moja.
Story: Pričalo se o povratku Adema Ljajića u reprezentaciju, ali do toga nije došlo?
- Zna se kako Adem Ljajić može da se vrati u reprezentaciju, mora da peva himnu, a pošto on to ne želi, ne može da se vrati. Kada sam ja bio u reprezentaciji, nije bilo nikakvog kodeksa ponašanja, ali u svakom normalnom klubu on mora da postoji. Znajući sve što sam prošao kada sam došao na mesto selektora, kada smo se dogovarali, tražio sam da napravim smenu generacija, da se utvrdi kodeks ponašanja koji će važiti za sve i koji će svi potpisati i od koga se neće odstupati, a tek onda pričamo o parama. Novac mi nije najvažniji, nisam tu zbog njega, ali ne bih radio ni džabe.
Razgovarala: Moni Marković
