Iako se poput većine fudbalera oženio mlad, intenzitet ljubavi koju naš vrsni sportista Dejan Stanković oseća prema svojoj voljenoj izabranici Ani iz godine u godinu ne jenjava, već samo dobija na intenzitetu. Krunu njihovog idiličnog odnosa svakako čini porodična zajednica koju upotpunjavaju sinovi Stefan, Filip i Aleksandar, čiji im osmesi pričinjavaju najveće zadovoljstvo i oplemenjuju njihovu svakodnevicu najnežnijim roditeljskim osećanjima. U intervjuu za Story Dejan priča o budućim profesionalnim planovima, ali bez ustezanja govori i kakav je privatno u odnosima sa suprugom, decom, kumovima i prijateljima.
STORY: U medijima se vode brojne spekulacije povodom vašeg ostanka u italijanskom Interu. Da li ostajete u tom klubu?
- Ništa nisam demantovao, jer ima mnogo srpskih i italijanskih medija u kojima bih to morao da učinim, a ja nemam vremena za davanje toliko intervjua. Bio sam zakačen za taj voz koji je krenuo iz Intera sa trenerima Robertom Mančinijem, Sinišom Mihajlovićem i ostalim esnafom s kojim sam inače bio u dobrim odnosima. Hteli su da i ja krenem s njima, ali Inter nikada nije planirao da me pusti. Italijanski klub Juventus jednom se raspitivao za mene, ali dobili su odgovor da ja nisam na prodaju i tu je početkom juna stavljena tačka. Nakon toga tri meseca se pisalo kako ću ja da idem, ali bez ikakvog osnova. Moj prvi susret sa trenerom Žoze Murinjom bio je fenomenalan i rekao mi je kako mu je drago što sam ostao: Pokušaću da te vratim na stare vode, da igraš kako si igrao u Laciju - bićeš moja opklada ove godine, što je meni bilo dovoljno s njegove strane. Tu je priča završena za mene, samo što nisam želeo ništa da demantujem, jer mislim da su se svi lepo zabavili uz pomenute napise.
STORY: Nedavno ste u Italiji bili izloženi medijskom linču, a čak ste povezivani i s mafijom nakon što je ustanovljeno da je vaš šnajder ubica.
- Dvadeset dana pre kraja prvenstva, šnajder koji je skraćivao nama igračima odela u Interu, napravio je problem zbog čega će sigurno odgovarati. Možda je Mančini bio u boljim odnosima s njim pošto je voleo odela, pa su onda za njega zakačili Materacija, Mihajlovića i mene i to ponajmanje u odnosu na ostale. Međutim, ta priča je smešna i sve su izrežirali određeni mediji.
STORY: Prošle godine imali ste povredu ligamenata zgloba i potkolenice. Da li ste se u potpunosti oporavili?
- Prošla godina je bila prilično malerozna za mene. Početkom leta stalno sam nosio papuče i od toga mi se tetiva između tabana i potkolenice upalila. Kada su počele pripreme sa reprezentacijom, nosio sam kopačke, trenirali smo na mekim i tvrdim podlogama i sve je to uticalo da stanje moje tetive pređe u hronično. Nisam više mogao ni da hodam, a kamoli da trčim. Zbog toga sam gazio samo na spoljašnju stranu i na kraju iskrenuo članak i iskidao sve ligamente i kapsule zgloba u Palermu. Ipak, nakon svega vratio sam se u januaru na teren, ali to više nije bilo to. Krenuli su problemi i sa mišićima, ali hvala Bogu taj užasan period je iza mene. Nisam mogao da se pomirim sa činjenicom da ne mogu da radim ono što najviše volim, ali sada je sve to prošlost. Za ovu sezonu dobro sam se spremio, imam dosta samopouzdanja i vere u sebe.
STORY: Koliko vam je teško pao taj period?
- Veoma teško, jer sam se ja trudio da igram i onda kada nisam bio u kondiciji, što nije trebalo da radim. Nisam znao da kažem ne, a možda bih i Interu i reprezentaciji ponekad više pomogao da sam odsustvovao sa terena. Ne bih da se vraćam na staro, bila je to dugačka i teška godina, ali na kraju sam od sedam utakmica odigrao pet u kojima je Inter pobedio.
STORY: Kada bi, po vašem mišljenju, vrhunski sportista trebalo da stavi tačku na aktivnu sportsku karijeru?
- Sve dok se i fizički i psihički budem osećao dobro, neću prestajati da radim ono što volim . Uskoro ću napuniti trideset godina, a već četrnaest godina profesionalno se bavim ovim poslom. Nadam se da ću uspeti još pet ili šest godina da igram, ali ako ne budem zadovoljan svojim učinkom na terenu, okačiću kopačke o klin bez ikakvih problema.
STORY: Čime planirate da se bavite kada prestanete da igrate fudbal?
- Prvih šest meseci sigurno ću se odmarati i neću potrčati ni sto metara. Želim spektakularan odmor i već sada ga planiram. Voleo bih da se uželim fudbala i počnem da radim nešto drugo. Prosto ne verujem da ću iz kopački odmah moći da uđem u neke aktivnosti poput posla trenera ili sportskog direktora. Sigurno ću morati na neko vreme da se udaljim, a pitanje je da li ću uopšte više želeti da se bavim fudbalom.
STORY: Dosta vaših poslovnih projekata vezano je za Beograd. Da li planirate da se definitivno vratite u Srbiju?
- Mislim ću zbog dece ostati da živim u Italiji. Većina ljudi odavde pokušava da svoju decu školuje u inostranstvu i ne vidim zašto bih se vraćao i radio suprotno.
STORY: Veoma ste bliski sa Sinišom Mihajlovićem koji vam je i kum. Kako ste se zbližili?
- Mihu sam upoznao 1997. godine kada je on bio u top-formi i na vrhuncu karijere, a ja sam bio klinac koji je samo bio priključen timu. Godinu dana kasnije počeo sam da igram za reprezentaciju i debitovao na Svetskom prvenstvu. Nakon toga otišao sam u Lacio, gde smo se ponovo sreli. Istog leta počeli smo da stanujemo zajedno i polako se upoznavali. Vreme je čudo, ono je uticalo da se zbližimo i skapiramo da između nas teku čiste vode, to je jedno zdravo prijateljstvo, koje je potom preraslo u kumstvo. On mi je krstio sve troje dece, a ja sam krstio jedno od njegove mnogobrojne (smeh). Iz tih razloga nikada nisam mogao da pričam o timu kao celini, nego bih, kada bi me neko pitao ko mi je najbolji prijatelj, rekao: Mihu izdvojite sa strane, a onda o svima ostalima mogu da govorim ponaosob. On mi je kao stariji brat, između nas oduvek vlada veliki respekt i pažnja kakvom se tretiraju pravi prijatelji.
STORY: Pogađaju li vas tračevi u medijima u vezi sa vašim privatnim životom?
- Bitno je da si čist pred sobom, kao i da znaš šta je tačno, a šta nije. Kod nas je veoma lako napraviti priču koja nije, ili je samo delimično istinita, a da ista potom dobije ogromne dimenzije. Mislim da je borba nemoguća, zato što novinari uvek pobeđuju. Jednostavno, u tim trenucima treba ostati miran, a ja se trudim da uvek budem dostupan medijima. Protiv tračeva nema borbe jer demanti nikada ne može da bude efektan kao prva vest.
STORY: Šta mislite zbog čega se sportisti mladi odlučuju za brak ?
- Ili je mnogo rano ili je prekasno. Ja sam našao svoju sigurnost i zaljubio se. Nisam želeo da čekam niti sam razmišljao na taj način. Nisam mogao da kalkulišem u tom momentu, a kako sam nedugo posle venčanja otišao u Lacio, sve je ispalo perfektno.
STORY: Da li se sećate prvog susreta sa suprugom?
- Sećam se svega. Pošto je Ana sestra mog iz tog perioda saigrača Milenka Aćimovića, tada je došla prvi put u Beograd da vidi brata. Kada sam je video, za mene je stao ceo svet.
STORY: Čime vas je Ana osvojila?
- Moja supruga je posebna, jednostavna, normalna i ne interesuje je fama oko mog poziva. Potpuno je posvećena deci i meni.
STORY: Da li u vašem braku ima ljubomore?
- Kada kod jednog od partnera nema ljubomore, onda je to početak kraja njihovog odnosa. Oboje smo ljubomorni, a ponekad mi se čini da sam ja malo više od nje. Za sada nema potrebe da se ljubomora preterano iskazuje, ali i jedno i drugo negujemo tu osobinu.
STORY: Kako se vaša voljena nosi sa vašom popularnošću?
- Ona je svesna toga od početka moje karijere i zna da je to sastavni deo naše zajedničke priče. Nikada nije pravila scene ili neki problem, nego se uvek, kada me nešto iznervira, trudi da me opusti i istakne kako je sve to deo mog posla. S druge strane, nju eksponiranje ne zanima i nerado daje intervjue.
STORY: U čemu je tajna vašeg braka?
- Mladi smo počeli da živimo zajedno i mislim da je čar u uzajamnom pomaganju. Nas dvoje smo odrastali jedno pored drugog. Sada je sve mnogo lakše, za razliku od perioda kada smo bili klinci koji su dobili decu. Nakon toliko godina, jedno drugom prepoznajemo pogled. Pre su mi govorili kako ne možeš nekog da znaš dok s njim ne pojedeš džak soli, a mi smo tu negde pred kraj džaka i baš se dobro poznajemo. Od kada sam sa svojom voljenom osobom došao do tog nivoa, brak održavamo razumevanjem, poštovanjem i uzajamnim pomaganjem
STORY: Prisustvovali ste i rođenju vaše dece. Jeste li se plašili?
- Kada se porađala sa Stefanom, tresao sam se više od Ane, pri Filipovom dolasku na svet bio sam na ivici da odem, a onda sam na kraju ipak ušao u salu. Bio sam ubeđen da neću prisustvovati Aleksandrovom rođenju jer sam mislio da nemam snage. U jednom trenutku počela je da me grize savest i zapitao sam se: Šta da radim kad porastu i Aleksandar konstatuje da jedino nisam bio prisutan kada je on dolazio na svet. Nije lako pregrmeti taj osećaj rođenja deteta, ali shvatio sam da se sve može. Gledati suprugu dok rađa tvoje dete jeste motiv koji uliva dodatnu snagu za život. Doktor mi je dozvolio da s njim sečem pupčanu vrpcu i sve je izgledalo neverovatno.
STORY: Čini li vam se ponekad da nedovoljno vremena provodite sa porodicom?
- Mislim da toga nikad nije dovoljno i to je, generalno, problem svakog sportiste i njegove familije. Kada idem u karantin, njima je to normalno, a meni je prosto nenormalno što su se oni na to privikli. Tokom ovog leta bili smo zajedno skoro pedeset dana, a onda je došao početak priprema, ali čovek se na sve navikne i izdrži. Žao mi je što će, kada ja završim s fudbalom, oni odrasti, a ja delimično propuštam njihov najlepši period života.
STORY: Koliko su vaši sinovi vezani za Srbiju?
- Vole da dođu i u Beograd i u Ljubljanu, odakle im je mama, ali ne provode mnogo vremena u Srbiji. Trudimo se da se više zadržimo na moru i spojimo lepo sa korisnim, odnosno odmor i zabavu.
STORY: Mislite li da će bar jedan od vaših sinova želeti da postane fudbaler?
- Sva trojica odlično šutiraju i idu na treninge. Mene niko nije terao da igram fudbal, neću ni ja njih. Ako budu sami osetili da im se taj poziv sviđa, što bi trebalo da se dogodi za nekoliko godina, ja ću ih podržati. Za sada im se sviđa fudbal, što je dobar početak, ali ne znam da li će tako i ostati.
STORY: Da li ste strog otac?
- Ne, jer ionako malo vremena provodim s njima. Ne želim strahopoštovanje, ali oni tačno znaju dokle mogu da idu. Ne izigravam strogoću, ali umem da ih kaznim da, na primer, igraju play station sat vremena i stvari se odmah menjaju nabolje.
STORY: Jesu li dečaci međusobno ljubomorni jedan na drugog?
- Stariji i srednji su kao blizanci, pošto je među njima godinu i po dana razlike i njih dvojica odrastaju zajedno. Najmlađi je komandant parade, mnogo je vezan za Anu i mene i ljubomoran je kada nam se njegova starija braća približavaju. Za sada dobro komanduje, pošto su se Stefan i Filip navikli i ne prilaze nam kada je tu Aleksandar.
STORY: Kakvi su učenici vaši sinovi?
- Nemaju nikakve povlastice u školi zbog toga što sam im ja otac, jer idu u internacionalnu školu gde ima mnogo dece poznatih roditelja. Nimalo im nije lako, pošto im se kod kuće priča srpski jezik, stanuju u Italiji, a u školi koriste engleski.
STORY: Kako se najradije zabavljate s njima?
- Najviše vole kada s njima igram fudbal. Samo im je važno da smo zajedno, nebitno je šta ćemo raditi, a obožavaju kada ih ja pohvalim.
STORY: Planirate li još dece?
- Voleo bih kada bi bilo tako, ali mislim da više neću imati dece. Želeli smo da imamo devojčicu, ali nije nam se dalo. Zato su stigla naša tri anđela i zaista smo prezadovoljni.
