Sa Zoranom - Kikijem Lesendrićem (51) možete da filozofirate o smislu života od jutra do sutra, da se ismejete njegovim greškama, da poverujte u neku od njegovih lovačkih priča iz 80 i neke godine, ali i da opsujete. Svaku lošu priču ume da začini sa uvek može gore ili nije to tako strašno, a svaku dobru sa bilo je to super. Nema naviku da se hvali, nikada nije preterano ponosan, niti nezahvalan. Kikijev lifestyle je jednostavan, običan, ono od juče njemu je u redu i za danas i za sutra. A ako i potera po zlu, navikao je da se sam čupa. Stanje očaja njemu je nepoznanica, ne zato što se nije mučio, nego zato što je stameno istrpeo i čekao da prođe. Svojoj ozbiljnosti daje ogromnu dozu neozbiljnog, svaki put je spreman da krene od nule, a takvog su navikli da ga trpe i njegova supruga Ljiljana, inače ginekolog klinike Narodni front i sin Đorđe (20), student internacionalnog ekonomskog fakulteta u Rimu.
Story: Po mnogima vaša karijera izgleda veoma ozbiljno, a vi se, čini se, uz sve to i zabavljate.
- Izgleda da sam ozbiljan, a zapravo radim i dobro se zezam. Stalo mi je da sve bude dobro, a svi mi u bendu smo poput gusara koji se stalno igraju pa nam sve ispadne spontanije i bolje. Meni muzika kao igra nikada nije dosadila, štaviše sada mi je slađe nego ikada. Dodajem joj određenu dozu bajkovitog, kao i dečačke gluposti. Treba praviti greške. Ja ih volim jer su odmah vidljive. Ne kamufliram ih, nego idem dalje. Uz to, okružen sam sličnim ljudima sa kojima živim samo za danas.
Story: Je li vam zrelost oduzela maštu?
- Možda bi trebalo, ali nije. Ljudi stalno nešto shvataju u životu, a u stvari ne shvataju ništa. Držim da je tačna izreka Vuk dlaku menja, a ćud nikad, a svidela mi se i rečenica Robija Vilijamsa u jednoj pesmi gde kaže Uvidim svoju grešku, a onda je ponavljam. U stvari, to je lepo, osiguraš se da si budala. (Smeh) Lepo je kada imaš iskustvo, ali kad mi se učini da sam sve već video, desi se nešto novo. Često mi se čini da sam na sve spreman, pa se onda iznenadim.
Story: Mislite li da ste te davne 1981. godine kada su se Piloti pojavili, bili bolji čovek ili ste to sada?
- Tada ne bih sebe mogao da nazovem čovekom. Da bi čovek postao čovek, mora da se dokaže na bar dvanaest horizonata. Doduše, ja i dalje imam istu upornost i tvrdoglavost. Svaki čovek može da bude zločinac i heroj, a mala nit sudi na kojoj će strani završiti. Ja lično nisam pretenciozan, ne smatram da sam nešto specijalno. Jasne su mi moje greške, volim ih i cenim i gledam da ih ponavljam često. I kao mladić sam to radio i nikada se zbog toga nisam nervirao, doduše nervirali su se drugi.
Story: Jeste li intuitivan čovek? Umete li da procenjujete ljude?
- Umem. Dešavalo mi se da predvidim šta će čovek da pomisli, potom i kaže. To je srećna osobina, ali uprkos tome, neretko idem u nešto i kada osećam loš ishod.
Story: Nekoliko puta ste kretali od nule, a poslednji put ste to učinili kad ste se iz Grčke vratili u Beograd i odlučili da ponovo sa Pilotima snimite album. Šta vas je u tome vodilo?
- Kada sam sa sobom raščistio šta želim, bio sam spreman da trpim uglavnom udarce jer sam smatrao da je jedino to logično da mi se desi. Spremao sam se na loše, a dobio lepo. Bilo je ignorisanja od medija, koji su zajedno sa intelektualcima rekli kako je sve to fuj, ali tako nije mislio normalan svet, čiji sam deo i koji mi je najvažniji. Potpuno se razumem sa tim svetom, bez obzira na to što imam više nego što mi treba ili oni mnogo manje nego što su zaslužili.
Story: Analizirate li svoje postupke?
- Ja sam čovek oslobođen sujete. Ako si svestan trenutka i okruženja, moraš da budeš u stalnom preispitivanju. Prohteve nemam i sve što se desi mi je nekako ok.
Story: Možete li materijalno odvojiti od duhovnog?
- Nego šta. Naučio sam to još te 81. godine kada sam kao klasičan klošar dobio honorar od SOKOJ-a koji mi je omogućio da budem tri meseca u Italiji. Ništa ekstravagantno, a ništa mi nije ni falilo. Apsurd je da sam najbolje stvari radio kada sam bio najmanje materijalno potkovan. Naučio sam da živim skromno i mogu da se odreknem svega, a da se pri tom ne osećam napaćeno. Svakome treba da se desi debakl kojim ojača. Kada je Đole bio mali, bio sam u situaciji da nemamo dovoljno ni za šta, ali preživelo se i to. Video sam i kod mnogo većih bogataša kako lova odlazi i ništa ne znači. Sve prolazi, te činim ono što mogu da što češće povlačim kočnice, da se smejem što duže, da svaki dan činim što je moguće više posebnim, a ako ne može da bude poseban, onda neka je i glup i dosadan. I to je dobro. Ja lepo legnem, lepo se i probudim.
Story: Da li vam je novac ikada zamaglio vid?
- Trudim se da se to ne desi, ali sve se svodi na to da nečim kalkulišeš. U principu, u suštini ljudskog bića je da bude trgovac. Trguješ i sa anđelima i sa đavolima, ali praviš balans koji ne sme da ode na štetu dobrog. Nije mi dovoljno da dobijem više, a da trpim posledice. Činjenica da sam u braku 27 godina govori da sam spreman na kompromise, kao i druga strana. Ceo moj život je povezan sa tim da slušam i da me slušaju. Ta veslačka disciplina mora da bude obostrana i valjda zato imamo rezultat, a to je naš Đorđe u koga se uzdam da će biti prvi Lesendrić koji će završiti fakultet.
Story: Živite li pod stalnom samokontrolom ili dajete sebi oduška, pa šta god da se desi?
- Između sam. Kada sam bio mlađi davao sam sebi oduška, ali sada više ne. Nemam običaj da donosim velike odluke, a da ne analiziram sve okolnosti, a dosta sam naučio i na iskustvima svojim prijatelja. Trudim se da ne budem lakomislen i da što ređe pomislim da se jede sve što leti.
Story: Niste dozvolili sebi da upadnete u svet poroka. Po čemu ste to bili snažniji od mnogih u to vreme?
- Objektivno ni na početku, a ni sada, nisam se mnogo družio sa muzičarima. Moji prijatelji su oni sa kojima sam odrastao i oni koji mi prijaju. Jako sam ponosan na to što sam upoznao Miku Antića i nekoliko dana laprdao sa njim. On je bio alkos sa kojim je bilo fascinantno sedeti i samo ga slušati. A s druge strane, on je želeo nešto da izvuče od svakog sa kim je provodio vreme. Upoznao sam Melinu Mercouri, grčku glumicu i tadašnju ministarku kulture na zalasku, ali nažalost u vreme kada joj je bolest već ugrozila život. Toliko stvari sam od nje naučio, u stvari ona me je uputila u to šta treba da radim u Grčkoj, a da se ne obrukam. Nekih mesec dana bio sam kod nje u kući i samo smo filozofirali šta je suština života. Sreo sam i prave atinske umetnike i spoznao drevnu grčku kulturu od koje je čitav svet dobio mnogo. Da li su ti ljudi homoseksualci ili narkomani, uopšte nije bilo bitno za naše priče. To isto se dešavalo sa ljudima kod nas koji su bili na visokom intelektualnom nivou. Jedan od njih je bio Milan Mladenović, tvorac EKV-a sa kojim sam odrastao. Nas dvojica smo oduvek filozofirali i za mene on nije bio poročan čovek, nego najveći umetnik tog tipa kod nas.
Story: Ipak, morali ste bar ponekad da budete deo poročnog sveta. Šta vas je spasilo da mu se ne prepustite?
- Ja ga jesam dokačio, ali to je bilo sve. Moja sreća je izgleda bila u tome što dugo nisam ni znao šta sve oko mene postoji. U meni je u to vreme bila ogromna doza naivnosti. Dođem na žurku i vidim da su svi veseli, ali kapiram da su isto kao i ja popili tri piva ili im se sviđa neka devojka. Nisam ni znao koliko često je radio heroin. Postajao sam svestan problema tek kada su posledice postajale očigledne i kada bi dolazilo do spuštanja svih kriterijuma da bi se došlo do droge. Puno dragih ljudi je završilo bedno. Žao mi je Margite Stefanović, klavijaturiste grupe EKV, koju sam u očajnom stanju video dan pred smrt. Kao da je bila u trenutku lucidnosti, prepoznala me je, ali me je samo nemo posmatrala. Nisam znao ni da li treba da joj dam novac jer nije ništa ni tražila, smo samo stajali i gledali se. Verovatno narkomanima to ne predstavlja toliki problem, koliko nama koji ih vidimo sa strane.
Story: Koliko je za odupiranje porocima važno roditeljsko vaspitanje?
- U mom slučaju možda i nije bilo jer sam uvek bio dosta samostalan. Imao sam slobodu od ranih tinejdžerskih dana za kojom su mnogi vapili, ali valjda, kako sam znao da mi je sve dozvoljeno, nije me ni privlačilo. Ja čak nikada nisam ni pušio, a alkohol sam otkrio mnogo kasnije. To je bio moj veliki prijatelj kog sam nažalost morao da izdam poslednjih godina jer osećam posledice. Ali iskren da budem, volim alkohol jer mi daje neku lažnu dimenziju. Svaki čovek mora da ima neki ventil, niko ne može da živi kao Majka Tereza. (Smeh)
Story: Koliko ste često žrtvovali stvari, ljude?
- To sam činio samo na osnovu unutrašnjeg osećaja koji me nikada nije prevario. Ono što sam oduvek znao jeste da ne smem da žrtvujem porodicu.
Story: Koliko puta vas je inat vodio kroz život?
- Puno sam stvari radio da se dokažem sebi, a potom i drugima. Bio sam u situaciji da sam potcenjen, a onda sam iz inata namerno želeo da dokažem da to što nudim valja. Inat je i dobar i loš, pa sam naučio da ga kontrolišem.
Story: Kako ste svoj brak kroz godine spasavali od propasti?
- Kompromisima i svakodnevnom tolerancijom. U našem odnosu to je i jedina opcija jer smo potpuno različiti. Lako se posvađamo, lako i mirimo. Kada jedno drugom idemo na nerve, okrenem se i gledam svoja posla, ne teram mak na konac jer bismo tako zadavili jedno drugo. Neki put i kad sam u pravu, popuštam, a neki put sam drkadžija pa mi svi ostali povlađuju.
Story: U čemu vam supruga popušta?
- Vrlo je jasno da je moj način života specifičan i da ona tu ne treba mnogo da se petlja. Puno putujem sam, ali kad možemo, idemo zajedno. Ponekad moram da se osamim i da me svi ostave na miru kako bih mogao da funkcionišem. E onda je na njoj da me trpi...
Story: Koliko često su vam se iskušenja činila kao najbolje rešenje?
- Svi mi imamo iskušenja. Ja sam ih imao malo više od onih ljudi koji se ne bave poslom poput mog, ali zato najčešće ljudi koji nemaju toliko prilika brže naprave grešku. Nađu devojku u koju se zaljube, ostave decu i sjajnu ženu, koja im je dosadila, a onda posle šest meseci dolaze isti problemi pa i ta druga postaje kao prethodna, a možda i gora. Tako je bilo kod bar deset mojih prijatelja, a ja sebi takve stvari nikada nisam dopuštao. Jedino što ne može da se iskontroliše jeste ljubav, a ja sam izgleda imao sreće da mi se ne dogodi ništa veće od moje supruge. Sreća je da sam se zaljubio u nju.
Story: Šta vas kod nje nervira?
- Njene kritike mi najteže padaju i ponekad kada mi kaže ovo ti ništa ne valja zadavio bih je jer je meni baš to bilo super. Ona to kaže tako olako i baš je briga, a isto to nervira i Đoleta.
Story: Gledate li na život kroz ružičaste ili nešto tamnije naočare?
- Uvek gledam samo dobro i tražim svetlu stranu katastrofe, pa valjda zato kad god treba da nadrljam, ja se izvučem. Uvek postoji izlaz, samo je važno da ga nađemo. To učim i Đoleta. Da bude spreman da donese odluke, a i ako pogreši da to prihvati. Mislim da on raste brže i bolje nego ja jer ima sve ono što sam nisam imao. Ali drago mi je što je odgovoran i što, iako mu to nikada nisam rekao, zna da njegovo školovanje u Rimu puno košta i da za nas predstavlja veliki problem. Osim toga, on poput mene skuplja ljude oko sebe. Nedavno je desetak njegovih drugova među kojima je bilo Italijana, Amerikanaca, Južnoafrikanaca, boravilo mesec dana kod nas i to je lepo, mada su se baš zadržali. Sviđa mi se i to što već neko vreme ima divnu devojku i što vidim da su srećni. Tako smo ove godine zajedno letovali u Grčkoj, doduše retko smo se viđali. Ja sam Đoletu drug, roditelj jer je sad svoj čovek na kojeg više nemam uticaja. Šta sam imao, rekao sam mu još odavno. Video je sve na mom primeru, pa i to kad se ćale napije i dođe kući... On je taj koji me odvuče u potkrovlje, otvori mi prozor i ostavi me da se smrznem...
Story: Zažalite li nekad što nemate drugo dete?
- On sam je zauzeo ceo prostor u našim životima i nikada nismo ni razmišljali o tome. Đole je bio toliko zahtevan kao beba da je malo moglo da ostane za drugo. Neki put i sam se požali: Kakvi ste to roditelji, nemam ni kuče, ni mače. Ali nije poput većine jedinaca egocentrik, nego je dosta otvoren.
Story: Jeste li čovek koji krije bol ili je pokazujete?
- Ne, mada je ponekad treba sakriti. Ali nekad je lepo pokazati slabost, volim ljude koji to umeju.
Story: Jesu li reči samo izgovor?
- Da, uvek su i bile. Postupci su za verovanje, a da priča svako može.
Story: Mada se nikada niste politički deklarisali, vaš veoma blizak prijatelj je ministar ekonomije Mlađan Dinkić, koji vam pomaže u komponovanju...
- Ja sam Mlađu upoznao još 80-ih kada je i on imao svoj bend. U međuvremenu je otišao na fakultet i putevi su nam se razišli. Pre oko sedam, osam godina kada sam radio na nekoj pesmi, on ju je sasvim slučajno čuo i došao kod mene u studio. Već tada je bio u političkim vodama, ali kada mi je odsvirao Oltar, dopala mi se ta kompozicija i ubrzo smo počeli da se zajedno bavimo muzikom. A onda sam prvi put video ludaka koji ima osećaj da mene tera da radim, ali i da mi kaže šta ne valja. U poslu mi je potreban, ali sam uvideo kakvo njegovo delovanje je najkorisnije u mom slučaju. Ne meša se sve do momenta kada je siguran da ne greši. On voli muziku i dobro to radi. Kad svira sa nama, niko mu ne zviždi nego ga doživljava kao muzičara našeg benda.
Story: Da li se podrazumeva da uvek glasate za svog prijatelja?
- Ne, jer mogu sve da mu kažem otvoreno. A Mlađi sam hiljadu puta rekao šta mu nije dobro, pa nekad posluša, a nekad sluša samo sebe.
Mirjana M. Višnjić
