Glumac Uliks Fehmiu koji poslednjih devetnaest godina živi u Njujorku, doputovao je u srpsku prestonicu radi premijere filma Ustanička ulica u kojem je ostvario važnu rolu. Umetnik koji je pre odlaska u Ameriku 1993. godine ostvario važne uloge u filmovima Crni bombarder, Bulevar revolucije, Vizantijsko plavo, kao i u popularnoj predstavi Zapali me, sa svojom koleginicom Snežanom Bogdanović već godinama u srećnom braku deli dobro i zlo, a njihovu svakodnevicu lepšom čini ćerka Nika. Uliks i danas gaji divna sećanja na Beograd gde je stasavao u glumca, a u Njujorku je izgradio mirnu porodičnu luku i sa svojom izabranicom ima producentsku kuću i pekaru. U intervjuu za Story govori koliko se saveti koje daje ćerki razlikuju od onih koje je dobijao od svojih roditelja, ali i otkriva šta njegovu porodicu čini skladnom.
Story: Da li za sebe možete reći da ste srećni i zadovoljni?
- Sigurno nisam nesrećan i sigurno nisam nezadovoljan. Pomalo sam i sujeveran, a i nisam dovoljno pametan da odgovorim na takvo pitanje. Moja porodica i ja trudimo se da volimo život, a on je pun svega i svačega. Nimalo nije lak, u njemu ima bola i tuge, ali ipak mnogo više radosti i ljubavi.
Story: Da li kao svoj dom osećate Beograd ili Njujork?
- Kuća je tamo gde je dom, porodica, krevet, gde se spava, a naš dom je u Njujorku. Svet se smanjio. Možda bih se, da živim negde u Zimbabveu ili Ajovi osećao izmeštenim. Međutim, živeti u Njujorku koji nema nikakve veze s Amerikom, nešto je sasvim drugo. Kada sam prvi put kročio u njega, mnogo godina pre nego što smo počeli da živimo u tom gradu, imao sam osećaj da sam kod kuće. Osećam se slobodnim. Tamo se čovek jednostavno oseća svoj na svome.
Story: Na koji način svojoj naslednici Niki govorite o Beogradu?
- Kad završi školske obaveze, naša ćerka dolazi u Beograd svake godine na skoro dva meseca. Dok je bila mlađa, dolazila je sa majkom, a poslednja dva puta boravila je sama kod Snežaninog brata koji ima ćerke njenih godina. Naše geografsko genetsko poreklo je takvo da ona u svom iskustvu nema samo Beograd i Srbiju, nego ima i Hrvatsku jer je moja mama iz Novog Vinodolskog, kao i Kosovo odakle je moj otac. Ona veoma duboko oseća svoje raštrkane korene i svaku tu sredinu kao svoju, što je za mene važno. Zbog toga sam srećan i ponosan, pogotovo zbog toga što mi na tome nismo insistirali, nego nam je samo bilo važno da svake godine s nama provede određeno vreme na ovim prostorima. Insistirali smo jedino na jeziku, a ona je svesna da je ta različitost jednog i drugog sveta njeno bogatstvo.
Story: Ima li ona svest o Srbiji kao svojoj zemlji ili tako doživljava Ameriku?
- Ona ne priznaje, kao ni mi, te geografske, teritorijalne i nacionalne podele. Alergična je na sve vrste nacionalizama, šovinizama, seksizama, rasizama... Ne ustručava se da iznese svoje mišljenje, možda je po tom pitanju čak žešća i hrabrija od mene. S druge strane, ima beskrajno poštovanje prema svakoj kulturi ponaosob i razume i prihvata njihove različitosti. Upravo te različitosti, prisutne na jednom tako malom prostoru kao što je naš, njega i čine veoma uzbudljivim za našu ćerku.
Story: Izražava li Nika afinitet prema glumi?
- Moj otac i Branka sigurno su s njom razgovarali o tome. Ubeđen sam da je Bekim sve što je rekao meni ponovio i njoj. Mi pokušavamo da joj se ne mešamo, niti da se petljamo u to šta će odabrati. Zanimaju je različite stvari, a njena učiteljica, kad je bila u nižim razredima osnovne škole, rekla je da će Nika biti Majka Tereza u Versace haljini. Šta mu to dođe, ne znam. Znam da je ona neko ko ima potrebu da promeni svoj pogled na svet koji se danas uredno servira tinejdžerima kroz medije. Ima potrebu da napravi svet boljim nego što on jeste, a ja joj u tim našim razgovorima kažem da je sebi dala veoma skroman zadatak. Ona ima pravo na to, mlada je. Glavom je u oblacima, a ipak mi se čini da čvrsto stoji na zemlji. Osim te male i skromne želje da promeni svet, zanima je fotografija, a meni se sviđa kako barata kamerom, na koji način kadrira... Za mene koji se profesionalno bavim filmovima, montaža je doskoro bila tajna, a Nika već ima trideset izmontiranih i izrežiranih malih školskih filmova. Jedva čeka da upiše koledž i ode daleko iz roditeljske kuće, iako mi insistiramo da studira u Njujorku. Zna da bude veoma smešna i često se šali na sopstveni račun. Nadam se da će joj taj duboko organski smisao za humor pomoći da lakše bije životne bitke.
Story: Jeste li ikada zažalili što se niste opredelili za neki drugi posao?
- Nikada, što ne znači da ne želim da radim i druge stvari. Šta ću raditi do kraja života, ko to zna. Meni je moj profesor glume Predrag Bajčetić, kada mi je čestitao četrdeseti rođendan, rekao da su stari Grci govorili kako je za čoveka upravo to doba najkreativnije. Onda je dodao da se, zbog toga što se vreme promenilo, to doba proteže do šezdesete godine. Pošto želim da mu poverujem, to onda znači kako mogu da budem uzbuđen zbog predstojećih dvadesetak godina života.
Story: Kako se nosite sa gubitkom oca i mogu li sećanja na njega da ublaže bol?
- Za to nema ni recepta ni pravila. Niko vas ne može spremiti za tako nešto. Ljubav koju je jedan dobio od drugog jeste ono što ostane. Nju nikad ne možete da izgubite. Ta ljubav ostaje s vama zauvek i gura život da ide dalje.
Story: Ne igrate često. Nedostaje li vam gluma?
- Neposredno po odlasku u Ameriku, Snežana i ja nismo radili nekih pet, šest godina. U tom periodu posao nam i nije toliko nedostajao. Rodila nam se ćerka i taj mir i tišina našeg života, u drugoj polovini devedesetih, baš nam je prijao. Inače, uvek nam je život bio bitniji od posla. Ni dok smo konstantno radili i bili glumci, nismo pošto-poto prihvatali svaki posao. A kad je gluma počela ozbiljno da nam nedostaje, preselili smo se u Njujork i veoma brzo ponovo krenuli da radimo. Sada stalno imamo i neke svoje projekte. Između tih naših projekata i onih koji dođu sa strane, uradimo nešto otprilike jednom godišnje. Čini mi se da nam balans posla i života trenutno odgovara. Ako nam nešto nedostaje, to je onda pozorište. Ja sam odrastao u Jugoslovenskom dramskom, tako da je i samo provođenje slobodnog vremena u pozorištu nešto što nam fali.
Story: Kako gledate na ulogu koju ste ostvarili u filmu Ustanička ulica?
- Postoje razni načini na koji glumac može da govori o projektu u kome je učestvovao. Uvek je dobro kada se spoje dve stvari, da vas ponuđeni materijal zanima i da budete zadovoljni samim procesom stvaranja. Gluma je igra, pa je važno da tokom tog čina osetite radost, a na ovom projektu to se i desilo. I film i pozorište su timski rad, a Gordan Kičić i Miša Terzić okupili su sjajnu ekipu glumaca i saradnika. Na snimanju je vladala kreativna i uzbudljiva atmosfera. Uživao sam, a verujem i da su svi koji su radili na njemu radosni.
Story: Još se priča o vašoj briljantnoj ulozi u predstavi Zapali me koja je bila veliki hit. Kakva vas sećanja vežu za nju?
- Za glumca je veoma bitno da ne ostane mentalno zaglavljen u projektu koji ga je u jednom trenutku učinio uspešnim. Iz mog iskustva, svaki od projekata koji su imali uspeh, pre svega odisali su iskrenom i dobrom energijom koja je vladala među ljudima koji su ga stvarali. Tako je bilo i sa predstavom Zapali me. Tada sam upoznao Snežanu, tu smo se spojili i evo nas toliko godina kasnije zajedno. Milena Trobozić je bila producent, a sad smo i prijatelji i partneri u produkciji. Nikola Kojo i ja smo postali drugari i pre toga, i ostali smo to do ovih dana. Alisa Stojanović nam je takođe prijatelj. Iz jednog posla rodila su se neka od najvažnijih i najlepših životnih poznanstava. Ta predstava je promenila moj život na razne načine. Što se tiče samog komada, još te 1992. igrao sam homoseksualca i činilo mi se da je taj moj karakter bio i te kako omiljen od strane publike. Dvadeset godina kasnije nalazimo se u jednoj beskrajno homofobičnoj vremenskoj kapsuli. Moramo da budemo spremni da prihvatamo različitosti ma kakve one bile i predrasude su velika nesreća za jedno društvo.
Story: Pojedinci kažu da je ta uloga bila sudbonosna za vas, a neki tvrde kako bi i vaš život bio jednostavniji da nije bila toliko popularna. Verujete li da je tako?
- Moj odlazak nema veze sa predstavom Zapali me, ako na to mislite. Naprotiv, ona ga je samo odložila pošto sam u njoj dobio priliku da radim sa Snežanom. Komad je uticao na to da ovde provedem još dve godine. Istina je da je postojala struja u pozorištu kojoj je taj komad tada smetao i ona je pokušavala da ga skine sa repertoara. Ali, nisam zbog toga otišao, već zbog mnogo ružnijih stvari.
Story: Kako god bilo, tu ste upoznali suprugu, a ona je svojevremeno rekla da ste je osvojili jednom pričom. Da li ste do danas sačuvali tu ljubavnu čaroliju među vama?
- Mogu da kažem kako sam zaljubljeniji u svoju ženu danas nego što sam to bio nekad. Naš odnos je podjednako uzbudljiv kao što je bio i onda, što ne znači da nekom drugom nismo i te kako dosadni. Tih devedesetih gledao sam Snežanu na filmu i bio sam fasciniran njenim talentom i lepotom. Prema njoj sam imao odnos kao prema nečemu nedohvatljivom i nedodirljivom. Zanimljivo je da se nešto slično desilo i mom ocu, samo što je on tada već bio u braku. Naime, njemu je jedna od glumica s kojom je još kao klinac sanjao da radi bila Ava Gardner i 1974 i 1975. pozvao ga je agent iz Rima i rekao da ima scenario za njega. Kada je čuo da igra Ava, odgovorio je: U redu, prihvatam, ako ona igra, ja radim. Nije želeo ni da vidi scenario. Tako je Snežana bila moja Ava Gardner. I ja sam ulogu prihvatio ne čitajući scenario, a kada sam dobio tekst i shvatio da igram Larija, njenog prijatelja, a ne glavnog dasu, bio sam malo tužan. Posle sam uvideo da to nije loše jer je to otvorilo neke druge mogućnosti za druženje.
Story: Mislite li da je ljubav precenjena ili je malo onih koji uspeju da saznaju kako nijedna cena za nju nije previsoka?
- Ljubav je potcenjena, a jedino je ona važna. Mislim da život bez nje nema puno smisla. Ja sam odrastao u kući u kojoj je ljubav negovana kao nežna biljka. Roditelji su nam često govorili da smo brat i ja deca ljubavi. Ona je krhka, nežna i ranjiva. Treba je stalno zalivati. Ja sam to poneo u svoju porodicu i pokušavam da je nosim kroz život i stalno zalivam. Nekad smo malo nepažljivi prema njoj, ali onda istog trenutka pokušavamo da je malo pomilujemo i počinjemo da je negujemo.
Story: Mnogi vas često opisuju kao žrtvu vremena, prostora, režima, pa i samog zanimanja, ali vi ne pristajete na ovakve konstatacije. Gde je onda istina i vaše mesto?
- Hvala Bogu da nisam žrtva, toga smo imali dovoljno. Žrtva u psihološkom terminu jeste onaj ko pristaje da mu neko drugi bude kriv za nešto što se njemu desilo. Sve svoje odluke lično sam doneo, niko me ni na šta nije naterao. Iza svih svojih odluka čvrsto stojim. Jedne su bile pametne, druge su bile idiotske, neke su bile promišljene ili brzoplete, ali bile su moje. Kajem se samo zbog onih odluka u kojima sam izneverio sebe. Na sreću, nije ih bilo mnogo. Kada sam otišao, bio sam mnogo mlađi, ali ni tada se nisam osećao kao žrtva, samo sam bio ljut. Ne zbog toga što se meni dešavalo, već zato što se to dešavalo čitavoj jednoj generaciji, kao i generacijama koje dolaze. Nadam se da sam postao malo pametniji jer je čovek najteži sam sebi kada je ljut. Unutar ličnog mikrokosmosa i mog doma nalazi se čitav moj svet. Tu sam najjači, najsigurniji i najsrećniji i na to niko ne može da utiče, tu niko ne može da mi bude kriv ako nešto ne valja.
Moni Marković
