Uprkos tome što je ostvario zavidnu karijeru i van granica naše zemlje igrajući rame uz rame sa brojnim svetskim zvezdama, legendarni glumac Predrag - Miki Manojlović (60) nikada nije dozvolio da ga slava ponese, već svoj poziv radi iz istog dečjeg poriva koji ga je uveo u svet umetnosti. Iz prvog braka Miki ima ćerku Čarnu Radoičić (30), rediteljku i docenta filmske režije na Akademiji umetnosti u Beogradu, a druga supruga i koleginica Tamara Vučković (40) podarila mu je sina Ivana (8). U intervjuu za Story, ovaj vrsni umetnik priča o tome da li se plaši starosti, kako vaspitava svog sina i koliko je ponosan na stariju ćerku, ali i da već dve decenije s istim žarom voli suprugu Tamaru. Duboka potreba da svet oko sebe učini boljim, navela ga je i da osnuje Radionicu integracije u želji da pomogne ljudima s invaliditetom u našoj zemlji.
Story: Predstava Hodnici žuti, purpurni, plavi u kojoj glavne uloge imaju slepe i slabovide glumice, nedavno je izvedena po petnaesti put u okviru vaše Radionice integracije. Zbog čega ste se upustili u taj projekat?
- Zato što živimo u zemlji koja ima tolike probleme i ne može ni sopstvene institucije da odbrani od besmislenosti svog sadržaja i ljudi koji ne rade svoj posao kako treba. Radionica integracije radi programe za ljude sa hendikepom jer oni imaju potrebu da nešto urade i pronađu smisao postojanja u ovom svetu. Tako je došlo do početka rada na predstavi Hodnici žuti, purpurni, plavi. Ona nije rađena sa ciljem da napravimo pozorište, već je reč o jedinstvenom teatarskom činu. Moja ambicija je bila da ljudi sa hendikepom i mi bez vidljivog hendikepa budemo zajedno u gledalištu. U životu sam na vreme ostvario sve svoje snove i želje i nemam potrebe ni za kakvim ponovnim dokazivanjem u bilo čemu.
Story: Uvek ste bili veoma društveno odgovorni. Jeste li zbog toga podneli i ostavku na mesto predsednika Upravnog odbora Filmskog centra Srbije?
- Sve jasno piše u mom obrazloženju i nemam mnogo šta da komentarišem.
Story: Da li ste kao priznati umetnik uvređeni zbog onoga što se dešava u našoj zemlji kada je reč o kulturi?
- Ne mogu da budem uvređen jer imam sreću da participiram i u kulturama drugih sredina. Pre sam zabrinut zbog svega što se dešava. Što se tiče mog pokušaja doprinosa kulturi naše zemlje, rekao sam svoje. To pitanje treba postaviti svima koji nose funkcije, žive od tog novca i trebalo bi da poboljšavaju kulturu ove zemlje, ali to ne čine. Ja to radim u okviru Radionice i van svoje zemlje predstavljajući je na najbolji mogući način. Ne znam šta više mogu.
Story: Nedavno ste imali premijeru predstave Evropa danas u Slovenskom narodnom gledališču iz Maribora. Da li ćemo taj komad moći da vidimo i kod nas?
- Biće na Exitu i velikim gradovima u regionu, a od jeseni igraćemo je na engleskom i francuskom jeziku. Tu su i grupa Laibach, koreograf Edvard Klug i još dvadeset igrača. Laibach čine veoma talentovani ljudi i uopšte nisu isključivi, iako zbog uniformi imaju sliku fašističke družine.
Story: Laska li vam to što ste izabrani za počasnog doktora Univerziteta audio-vizuelnih umetnosti Evropske akademije zbog doprinosa svetskoj, evropskoj i balkanskoj kinematografiji i pozorištu?
- Vest je bila zanimljiva, ali je bitnije obrazloženje. Budući da nisam nikakav politički faktor, drago mi je što sam se našao u društvu onih koji objedinjuju ne samo ceo region, već i šire i što me kao takvog cene.
Story: Osećate li zadovoljstvo zbog toga što pronosite slavu svoje zemlje van njenih granica?
- Moja zemlja ne može nikada i nigde da me se postidi, to je sigurno. Ali, uvek ste najmanje cenjeni u sopstvenoj kući. Prihvatam to kao normalno stanje jer nemam problem sa sujetom.
Story: Jeste li se navikli na život sa koferima u ruci?
- Čitav moj život je takav. Ne inspirišu me toliko putovanja jer kada radite nešto, nije bitno gde ste - već šta radite.
Story: Prija li vam svaki povratak Beogradu?
- Naravno, tada sam sa porodicom, a zbog njih sve i radim. Volim da sam kod kuće.
Story: Šta vam je sada najvažnije?
- Ono što sigurno spasava moj duh i mnogo mi pomaže jesu radoznalost i to što sam rano naučio da stečeno iskustvo ništa ne vredi zato što je život potpuno nepredvidiv i uvek treba učiti nešto novo. To sam razumeo kod sebe, ali ne mogu drugima da dam savet. Svako mora da ima svoj put.
Story: Jeste li tako fleksibilni i prilikom vaspitavanja svog sina?
- Naravno, iako postoje bazične stvari kao što su: ustani, obuci se, jedi… (Smeh)
Story: Za to je, verovatno, ipak zadužena vaša supruga Tamara?
- Tamara je zaista divna i od kada se rodio naš sin Ivan, veliki deo svog života provodi s njim jer su izuzetno vezani. Ali, nismo ni nas dvojica ništa manje povezani, samo je to na drugačiji način. Vi možete svašta da napravite od deteta, ali ja smatram da treba pratiti njihove sfere interesovanja i onda ih usmeriti i eventualno im pomoći na tom putu. Videćemo šta će to biti u njegovom slučaju. Znam samo da je propušteno vreme sa decom nenadoknadivo.
Story: Kakav je Ivan dečak?
- Pa, lep. (Smeh) Ide u drugi razred osnovne škole i uskoro će napuniti devet godina. Govori francuski jezik isto kao srpski i zbog toga mi je veoma drago.
Story: Ne biste voleli da postane glumac?
- Ako bude hteo, neka bude. Kada sam odlučio da se bavim glumom, nisam želeo da budem popularan zato što sam sve to video još dok sam bio dete jer sam rastao u tom svetu. Jasna mi je ispraznost tog besmisla koja se zove popularnost. Pozorište je izuzetno moćna stvar i to je ono što me privlači. Zato sam i postao glumac. Za dva i po sata jednom čoveku u sali možete malo da promenite život. Šta ćete više?
Story: Da li je Ivan svestan da mu je tata poznata ličnost?
- Jeste, jer ljudi reaguju kada smo zajedno, ali on se uvek skloni.
Story: Jeste li ponosni na ćerku Čarnu koja je snimila film Milena o umetnici Mileni Pavlović-Barili?
- Film je nedavno prikazan u Akademiji 28 i veoma cenim to što je uradila. Odlično urađen posao, ali Čarna je sada već velika devojčica.
Story: Ipak, niste želeli da joj pomognete oko snimanja tog filma?
- Nemam potrebu da bilo kome dokazujem svoju principijelnost, ali ne može neko da bude predsednik upravnog odbora Filmskog centra, i u mom slučaju otac, pa da dodeljuje novac svom detetu. Ko bi poverovao da tu nešto nije namešteno? Zbog toga joj nismo dali ništa od sredstava. To je surovo, ali želeo sam da to bude dobar primer drugima. Ispalo je da to samo budala može da uradi, takvim me smatraju. Želeo sam da i njoj bude lakše, da nema taj teg zluradih komentara. Ona je snimila film u izuzetno teškim uslovima i uz minimalnu pomoć grada Beograda, ali sada je zadovoljna što je sve tako ispalo. To je ogroman rezultat uz minimalan novac.
Story: Dobili ste decu u različitim periodima svog života. Da li je to prednost ili mana?
- Ne znam, možda ih dobijem još…(Smeh) Neizmerno volim Čarnu i Ivana, srećan sam što ih imam.
Story: Retko kad ste radili sa suprugom Tamarom. Priželjkujete li novi zajednički projekat?
- Mi smo se upoznali kada smo radili predstavu Zločin i kazna, a to je bilo pre dvadeset godina, koliko je ona i mlađa od mene. Tada je to izgledalo tako tipično, ja kao zreo muškarac, a ona mlada... Ali, mi se mnogo volimo i istinski smo vezani jedno za drugo. Ne znam šta bih radio bez nje, ne zato što sam neki izgubljen tip, već zato što znam da bi mi život bez nje sigurno bio potpuno drugačiji. Ko zna gde bih sada bio i šta bih radio.
Story: Da li je moguće voleti jednu ženu dve decenije?
- Jeste.
Story: Petog aprila napunićete šezdeset jednu godinu. Kako se nosite sa prolaznošću vremena?
- Proslaviću rođendan sa zadovoljstvom jer nemam nikakvih dilema kada je reč o godinama. Imao sam ih do svoje trideset šeste, ali posle toga više ne. Tada mi je sve postalo blisko. Daleko od toga da sam opterećen time što život prolazi jer živimo kroz decu, kao što naši preci žive kroz nas. Ne osećam broj svojih godina i nemam taj grčeviti strah od smrti.
Story: Vašoj majci Zori je istog dana rođendan, kako je ona?
- Da, ona će petog aprila napuniti osamdeset dve godine. Ali, nije joj dobro i nisam srećan zbog toga.
Jelena Kulović
