Voditeljka Dnevnika na nacionalnoj televiziji Maja Žeželj (45) koja je preživela težak oblik sepse praćen stanjem šoka i popuštanjem većeg broja vitalnih organa, opet je pre desetak dana svojim licem ozarila gledaoce Dnevnika 2. Da život piše podjednako ozbiljne drame poput onih o kojima Maja ponekad izveštava gledaoce RTS-a, na najtežem primeru uverili su se njena ćerka Lena (5,5), sin Marijan (3) i suprug Ivan Stanković (55), nakon što je kolabirala na poslu i upala u komu u kojoj je bila mesec dana. U intervjuu za Story opisuje sve detalje svog višemesečnog boravka u bolnici, dramu kroz koju je prošla, ali i šta je promenila nakon svog novog rođenja.
Story: U kojoj meri je vaš povratak na posao bio emotivan za vas i vaše kolege?
- Ništa se to nije videlo tokom emisije, ali ženski deo ekipe i ja smo se po završetku zarozali od plača. Nisam želela da pravim melodramu na kraju emisije, ali na predlog kolega Dnevnik sam odjavila rečima: Lepo je ponovo voditi Dnevnik. Tek tada su emocije počele da se smenjuju i kroz glavu su mi naizmenično prolazili svi oni sa kojim sam prethodnih meseci komunicirala: od lekara, medicinskih sestara, praktičara, do onih koji su mi pružali podršku, davali krv za mene… Kada sam izgovorila: Hvala vam svima, misli o svim tim divnim osobama pomešale su se i nije bilo šanse da ne zaplačem.
Story: Da li su kolege bile pažljive prema vama?
- Divni su. Ne zbog sažaljenja, već zato što su presrećni što sam se oporavila. Nisam iznenađena takvim gestovima, ali baš je prijatno znati da te toliko vole. Dođe mi da to opet uradim. (Smeh)
Story: Jeste li bili iznenađeni podrškom ogromnog broja fanova na forumima i Facebook grupama koji su vam želeli brzo ozdravljenje?
- Kada vodim Dnevnik, uvek imam utisak kao da se obraćam jednoj osobi, uopšte nemam predstavu koliko njih prati moj rad i gleda me u tom trenutku. Ne znam čime sam zaslužila podršku tolikog broja ljudi, ali neizmerno im hvala. Presrećna sam i zahvalna zbog njihove podrške koja mi mnogo znači. Dok sam ležala u bolnici suprug Ivan mi je prenosio reakcije i govorio da se stalno povećava broj onih koji su u toj borbi bili sa nama i želeli za mene ono što i moja porodica.
Story: Smatrate li da ste mnogima omiljeno TV lice zato što nikada niste pravili medijske skandale i davali nepromišljene izjave?
- Razmišljala sam zašto je to tako i shvatila da nema mesta bilo kakvoj analizi s moje strane. Ljudi koji su me podržali reagovali su emotivno, a moja analiza ne bi bila vrsta emotivne reakcije, već bi značila da ja njih gledam bez emocije, što je nemoguće.
Story: Kako vam iz ove perspektive izgleda period proveden u bolnici?
- Uglavnom nisam bila svesna, pa ne mogu da iznesem prave asocijacije. A imala sam halucinacije i neku svoju viziju cele te priče koja nije imala veze sa stvarnošću. Tamo sam slavila i Novu godinu kao i Noć veštica, koju u realnom svetu nikada nisam obeležavala. Oko mene su u šok sobi shodno tim mojim halucinacijama, svi nosili tikve na glavama, a za Novu godinu prostorija je bila okićena. Sećam se i neke lokomotive u šok sobi, što je ustvari moja projekcija lokomotive iz crtanog filma koji sam sa decom svojevremeno gledala na kanalu Ultra.
Story: Da li je bilo još nečeg onostranog u tim vašim halucinacijama?
- Dešavalo se da se probudim i u svom boksu vidim providnu maglu koja izlazi kroz prozor. Tada nisam imala ideju neizvesnosti u vezi sa tim da li će ta magla nestati pred mojim očima jer sam znala da će se i to jednom dogoditi. U tim trenucima sebi sam govorila: Jao, još sam sa ONE strane.
Story: Kako ste ostali mentalno jaki? Mislite li da je to, između ostalog, zahvaljujući još jednom bolničkom iskustvu nakon teške saobraćajne nesreće?
- Ni u jednom trenutku u svojim mislima nisam imala problem sa tim što su mi otkazivali organi. Na konstataciju da mi ne rade bubrezi, odgovarala sam: U redu, nešto ćemo da uradimo pa ćemo ih popraviti. Na konstataciju da mi ne rade pluća, odgovarala sam: OK, hajde sada ću da dišem duboko pa ćemo i to da sredimo. Onda sam u jednom trenutku zatražila da napišem neku poruku, ali shvatila sam da ne mogu da pišem jer sam vukla neke uspravne crte umesto slova. Tada sam ukapirala da mi ne radi glava, vratila olovku i papir i predala se. Razumela sam da nemam problem sa organima i da samo nefunkcionisanje glave u mom slučaju znači predaju. Umislila sam da iz te bolnice u kojoj sam navodno bila treba da pobegnem na Urgentni centar, a u stvari sam sve vreme i bila na Urgentnom centru. (Smeh)
Story: Lekari kažu da je jedan od razloga vašeg oporavka bio i to što ste izuzetno fizički jaki?
- To je osnovni razlog. Lekari su isprva imali problem da otkriju šta mi je jer je moja klinička slika bila veoma teška. Da ja vidim takvog čoveka, mislila bih da će se iz njega roditi Osmi putnik, pošto sam tako izgledala: bila sam potpuno ljubičasta s belim kolutovima oko očiju... Nisu znali odakle da krenu s ispitivanjima: da li je srce, pluća, jetra, bubrezi... Svi parametri bili su zbunjujući dok profesor dr Buca Pavlović nije utvrdio da je reč o sepsi težeg oblika čiji je uzročnik opasna bakterija pneumokok. Davali su mi devet doza antibiotika dok ih organizam nije prihvatio, ali potom je počela igranka sa gašenjem organa. Bilo je i nekih priča da mi se to desilo od preteranih fizičkih vežbi, ali da mi telo nije bilo jako, pitanje je da li bih se oporavila.
Story: U medijima se spekulisalo da ste imali mišju groznicu koju vam je ogrebotinom prenela mačka?
- Mačka me jeste ogrebala, ali to nema veze sa mojom bolešću. Sada sam odlično i imam i mačke i kučiće. (Smeh) Profesorka dr Vesna Bumbaširević koja je svaki minut bila uz mene sa svojim maestralnim timom, takođe ima mačke, pa je sve vreme ponavljala: Ne dirajte mačke, one nisu krive. Jedan dan da provedem na radnim mestima tih ljudi koji su brinuli o meni, automatski bih osedela. Njihova uigranost i posvećenost je fantastična, naročito ako uzmemo u obzir da za to što rade ne primaju velike plate. Šok odeljenje je takvo da u smeni od sedam uveče do sedam ujutro ne mogu ni da sednu. Nema tišine, ne gasi se muzika i samo se mi pacijenti čujemo. (Smeh)
Story: Koliko se ljudi brinulo o vama, ko su bili ključni lekari za vaše ozdravljenje?
- Primio me je moj kum Srđan Mijatović koji je hirurg. Kada je video kakva je situacija, počeo je da poziva razne stručnjake. Prebacili su me na Šok B odeljenje, za koje mi je dr Bajec kasnije rekao da je jedino na kome može da se preživi. Tamo me je preuzeo tim profesorke Bumbaširevć, a zatim sam prebačena kod profesora Peruničića i doktora Radovanovića, odakle sam otpremljena kući.
Story: Kako je izgledao povratak kući?
- Prvo me je preuzela komšinica Ruža (PREZIME?) u čiji sam stan otišla jer mi je preporučeno da odem na dvonedeljnu izolaciju, a ona nije bila kod kuće za to vreme. Nisam mogla odmah kući, a ni kod roditelja, jer takođe imaju životinje pa nije bilo preporučljivo da odem najpre tamo. Danas je Ružin stan za mene pojam odmora. (Smeh)
Story: Da li vam je bila potrebna psihička priprema za susret sa decom?
- Naravno. Prvo sam se psihički pripremala da pogledam njihove slike, a potom i da se čujemo telefonom. Rekla sam im da sam u bolnici na pregledu i zvučala sam sasvim uobičajeno tokom tog razgovora. Moji su u kući pred decom odlično glumili. Nije pravljena nikakva drama i što kaže moj suprug Ivan - nije bilo parastosnih faca. Mogu samo da zamišljam kako su se osećali moji najbliži a pri tom nisu pod anestezijom kao ja. Moj organizam se borio pod anestezijom, a oni su morali normalno da funkcionišu - i na poslu, i sa decom i u svakodnevnom životu... I da uz sve to budu meni od pomoći. Njima je ipak bilo najteže.
Story: Jeste li se odmah vratili svakodnevnim aktivnostima i igri sa decom?
- Bilo je potrebno da prođe malo vremena dok su mi proradile sve kosti. (Smeh) Kada sam izašla iz bolnice, gotovo da nisam imala nijedan mišić. Bila sam vreća kostiju jer sam izgubila mnogo kilograma koji se sada polako vraćaju. Uskoro ponovo krećem sa vežbanjem i živeću normalno kao i do sada. Jedino što planiram jeste da vodim više računa o ishrani, ali i da ne trčim od obaveze do obaveze. I dalje ću ići i na posao, na vežbe, na fakultet, ali neću jurcati. Samo ću da promenim glagol kretanja. (Smeh)
Story: Kako provodite vreme sa klincima?
- Trudimo se da budemo što više napolju kada nam to vreme dozvoljava, ali nam mašte nikada ne manjka. Često vozimo rolere po kući, a vole da im pred spavanje čitam priče. Lena ide u obdanište, Marijan ima svoje akcije po kući sa silnim životinjama, tako da nam nikada nije dosadno. Najvažnija zajednička karakterna crta im je svojeglavost, u poslednjih nekoliko nedelja postali su kao on i off, a na meni je da budem tolerantna. (Smeh)
Story: Dva meseca proveli ste van svih tokova informacija. Je li vam je zbog posla kojim se bavite bilo teško da sve to nadoknadite?
- U početku sam samo gledala televiziju jer zbog problema sa pokretljivođću prstiju na rukama nisam mogla da listam novine. Shvatila sam da ništa senzacionalno nisam propustila i sve što se kuvalo mesecima eskaliralo je prvog dana kada sam došla na posao. Prespavala sam zimu kao meda i vratila se u uzbudljivo proleće. Zapravo, bila sam u nekoj vrsti međuprostora i potom je sistem polako počeo da se diže. Prvo je normalizovano disanje, pa sam potom maštala o tome da počnem normalno da pijem vodu. Sve je išlo postepeno i nisam se uključila odjednom.
Story: Nakon izlaska iz bolnice bili ste i na skijanju?
- Živim od skijanja do skijanja i uvek sam imala problem da se po povratku sa zimovanja naviknem na činjenicu da ću tek kroz godinu dana ponoviti svoju omiljenu aktivnost. Otišla sam na planinu nakon primljenih vakcina i zaštitnih antibiotika, ali od starta sam znala da ovoga puta neću skijati. Išla sam na planinu samo da šetam i bila sam poslušan pacijent.
Story: Šta je doprinelo da, nakon svega, odlučite da zaveštate organe?
- Bila sam dirnuta željom drugih, meni nepoznatih ljudi, da učine nešto krupno za mene i u ogromnom broju se jave da daju krv koja je veoma brzo sakupljena. Volela bih da poručim da svi koji su u mogućnosti daju krv. Pošto mi je nakon saobraćajne nesreće pre desetak godina izvađena slezina, ja ne mogu da dam krv, pa sam se priključila akciji dobrovoljnog davanja organa. Suprug i ja smo potpisali te kartice i želim da na bilo koji način pomognem nekome kome neki moj organ sutra, kada me ne bude bilo, može da produži život. Ova moja univerzalna poruka ili apel o tome da možemo da pomognemo nekome glavni je razlog što sam dala ovaj iskreni intervju.
Story: Kako ste se kao dobrovoljni davalac krvi pomirili sa tim da više ne možete na taj način da pomažete ljudima?
- Da nije bilo krvi koju su za mene dali humani ljudi, danas ni mene ne bi bilo. Osećala sam potrebu da uzvratim svima onima koji su mi učinili dobro kada sam imala saobraćajnu nesreću posle koje sam izgubila slezinu, a i sada nakon ovog nemilog događaja pa nisam mogla lako da se pomirim s tim da moja krv ne vredi. Otišla sam u Zavod za transfuziju i uverili su me da je to zaista tako. O tome sam konstantno pričala po kući i u jednom trenutku rekla sam suprugu: Kad već ne mogu da dam krv, ako mi se nešto dogodi, imajte na umu da od mojih organa može da se nastavi nekoliko novih života.
Story: Šta biste poručili onima koji zbog trgovine organima imaju otpor prema takvoj vrsti doniranja?
- Nema razloga za nepoverenje. Da je neko želeo da mi ukrade organe, ne bi me pustio da živim. I crkva je podržala doniranje organa. Kada mi se pre nekoliko godina dogodila saobraćajna nesreća, bilo je kasno da u deliću sekunde odlučim hoću li nekom dati organe. Ne znači da, ako se ne daj bože završi moj život, tu treba sve da prestane. Naprotiv. Postoji šansa da ga neko drugi nastavi sa mojim organima. Zato sam rešila da potpišem tu donorsku karticu jer ću tako pomoći minimum troje ljudi. Molim sve one koji mogu i žele, da to urade ili bar povremeno daju krv i nekom sačuvaju život.
Nikola Rumenić
