Boško Jakovljević: Promene su moja prečica do cilja

Maneken, voditelj i dizajner odeće Boško Jakovljević govori o trenutku u kojem je nakon smrti oca preuzeo odgovornost prema mami i sestri, priča o negativnim posledicama svog posla, ali i o tome zašto ženidba nije cilj njegovog života
3
1 / 4 Foto: Bojan Stanić

Potreba da stalno iznova uči, usavršava se i zadovoljava svoju znatiželju u poslu dovela je Boška Jakovljevića (41) u poziciju iz koje može samouvereno i jednakim žarom kao na početku karijere da se bavi svim trima profesijama koje ga danas čine kompletnom ličnošću: novinarstvom, kreiranjem odeće i manekenstvom. Izbegavajući zalaženje u ćorsokake bilo kojeg od ovih srodnih zanimanja, uspeo je da zaobilazi i eventualne neuspehe, a tome je doprinosio i profesionalan odnos prema saradnicima i publici. Sigurnost u sebe i svoj uspeh bila je baza sa koje je zakoračio na manekensku pistu, potom postao voditelj, a onda i urednik emisije City i Jutarnji program na TV Pink, pa dizajner odeće brendova Martini Vesto i PWL, a Boško je tu sigurnost stekao u porodici u kojoj je odrastajući kraj majke i brinući o mlađoj sestri, učio da bude odgovoran, pažljiv i sposoban.

Story: Smatrate li da je vaša istrajnost u karijeri rezultat česte promene posla?

- Ne znam da li sam istrajan, ali znam da sam veoma vredan dok verujem u posao koji radim. Tokom svoje televizijske karijere radio sam veliki broj različitih formata i imam utisak da u ovom trenutku ništa ne propuštam. Sa druge strane, u ovom vremenu rijaliti šou-programa moram da izdvojim emisiju Plesom do snova koja jeste u neku ruku rijaliti, ali se učesnici tog programa nekim drugim kvalitetima bore za naklonost publike.

Story: Prihvatate li nove poslove srcem ili više razmišljate o njihovoj materijalnoj strani?

- Sada pre svega razmišljam o tome šta je to što neće ići ispod mog ličnog kriterijuma. Ne kažem da pare ne vrte gde burgije neće, ali postoje poslovi za koje ne postoje realni honorari da bi ih prihvatio, i u ovom  trenutku takvih je većina.

Story: Kako biste sebe pre predstavili: kao manekena, voditelja ili dizajnera odeće?

- Kada sam u inostranstvu, to moji prijatelji znaju, obično ne kažem ništa od svega toga da bih normalnije komunicirao sa ljudima. Ovde bih rekao da je moja karijera pre svega ustrojena vremenskim multipleksom, po kojem u određenim trenucima nešto od ova tri posla dominira, a ja se trudim da u svemu dam svoj maksimum.

Story: Šta vas više ispunjava, kreiranje odeće ili kreiranje emisije City i Jutarnjeg programa?

- Svet mode je moja prva ljubav i ja se u njemu intimno osećam kao riba u vodi. Televizija mi je donela pre svega poslovnu satisfakciju, ali i benefit da proputujem skoro ceo svet, vidim, upoznam, naučim, tako da i jedno i drugo kod mene zauzimaju posebno mesto. Uspeh na televiziji je transparentniji, isplativiji, ekspresniji, pa samim tim i zanimljiviji sve do trenutka dok sve ne postanu brojke i dok sve ne postane šablon. Moda je ipak fleksibilnija i intimnija i ne mora da bude za većinu, a to je ono što kod mene odnosi prevagu.

Story: Kada ste počinjali karijeru kao maneken jeste li pomišljali da je to usputna profesija koja će vas dovesti do nekog drugog cilja ili ste bili fokusirani na trenutna zadovoljstva?

- Ja sam uvek fokusiran na trenutna zadovoljstva, a jedno od tih je i posao. Nikada ne planiram, niti imam cilj kada je reč o poslu. Ja nisam napadač, ja sam igrač sa osnovne linije, neko ko će vredno odraditi zadatak koji mu je dat. Na početku televizijske karijere radio sam i po dvanaest časova, u stvari, neki su govorili da mi i spavamo na Pinku, ali i pored toga nijedna dobra zabava nije prošla bez nas, a mi smo bili svesni da smo privilegovani jer imamo priliku da radimo posao koji volimo. Nismo imali velike ciljeve, ali smo kroz praksu naučili da televizija traži stalne promene i usavršavanje, pa je možda i to naša prečica do cilja.

Story: Jeste li ikada sumnjali u sebe?

- Moja majka Drina kaže da sam pre bio mnogo sigurniji i odlučniji, a ja mislim da je logično da čovek što više zna i što je svesniji uticaja i javnosti svog posla bude promišljeniji, oprezniji i odgovorniji, a ne sigurniji u svojim postupcima. Ako nije tako, onda on spada u grupu ljudi za koju se u narodu kaže: Ni brige, ni pameti. Sreću da budu potpuno relaksirani imaju samo oni koji ne znaju koliko ne znaju ili oni koji su shvatili da je sve oko nas donekle samo jedna velika igra.

Story: U čemu bi bio izvor vaše kreativnosti i ima li možda veze s privatnim emocijama?

- Izvor svačije, pa i moje kreativnosti, leži u ljubavima. Reč je o ljubavima prema muzici, filmu, putovanjima, prijateljima, dragim osobama, i svemu onome što se u životu zalepi za vas i vi za njega, a pogotovo onome što istinski postane deo vaše suštine. Ukoliko ste srećni da su vas prilike, mesta, slučajnosti, sreća pa i namera, dovodili u poziciju i priliku da osetite, odgledate, zavolite i upijate dobre stvari i da sa nekim možete o njima kvalitetno i da prodiskutujete, onda je vaš fundus ideja, uslovno rečeno, i bolji i kvalitetniji. Za moje privatne emocije važi parola: Volim svoj život i drage ljude u njemu.

Story: Kažu da teške i bolne trenutke intenzivnije pamtimo od lepih. Ostavlja li patnja na vas intenzivniji trag?

- Imam utisak da sam preležao te tinejdžerske bolesti, svestan sam šta mogu, a šta ne mogu, a i pre svega sam svestan toga šta želim, a šta ne. Ne verujem više u to da se ljudi menjaju, ali verujem da iz svakog životnog trenutka treba izvući ono najbolje, treba živeti u skladu sa samim sobom i sa onima sa kojima je uzajamna ljubav i razumevanje moguće.

Story: Koje je negativne navike javni posao uveo u vašu svakodnevicu?

- Pre svega površnost i ponekad apstrakovanje činjenice da je suštinski najbitnije ono što ti želiš, a ne neko drugi.

Story: Koji trenutak smatrate prelomnim za svoju samostalnost?

- Trenutak kada sam shvatio da sam ja glava porodice i da imam odgovornost ne samo prema sebi, već i prema mami i sestri.

Story: Kako se borite protiv predrasuda? Smeta li vam kada neko ima mišljenje o vama koje je daleko od istine?

- Ne borim se, namerno ili slučajno sve ređe se susrećem sa tim. Kada sam bio mali, mislio sam da što je čovek stariji, to ga životno iskustvo, obrazovanje i sam život učine pametnijim, mudrijim, staloženijim i na kraju krajeva humanijim, ali kako vreme prolazi vidim da ponekad to baš i nije tako. Ljudi generalno gledaju sve iz svoje vizure, zamenjuju teze, voleli bi sve da ukalupe, a plaše se svega onoga što ne znaju, ili su krivo shvatili, a toga je tako mnogo.

Story: Da li vam je smetalo kada biste čuli da ste nekome antipatični ili biste negativne komentare lako, snagom volje, potisnuli onim pozitivnim?

- To da li se nekom sviđam ili ne prevazišao sam još kao maneken, upravo zato što taj posao zavisi od toga da li se nekome sviđate ili ne. Iako je jedan moj dobar drug dizajner, nijednu njegovu reviju nikada nisam radio jer se po njegovom mišljenju nisam uklapao u kolekcije. To nikad nije uticalo na naše druženje. Ipak, svet van mode nije toliko fleksibilan. Oni uvek hoće još, ili te dižu u nebesa, ili traže razlog više, ne da im se ne dopadaš, nego da te ne vole. Ja sam, pak, uvek više voleo, i to mi u poslednje vreme i uspeva, da oni ipak, i pre svega vole ili ne vole moj rad, gledaju ili ne gledaju moje emisije, a da ja negde u celoj priči postanem manje bitan. Nikada se nisam trudio da budem po svačijem ukusu. Ali da budem lepo vaspitan, to je već druga stvar.

Story: Nije tako redak slučaj da vas pripadnice nežnijeg pola okarakterišu kao pravog džentlmena? Da li ste učili i trenirali da budete pažljivi?

- Pošto mi je otac rano umro, rastao sam pored dve žene u kući. Hteo ili ne hteo, ja sam pored ljubavi dobio i besplatan kurs lepog ophođenja prema slabijem polu. Volim kada mi kažu da sam džentlmen, mada mislim da se tu pre svega očitava dobro kućno vaspitanje.

Story: Koja vas je vaša osobina dovela do poslovnog i privatnog zadovoljstva?

- Želja za učenjem i saznanjem i stalna potraga za nečim novim.

Story: Šta su vam donele dvadesete, a šta tridesete godine života? U čemu je prednost četrdesetih?

- Dvadesete su mi donele snagu, veru u neprolaznost, buntovništvo, želju za transformacijom, eksperimentisanjem... Tridesete su mi donele rutinu, ambiciju, kompetitivnost... A četrdesete mi daju prihvatanje sebe onakvim kakav konačno jesam i pronalaženje sigurnosti u zadovoljstvu samim sobom, u onom što imam i u onima koje imam oko sebe.

Story: Kada je muškarac najsigurniji?

- Ne znam za druge, ali ja sam siguran samo onda kada mogu da sagledam situaciju, a da pri tom adekvatno odgovorim izazovu. Drugim rečima kada sam svoj na svome i kada sam pre svega okružen ljubavlju.

Story: Šta je vaš najvažniji životni cilj?

- Da ja i moja porodica budemo živi i zdravi, i srećni, ako mogu da zakeram. Veoma sam vezan za najuže članove porodice, majku, sestru Sanju i njenu ćerkicu Laru koja me je, iako ima tek godinu i dva meseca, potpuno osvojila.

Story: Jeste li vaspitavani tako da muškarac treba da se nakon školovanja i osamostaljenja oženi i osnuje svoju porodicu kojoj potom treba da podredi sve svoje želje i potrebe?

- Vaspitavan sam u tradicionalnom i patrijarhalnom duhu, ali ako je pitanje sa konotacijom da li je ženidba u planu, odgovor je - nije.

Story: O vašem privatnom životu malo se zna. Imate li poseban plan ili strategiju po kojoj čuvate svoju intimu?

- Smatram da se dosta zna, upravo onoliko koliko ja želim da govorim o tome, i to i jeste suština svega: da jedan deo ipak ostane samo za mene.

Story: Smatrate li sebe modernim u najširem smislu, po pitanju odevanja, životnog stila, načina života, okruženja...

- Ne smatram sebe modernim. Moderno je sve i svašta, nešto se od toga i meni dopada, a nešto ne. Pre bih možda mogao da kažem da sam donekle savremen, i to pre svega zato što puno učim i trudim se da razumem.

Jasmina Antonijević

makonda-tracker