Legenda pozorišta i domaće kinematografije, Jelisaveta-Seka Sablić (68), pamtiće početak ove godine po Dobričinom prstenu, jednom od najprestižnijih glumačkih priznanja kod nas, čiji je ona laureat. Seka je glumom počela da se bavi još u srednjoškolskim danima u amaterskom pozorištu Dadov, čiji je i jedan od osnivača. Pošto je 1965. godine diplomirala glumu u klasi profesora Mate Miloševića na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju u Beogradu, debitovala je u predstavi Pepeljuga reditelja Aleksandra Popovića u Pozorištu Boško Buha, a nakon toga usledile su njene nezaboravne glumačke role. Uz retke izuzetke, njenu karijeru obeležile su komične uloge, poput legendarne pijanistkinje Kristine u filmu Maratonci trče počasni krug, a nezaboravne su i njene role u filmovima Kako sam sistematski uništen od idiota, Davitelj protiv davitelja, ali i u serijama Bolji život, Srećni ljudi, Ljubav, navika panika... Tokom gotovo pola veka duge karijere, uspešno je krila svoj privatni život i s osmehom na licu jedino isticala da je sa trideset četiri godine postala majka sina Stefana, danas uspešnog pozorišnog reditelja. U iskrenom intervjuu za Story, Sablićeva otkriva gde crpe energiju za poslovne poduhvate, otkriva prednosti sedme decenije života, ali je sumirala i utiske pred uručenje priznanja Dobričin prsten 25. januara na svečanoj ceremoniji u Ateljeu 212.
Story: Koliko vam znači nagrada za životno delo Dobričin prsten?
- Neka je došla i dobrodošla. Svaki takav događaj malo te uznemiri, inspiriše da razmišljaš o svom pređenom putu, pripremaš taj događaj i baviš se nečim što nije uobičajeno. Nadam se da će 25. januar biti lepo i radosno veče za mene i moje prijatelje. Čast mi je što sam dobila Dobričin prsten i našla se u društvu velikana koji nose ovo priznanje. Moj život to ništa ne menja jer to zapravo i nije nagrada već priznanje, dakle neće biti ni malog, a ni velikog novca. (Smeh) Već sledećeg dana imam predstavu u Loznici, sve se vraća u svoj kolosek i to me raduje.
Story: Predstavljaju li vam ovakva priznaja i nagrade poput Žanke Stokić i dva Ćurana podstrek za dalji rad?
- Ne dva nego tri Ćurana. Ja se i dalje bavim svojim poslom i ne vidim kako bi to moglo da mi bude neki poseban podstrek za dalji rad. Zadovoljna sam što sam to priznanje dobila na vreme i radujem se što je prošao period kada su se nagrade i priznanja davali onima na samrtničkim posteljama. Moj put nije završen.
Story: Koju biste rolu izdvojili kao najdražu tokom dosadašnje karijere?
- Marija Kalas.
Story: Pripremate li neke nove uloge?
- U Ateljeu 212 radim na predstavi Trst po tekstu Miloša Radovića i u režiji Alise Stojanović.
Story: Kada se s ove distance osvrnete na ono šta ste do sada postigli, na šta ste najponosniji?
- Sve sam više zahvalna, a manje ponosna.
Story: Gde crpete energiju za poslovne poduhvate?
- Prvo u fizičkom zdravlju, u tome što odgovaram na život, što me se život dotiče i što me se tiču laži, nepravde, siromaštvo ovog društva koje dostiže ogromne razmere, razne demagogije... Tužna sam što ovo društvo sporo ozdravljuje. Energiju pronalazim u radosti, lepim stvarima i kada makar i najmanja istina pobedi. Raduju me sunčan dan, deca, dobrota i plemenita dela.
Story: Šta su prednosti, a šta mane vaše profesije?
- Sve je prednost. Kada poseduje dar, čovek sve daje da bi se bavio onim što voli i nikada ne misli na novac, a kada shvati da je za to i plaćen, nagrada je ogromna. Ako neko krene obrnutim putem u tom poslu, kad-tad će biti kažnjen.
Story: Postoji li trenutak u vašem životu kada ste želeli da okrenete leđa profesiji i posvetite se nekim drugim stvarima?
- Kada mi je posao išao loše, pomislila sam kako treba da promenim profesiju, ali onda sam shvatila da ću, čak i ako ga najgore radim, svoj posao obavljati bolje nego nešto drugo. Uvidela sam kako mogu da živim i od manjih uloga, da pravim zabavne programe i putovanja od novogodišnjih predstava sa Deda Mrazom. Svaki posao sam cenila, bez obzira na to da li sam ga radila za male ili velike pare.
Story: Možete li da uporedite našu glumačku scenu danas s onom iz vremena kada ste vi počinjali?
- Ranije su se birali najbolji od najboljih. Prvo su škole podrazumevale veliku selekciju, a upravnici su se borili za najbolje. Negovale su se generacije pisaca i glumaca. Oko jednog upravnika bio je čitav štab vrhunskih znalaca i svaki projekat imao je ujednačene vrednosti. Nije moglo da se desi da pored vrhunskih glumaca stoje neke osrednje vrednosti, takvima su pripadale male i najmanje uloge. Upravnici su se brinuli o svojoj kući kao da je lično njihova i znali su svakoga unutar nje pojedinačno. Brinuli su se za predstave i u svakom trenutku znali šta se dešava. Nije se moglo desiti da pozorište jedno veče ostane prazno ako se glumac razboli ili se pojavi neki drugi problem. Gledališta su bila puna, a kuća je i o tome vodila računa jer je imala sposobne ljude da napune salu. Tako je bilo u svim medijima na televiziji, radiju i filmu. Danas je sve drugačije. Beograd je prepun glumaca koji se međusobno i ne poznaju. Mnogo je manje brige oko svega i niko ne odgovara za svoje postupke. Sve premijere su uspele, a da li će se davati još deset puta, o tome niko ne vodi računa.
Story: Da li ste tokom svih ovih godina stekli prave prijatelje među kolegama?
- Mnogi ljudi su mi bili bliski na poslu, a posao je uzimao najveći deo mog vremena.
Story: Jesu li glumci sujetni ljudi?
- Ni manje ni više od drugih ljudi. Oni su samo više osetljivi i ranjivi.
Story: Volite li da vreme provodite u kafanama i da li vas je ikada zaveo boemski život kome su glumci neretko skloni?
- Volim kafane i obožavam da sedim mirno sa svojim prijateljima u malom društvu. Nekada sam mnogo vremena gubila i dobijala sedeći satima u bifeu Ateljea 212, osećala se dobro i mislila da će to večno trajati.
Story: Na koji način su vaši roditelji reagovali kada ste im 1961. godine saopštili kako želite da upišete glumu, s obzirom na to da glumački poziv u to vreme nije bio na glasu?
- Ne sećam se, nisam ni primetila jer sam već uveliko išla svojim putem.
Story: Prelistavate li nekada stare albume i prisećate li se događaja iz mladosti?
- Ne.
Story: Da li ste bili zaljubljive prirode?
- Iskreno, ne znam. Šta je za vas zaljubljiva, a šta nezaljubljiva priroda?
Story: Verujete li da čovek u životu može da voli samo jednom?
- Pojma nemam.
Story: Jeste li u mladosti važili za zavodnicu i fatalnu ženu?
- Pa za jedne sam bila zavodnica i fatalna žena, a za druge sirotica. Tu nema pravila.
Story: Šta je zapravo najjači adut žene u osvajanju: lepota, harizma ili mudrost?
- Ni tu nema pravila, ali dala bih prednost lepoti. Ona je veliki dar, mnogo je lakše s njom, ali i opasnije.
Story: Da li je vaš privatni život ispaštao zbog poslovnih angažmana?
- Ne. Čovek mora naučiti da svakodnevno pravi selekciju, odnosno da prioritet daje onome što je u tom momentu najvažnije. Tako ne može da trpi ni privatni život, a ni profesija.
Story: Kada biste mogli da vratite vreme, šta ne biste propustili?
- To je protekla voda.
Story: Primećujete li neke svoje osobine kod sina? Jeste li nekada probali da ih menjate jer vama nisu dobro donele?
- Sigurno da svako dete ima osobine svojih roditelja. Ako primeti neku osobinu koja kod njegovog deteta ne valja, svaki roditelj pokušava da je koriguje. Iza svega toga uvek mora da stoji ljubav i to je jedina ključna reč za savršeno vaspitanje. Ako kod roditelja postoje visoke ljudske kvalifikacije, one su uvek dobrodošle za odrastanje deteta.
Story: Šta žene stiču sa godinama osim mudrosti? Da li iz svog iskustva možete da kažete kako život nema pravila ili biste nešto menjali kada je reč o muško-ženskim odnosima?
- Stiču mir pod uslovom da su odgovarali na život, ako su skromni i zadovoljni. I da hoću da menjam muško-ženske odnose koji me ne zanimaju, htela-ne htela ne bih to mogla.
Story: Zbog čega je sedma bolja od, recimo, druge decenije života?
- Slika života koji vodiš je izvesnija i manji su strahovi. Vidiš pređeni put i gde ideš polako u smiraj dana.
Story: Jeste li spremni da se suočite sa svojim najvećim manama i koje bi to vaše osobine bile?
- Kao svaki normalan čovek imam dobre i loše strane, mane i vrline... Veliki životni zadatak čoveka jeste da razmišlja o sebi, da postane bolji, dobar i mudar.
Story: Šta su osnovna obeležja vaše ličnosti?
- Moj karakter je takav da sam ceo život okrenuta novim primanjima, bojama i iskustvima. Dok sam živa trudim se da ne zatvorim taj krug jer to, zapravo, znači biti živ.
Danilo Mašojević
