Poput neustrašivog vojnika koji se nikada ne predaje, naizgled krhka i nežna voditeljka emisije Beograd noću na televiziji Studio B Dragana Ćosić (38), poslednjih godinu dana vodi svoju najveću bitku za svaki novi dan u želji da pobedi zloćudni tumor. Šarmantna dama kojoj je ovo opako oboljenje prvi put otkriveno pre deset godina, nije ustuknula ni kada joj je krajem prošle godine opet dijagnostikovan tumor, ali ovog puta na mozgu. Nakon dve operacije u roku od mesec dana, talentovana voditeljka upustila se s osmehom na licu u borbu za bolje sutra. U iskrenom intervjuu za Story, Dragana otvoreno govori kroz šta je sve prošla u poslednjih godinu dana, ko joj je bio najveća podrška, koliko se promenila i šta joj je sada najvažnije.
Story: Kada ste, zapravo, osetili tegobe?
- Prvo me je jako bolela kičma, a onda sam jednog dana osetila strahovitu vrtoglavicu dok sam radila vežbe istezanja. Dok sam spuštala grudi na kolena da bi glavom dotakla pod, osetila sam da gubim tlo pod nogama. Sela sam, smirila se i kada je prošlo znala sam da moram kod lekara. Ne znam ni sama koliko je bilo pregleda i na kraju je otkriven tumor na mozgu. Nakon toga imala sam konsultacije s našim lekarom koji radi u jednoj čuvenoj klinici nadomak Pariza gde su lečili Kajli Minog i on mi je rekao: Operacija nije hitna, ali da si ti moja sestra, rekao bih ti da to operišeš što pre. Onda sam sve rezultate poslala putem mejla svom prijatelju Fabiju koji je onkolog neurohirurg u Rimu i on mi je takođe rekao isto. Već sutradan sam bila u operacionoj sali. Imala sam dve hirurške intervencije, prva je bila krajem decembra prošle godine, a druga u januaru jer nisu mogli odjednom da odstrane tumor da ne bi povredili nešto drugo.
Story: Kako ste se osećali kada vam je saopšteno da morate na operaciju?
- Nažalost, već imam iskustvo sa tom bolešću jer mi je pre deset godina operisan tumor na dojci. Drugi put je, naravno, mnogo teže jer znate gde idete i šta vas čeka. Bila sam spremna baš za klanje i osećala sam se grozno, ali bodrila sam se zajedno sa profesorkom koja me je operisala. To je neverovatno posvećena žena koja je prva ujutro dolazila na odeljenje onkologije, provodila vreme s nama u sobi i poslednja odlazila.
Story: Kako je reagovalo vaše najbliže okruženje kada ste se razboleli?
- Svi su bili jako pozitivni, na prvom mestu moja sestra Suzana koja je tako vedra i vesela, kao i moja mama. One su sve vreme bile uz mene s osmehom na licu i niko nijednog trenutka nije zaćutao zbog tuge.
Story: Na koji način ste se vi nosili s tim saznanjem?
- Samo suočavanje nije toliko teško jer ne smete da se predate. Ulog je previše veliki. Imate neprijatelja i znate da morate da se borite. Ni u jednom trenutku nisam htela da sedim i plačem. Imala sam jednu krizu pre mesec dana kada sam bila u strašnom iščekivanju kakvi će biti rezultati nakon multislajs skenera, ali bili su dobri.
Story: Mislite li da ste ojačali zbog vašeg prethodnog iskustva s tom bolešću?
- Ja ni onda nisam očajavala. To mi se desilo nekoliko nedelja pre nego što sam se udala, ali samo sam razmišljala kakvi će biti venčanica i bend, gde će biti slavlje... Tada sam imala dvadeset osam godina i bila sam najmlađi pacijent na onkologiji, a zloćudni tumor na dojci otkriven mi je sasvim slučajno. Izgleda da imam neke predispozicije za tu bolest, mada u mojoj porodici, nažalost, svi umiru od infarkta.
Story: Šta mislite, zbog čega vam se to dogodilo?
- Kažu da se desi da čoveku u jednom trenutku naglo opadne imuni sistem, kao i da je tumor psihološko-imunološka bolest. Ono što mogu da kažem jeste da sam stvarno vodila računa o sebi, možda sam i preterivala s vežbama. I sada ne jedem meso, slatkiše, mleko i mlečne proizvode. Trudim se da poštujem svoje telo, ali iz ove kože ne mogu. Ono što sam mogla da promenim, menjala sam, ali postoje stvari koje ne mogu da se izbegnu.
Story: Da li je i pre deset godina bila u pitanju ozbiljna operacija?
- Nije to bio radikalan zahvat, samo je bilo važno da se izvade neke žlezde ispod pazuha. Tada sam već radila na Studiju B, ali sam mnogo kraće odsustvovala. Bila sam u braku i sećam se da sam samo jednom plakala. Pošto sam primala laganu hemoterapiju, nije mi opala kosa, već je bila ogromna. Ovaj put je opala jer su mi zračili glavu.
Story: Kako ste to podneli?
- Deset dana sam svakodnevno išla na zračenje, ali to nije bolan proces, iznenadilo me je samo koliku mučninu izaziva. Nisam dopustila sebi da gledam kako mi opada kosa, već sam odlučila da sama sebi izbrijem glavu i to sam uradila dva puta. Čitave zime išla sam potpuno ćelava sa kapom na glavi. Srećom, imala sam obrve i trepavice. (Smeh)
Story: Malo žena bi imalo smelosti za tako nešto.
- Nailazila sam na ljude koji su prosto piljili u mene, ali nije ih bilo mnogo. To su oni koje je uvek više bilo briga šta sam obukla i kako izgledam, nego ko sam ja u stvari. Ali, jednostavno nije me više briga za tuđe komentare jer imam dovoljno ljudi oko sebe koji mi žele dobro.
Story: Da li ste opadanje kose doživeli delom kao gubitak ženstvenosti?
- Ma kakvi jer je to tako nebitno. Pošto mi je porasla kovrdžava kosa, kažu da sada imam pravu afro frizuru, ali malo ko veruje da ona raste iz moje glave. Zato stalno pričam kako ja u stvari ujutro poranim i navijem kosu na sitne viklere, malo je učvrstim i tako idem na posao. (Smeh)
Story: Koliko ste se oporavljali posle operacija?
- Izašla sam nakon pet dana jer je glava jako dobro zarasla. Kada je profesorka došla kod mene na vizitu, sa mnom je bila moja sestra koja završava medicinu. Iako sam bila još plava i sa hematomima, rekla sam: Profesorka, meni je Suzi rekla da mogu da idem kući, a ona mi je odgovorila: Pa, idi onda! Kada sam posle nedelju dana došla na kontrolu i skidanje šavova, niko me nije prepoznao osim doktorke. Bila sam na štiklama i u uskim farmerkama iako je napolju bio led.
Story: Kako se sada osećate?
- Rezultati kažu da sam dobro, profesorka koja me je operisala takođe kaže da sam dobro, a idem i na tromesečne kontrole. Počela sam da vežbam, kao i da polako radim, što mi je izuzetno bitno. Sve je, naravno, mnogo sporije, kao što i govorim polako jer moram da radim mnogo manje nego ranije. Ali, polako se vraćam.
Story: Da li je problem sa govorom došao usled operacije?
- Jeste, nažalost na predelu mozga gde sam imala tumor nalazi se i centar za govor, pa kada je sve to dirano, došlo je do problema sa govorom. Prošla sam ceo ciklus rada sa jednom divnom gospođicom koja je logoped i mnogo mi je pomogla. Zahvaljujući njoj smogla sam snage da podignem resicu u grlu koja je bila skroz spuštena i nije se refleksno podizala kao što treba, zbog čega sam veoma nazalno govorila. Kolege me stalno pitaju kada ću u program, ali to zavisi pre svega od mog govora.
Story: Jeste li koristili nešto od alternativne medicine?
- Probala sam sve što su mi rekli! Muzikoterapiju, pila sam čajeve u kombinaciji sa specijalnim tinkturama, a sestra me je vodila kod svih mogućih lekara. Jedna od terapija koja mi je bila super ogledala se u tome da odem u grad i samo kupujem garderobu. Izlazila sam sve vreme, svakog dana sam šetala i odlazila na mesta koja mi prijaju. Imala sam sreću da su moje prijateljice iz detinjstva počele da dolaze, družile smo se i išle u bioskop da gledamo najgore ljubavne filmove. To je bila fantastična terapija koju i dalje praktikujem.
Story: Koliko ste se promenili kao osoba?
- Navikla sam na komentare da delujem hladno i nepristupačno, ali u pitanju je bio samo moj odbrambeni mehanizam. Ako je neko fin i ume na kulturan način da pređe tu barijeru, uvek sam za komunikaciju jer nisam baš takav namćor. Jedan od načina borbe sa bolešću jeste pozitivna energija, a ja sam kraj sebe zaista imala dobro okruženje. To je verovatno uticalo na mene, pa sam izgleda postala pozitivnija, otvorenija i svi kažu da se mnogo više smejem. Ranije sam sve držala u sebi, a sada kad god imam problem, spremna sam da ga podelim. Nisam se svesno promenila, već je to došlo samo od sebe.
Story: Šta vam je sada najvažnije?
- Da svi rezultati u narednom periodu budu dobri. Imam svoju ikonu Svetog Nektarija koji je zaštitnik obolelih od tumora i njemu se molim svake večeri za te rezultate. To mi je najbitnije.
Story: Zbog čega ste odlučili da progovorite o svojoj bolesti?
- Mnoge osobe iz javnog života bore se sa tumorom, ali neće da govore o tome i mogu da ih razumem. Ja pričam zato što će neko ko je bolestan možda pročitati ovo i reći: Čekaj, zašto bih ja očajavao? Ona je sad OK! Svaki dan je praznik, dobitak i treba stalno govoriti: Idemo dalje! I važno je hrabriti život.
Story: Kako ste uspevali da ne zapadnete u depresiju?
- Nikada u depresiju. Sećam se kada sam pre deset godina bila u bolnici, jedna gospođa je sve vreme plakala i tada sam sebi rekla: Ovako se bolest ne pobeđuje.
Story: Zar niste bili besni zbog svega što vam se dogodilo i to doživeli kao nepravdu ili kaznu?
- Možda sam se pre deset godina pitala: Bože, zašto meni? Bila sam dobro dete, pristojna devojka i žena, sve sam radila kako se očekuje. Ali, više se ne pitam. Jer, zašto i nekom drugom da se desi? Sada shvatam da mi neko skreće pažnju na nešto i ne sažaljevam sebe.
Story: Jeste li uvek bili takav borac?
- Kažu da jesam. Ne znam koliko sam jaka, ali znam da je uvek bolje smejati se nego plakati. Poslednjih dana ljudi dolaze da me vide u kancelariji i svi kažu: Nismo ni sumnjali, svi smo verovali u tebe. Mislim da je lepa stvar kada ljudi šalju toliko pozitivne energije. Kako onda da ih izneverite?!
Story: Da li se kajete zbog nečega u privatnom životu što niste stigli da uradite?
- Uvek sam bila pristojna jer sam tako vaspitana. Ali, sada bih bila mnogo bezobzirnija i ne bih se žrtvovala ni za koga i ni zbog čega.
Story: Ne žalite što niste postali majka?
- Ne, jer to, nažalost, nikada nije bila moja velika želja, pošto bih u suprotnom to do sada ostvarila. Bilo je mogućnosti i prilika, ali eto desilo se tako. Možda sam previše sebična da bih nekome bila majka.
Story: Jeste li voleli dovoljno u životu?
- Mislim da jesam, ali nema ih mnogo, pa tako dva čoveka mogu da kažu da sam ih volela. Sada više ne znam zašto bih se trudila oko muškarca. Kada ste mlađi, imate snage da uđete u nečiji život, a ja sada nemam ni želju za tim. Nisam nikakva feministkinja, ali ne razumem zašto samo žene treba da se žrtvuju. Imala sam četvorogodišnji brak koji je bio mladalački i bilo je lepo, ali bivši muž i ja jednostavno smo se udaljili i prestali da se viđamo. Ipak, meni je uvek bilo bitno da sa svojim partnerima i posle veze ostanem u dobrim odnosima. Dobro sam zapamtila rečenicu Mirka Ilića: Ako smo bivši ljubavnici, nismo sadašnji neprijatelji.
Story: Priželjkujete li da se zaljubite?
- Ljubav je fin osećaj, ali ne može da se naruči. Lepo je biti zaljubljen, mada kažu da tada čovek izgubi sebe, ali valjda ne može sve da se ima. Uglavnom, nisam nezadovoljna. Uvek sam zaljubljena u sebe.
Story: Kako sada izgleda jedan vaš dan?
- Imam mnogo više vremena za sebe. Kada ustanem ujutro, slušam muziku, prvo Mocarta jer je to deo muzikoterapije, a onda i Lolu Novaković, Lea Martina, Đuzu Stojiljkovića ili Đorđa Marjanovića. To mi prija, a od novijih izvođača volim Masima Savića, samo da ne bude neka buka. Posle volim da odem na trening ili Suzi i ja odemo na čaj u neki od kafea koje volimo.
Story: Da li vam je i dalje izgled važan kao ranije?
- Volim da se lepo obučem i doteram jer me to uveseljava, ali ne shvatam to suviše ozbiljno.
Story: Koliko ste smršali?
- Smršala sam prošlog leta pre bolesti jer sam bila na strogoj dijeti i posle toga nisam želela da se ugojim. Sada izgledam svežije, jedem na svaka dva sata, spavam kao beba, nemam podočnjake i upale obraze. Treniram lagano, dva, tri puta nedeljno da bih održala kondiciju.
Story: Zar ne mislite da bi trebalo malo da se ugojite?
- Ne, i sestra mi to stalno traži, ali meni je ovako dobro.
Story: Šta sada želite da ostvarite?
- Želim da mi svaki sledeći rezultat bude dobar, pošto ljudi stvarno žele da gledaju Beograd noću i bilo bi lepo da emisija krene u nekom trenutku.
Story: Koja je vaša poruka ljudima?
- Svaki dan je novi dan, morate sebe da stavite u centar sveta i da vas je baš briga šta ko misli. Imamo ovaj jedan život i hajde da ga živimo najbolje i što duže možemo.
Jelena Kulović